KOMESARSKI KOLEKTIVIZAM

KOMESARSKI KOLEKTIVIZAM


Možda je Vučić ipak požurio. Srbija je ovo, i dalje u najvećoj meri ne samo nerazumna, nego bez ikakve želje da razume.

Džordan Peterson, klinički psiholog sa univerziteta u Torontu, jedan od najuticajnijih mislilaca današnjice, ovde bi našao pravi mali raj za svoje teorije. Čovek koji se zalaže za egalitarizam šansi, a ne egalitarizam ishoda, i koji je protiv totalitarizma kolektivizma, kao da je izučavao srpski kolektiv i njegovu iskrivljenu svest. Ovde je vest u novinama označena kao šok i skandal zato što je neki pekar okačio oglas u kojem pica-majstoru nudi 72.000 dinara platu.

Užas, viču mediji i komentatori, to je više nego što zarađuju doktori. I niko da kaže, super, pa to znači da je taj pekar uspešan, da dobro radi svoj posao čim može da daje lepe plate. Ovde je zajednički interes da se svi zajedno valjamo u nemaštini, a ne da bilo kome bude dobro. Ne postoji kult rada, nema nikakvog sna o uspešnosti, a glavni sport je vraćanje onoga, ko uspe da iskoči iz blata, ravno nazad u blato. To je važnije nego da se njegov uspeh iskoristi, pa da on može da pruži ruku i još nekoga izvuče. Iz malih šansi, koje su nam odredili istorija i mesto na kojem smo rođeni, ovde je samo važna jednakost ishoda, uvek nepovoljnog i istovetno lošeg za sve.

Taj kolektivizam, rođen iz želje da svi nemamo isto, osnovna je prepreka i svemu ostalom. Ovde je svaki individualizam, koji podrazumeva i odgovornost za sopstveni život i sopstvene odluke, ne samo proklet nego i zabranjen. Kolektiv, pri tom, traži zajedničko mišljenje, zajednički položaj večne žrtve raznoraznih nepravdi, zajednički odnos prema svakom iskakanju, iskazan kroz zajedničko žigosanje, ali, istovremeno, ne pristaje na zajedničku odgovornost. Poslednje ankete pokazuju da bi većina ljudi i podržala ideju o razgraničenju sa Kosovom, ali da ne bi da se o tome odluči na referendumu.

I prokletstvo ropskog položaja pod Turcima, urezano u naše gene, tu pokazuje svoj diktat. Sve je dozvoljeno, samo da Turčin ne vidi, glasi stara poslovica, i ničeg tačnijeg od nje nema.
Hoću sve, samo da ja ne odgovaram. I samo da mogu, zajedno sa ostalima, koji su isti kao i ja, da pokažem na “krivca”. Kolektivizam, i to je njegov paradoks, traži da neko drugi umesto nas i odlučuje i odgovara. Masa ljudi koja odbija da misli svojom glavom, da se ne bi nosila sa posledicama, zahteva, u svakom trenutku, onu glavu koja treba da umesto svih odluči i da onda po potrebi bude skinuta. Ako neko to zna, zna sigurno Vučić, živeo je s tim, na Novom Beogradu, najvećem izrazu kolektivizma u bivšoj Jugoslaviji, građenom u istom strojevom koraku, i za isti strojevi korak, iste kolektivne snove o jednakosti ishoda, za sve nas. Zato je njegova odluka da preuzme odgovornost, u zemlji neodgovornih, još čudnija.

Ne postoji pri tom čovek, političar, koji više zna o Srbiji, upućen je u samu srž DNK, svakog čoveka, glasača, pobedio je u ovoj palanci, baš zato što je tako dobro poznaje, pa ostaje skroz nejasno zašto je prihvatio da bude onaj koji će, zasigurno, na kraju biti kriv. Neki kažu, pa često i on sam, da hoće da uđe u istoriju, što jeste legitimno, ali ima i svoju tešku cenu, njegovu glavu.
Takođe, on, i ne znamo koliko je toga svestan, istoriju već zaslužuje, i to ne zbog Kosova. Mnogo veće, čak i značajnije nasleđe je to što je prvi promoter onih individualističkih vrednosti, na kojima počiva svako uspešno društvo, kod nas. On je uveo, prihvatio, odgovornost za teške odluke kao princip. On je suprotstavio kult rada kultu ratovanja, on je suprotstavio realnost mitu, i na taj način bar načeo neke od stubova kolektivizma, i to onog totalitarnog, u Srbiji.

I naravno da Srbija to ne razume, pa čak ni onaj njen deo koji pledira da bude intelektualna elita. Za nju je totalitarizam palanačka kategorija, priča o tome ko je na vlasti, i svodi se na to šta pišu mediji, ili ko će da dobije honorar za Nušićijadu u Ivanjici. Protiv zajedničke neodgovornosti, protiv istovetnog mišljenja, protiv egalitarizma ishoda, niko se ne bori. Naprotiv, ovde nikako da intelektualci izađu iz komesarskih odela i prestanu da se zalažu za to da svi budemo, govorimo, želimo, mislimo i ostvarujemo isto. Njima je odrednica sam Vučić, sve su vezali za njega, i čitav odnos prema društvu svodi im se na to da su protiv njega, u svakoj situaciji, pa i u ovoj, sa Kosovom.

Taj palanački, komesarski i kolektivni intelektualizam ne samo da nije odmakao od totalitarizma, nego ga suštinski i podržava, odbijajući odgovornost za bilo šta drugo u društvu osim za samu promenu vlasti. U tome bi svi da učestvuju. U krucijalnim odlukama, ni slučajno. Njih, sa zlorudom radošću, ostavljaju Vučiću, spremni da ga proglase za krivca i skinu mu glavu, na isti način na koji bi to uradio neki pijani gubitnik sa klupe u parku. I njima i njemu potrebna je zajednička beda u zajedničkoj neodgovornosti. Potreban im je krivac, da sami ne bi morali da budu krivi, ni za šta.

I zato je Vučić već u istoriji. Stao je pred taj kolektivni streljački stroj i prihvatio unapred kaznu za to što se usudio da misli svojom glavom, i prihvati sve konsekvence takve odluke. Postao je, on, odgajan u Srpskoj radikalnoj stranci, prvi pravi individualac u Srbiji, poput onih čuvenih protestanata čiji je individualistički duh izgradila potreba da budu mnogo rigorozniji katolici od katolika. I to jeste za istoriju, i za naš spas. Mnogo više od Kosova.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar