LAPLJE SELO

LAPLJE SELO

Foto: Beta/Saša Đorđević


Ni na pamet Vučićevim protivnicima ne pada da su imali priliku da odmah posle pucanja u jednog opozicionara sednu u kola, odu tamo, pričaju oni sa narodom, traže da vide ko je taj glavni kriminalac, traže pravdu, obiđu razna sela, odu u Prištinu, zahtevaju da ih neko tamo primi…

Ne samo odsustvo politike, nešto gore se dešava sa Vučićevim oponentima ovih dana. Odsustvo svake sposobnosti da se prepozna politika. Ono u njoj što je mnogima inače kredo, osnova političkih biografija, platforma, razlog zbog kojeg su se nekada, ili nedavno, uključili u politički život Srbije.

Zato se i podela oko njegove posete Kosovu svela na puku mržnju i frustraciju. Prebrojavaju mu koliko je sati sedeo u Lapljem Selu, kome je šta dao, da li mu je i ko aplaudirao, šta je pričao posle, o oponentima i, na sve to, ne posustaju u traženju njegove, lične, odgovornosti u slučaju ubistva Olivera Ivanovića.

O samom Kosovu, o njegovoj, našoj budućnosti, o rešenjima, niko ni reč. Baš kao što niko kao da nije primetio nijednu od važnih poruka koju su i Vučić, ali i Tači poslali povodom njegove posete Mitrovici i delu srpskih enklava.

Pogotovo ne onu najvažniju – da nema nameru da šalje oružje i municiju, već da im pokaže da dobiju škole i obdaništa, što je, uzimajući u obzir srpsku politiku u poslednjih skoro trideset godina, ravno čudu, kada dolazi sa vrha neke vlasti, i spada u tip izjava koje su se doskora mogle čuti samo od najliberalnijih delova srpske opozicije.
Ali, to što nije za rat (a nije još pre nego što je dobio vlast 2012. godine), Vučiću protivnici ne uzimaju za kvalitet, tvrdeći, kada nemaju kud, da sasvim sigurno laže, i da bi, samo da može, sasvim sigurno proglasio, za pravu, staru radikalsku granicu Karlovac, Karlobag, Ogulin… pa sve tako do mora.

I uopšte im ne znači činjenica da je neko, ko je na vrhu srpske države, konačno prekinuo sa politikom mitova i pustih snova, što ne tvrdi da je Kosovo naše, bar ne po prerogativima vlasti (ni Tadić se nije usuđivao to da kaže), što traži istorijski dogovor sa Albancima i muslimanima, što želi rešenje sa Hrvatskom, i draži su mu udžbenici od granata.
Takođe, nikako da shvate da to jeste sprovođenje politike za koju su se i sami zalagali, ali nisu umeli, mogli ili smeli da je sprovedu.

I više od toga. Ne daju mu podršku za ulazak u EU, što je gotovo neverovatno, s obzirom na to da su i vladavina prava i medijske slobode i ozbiljniji rast standarda direktno vezani upravo za taj ulazak, i za našu sposobnost da usvojimo EU principe pre nego što postanemo njen član.
A Kosovo, rešenje tog pitanja, pri tom je uslov svih uslova Evropske unije.

I sada imamo paradoksalnu situaciju, u kojoj prvi čovek zemlje gura, sasvim sam, i u razrešenje kosovskog čvora, i u EU, a podršku mu u tom poslu ne daju upravo oni koji su se više od dve decenije upravo za to zalagali.

Usred samog raspleta (a sam je rekao da su nam ostala neka dva, tri meseca do rešenja i predloga za Kosovo), s jedne strane ga pritiskaju nacionalisti, deo Crkve, akademije, slavske elite, starci željni dečje krvi, a s druge, sasvim odlepljena druga Srbija, koja više ne prepoznaje ništa, osim njega samog, kao emanaciju zla, i ne ulaže ni trunku napora da mu, u tako bitnim pitanjima, sa čijim se rešenjem poklapa i za koja se i sama zalaže, pruži ruku ili, ako ne to, bar se složi sa onim sa čime bi se svako normalan složio. Sa idejom da, umesto oružja, šaljemo udžbenike na primer.

I to je sada postalo tako zakucano da je jasno da će ceo kosovski i EU posao Vučić morati sam da završi.
Na početku vladanja on je pokušao da pruži ruku toj Srbiji, ali ona je to, s prezrenjem odbila. Posle je on od njih odustao, okrenuo se svom biračkom telu, širio ga, a oni su se, bezbroj puta poraženi, frustrirani, učaurili, isturili bodlje i odlučili da se bave najuzaludnijim poslom u politici. Da sami sebi, a ne čak biračima, svaki dan dokazuju da su u pravu, i da on ne radi ništa dobro.

Zato propuštaju sve ono što on, ne baveći se više njima, ne može da propusti ni u snu.
Pa se, odmah posle Ivanovićevog ubistva, pojavi na Kosovu, a oni ostanu u Beogradu, da iz daljine, opet sami sebi, viču da je kriv.
I na pamet im ne pada da su imali priliku da odmah posle pucanja u jednog opozicionara sednu u kola, odu tamo, pričaju oni sa narodom, traže da vide ko je taj glavni kriminalac, traže pravdu, obiđu razna sela, odu u Prištinu, zahtevaju da ih neko tamo primi…

Čitava paleta mogućih a korisnih političkih poteza ostala je, i ovaj put, neotkrivena i neotvorena, i to samo zbog te glupe zaslepljenosti Vučićem, i odustajanja, samim tim, od svake politike.
Oni njega prate, i komentarišu, sami sebi, a on prati događaje, učestvuje u njima, i svaki dan im pokazuje kolika je razlika između njega, čoveka sa politikom, i potezima zbog politike, i njih, kojima se ceo svet sveo na to -šta on danas radi.

Pa, ukratko, radi ono što mu je posao. I ne može da mu se desi da, kada se dogodi nešto tako strašno, kao što je Ivanovićevo ubistvo, ne obavi sve one radnje koje od njega zahtevaju i svaki politički gajd buk, i iskustvo, i politika kojom se bavi i koju hoće da sprovede.

Zato je on i bio u Lapljem Selu. Zato što mu je tamo i bilo mesto, baš kao što mu je bilo mesto u Mitrovici.
I mogu sada da ga hejtuju koliko hoće, da prebrojavaju minute koje je tome posvetio Dnevnik, da se sprdaju sa jaganjcima, ali on je svoj posao završio, za razliku od njih, koji svoj nisu, bez obzira na to koliko maštaju da jesu, i da su mu opet bogzna šta pokazali, uhvatili ga, sredili, etc.

Uostalom, da li je ikome od njih palo na pamet da bi, možda, i oni bili u Dnevniku da je samo nekome palo na pamet da ode do tog Lapljeg Sela, blatnjavog jednog mesta, sa motelom koji liči na noćnu moru a la Hotel Kalifornija. Uđeš unutra, smestiš se, i shvatiš da je vlasnik već u deset uveče zaključao vrata i otišao, i da do ujutru nema izlaska.
Bespotreban opis možda, ali, ko to ne doživi tamo, sasvim sigurno nema nikakav osnov da o tome priča ovde.

Ili čak i ima, ali ne ume da ga iskoristi. Zato što sve što rade, od pravljenja novina, do pravljenja pokreta i partija, rade za sebe, i svoje društvance, a ne daj bože za čitaoce ili glasače.
Nih, štaviše, preziru, terajući ih da iz dana u dan čitaju, slušaju jedne te iste poruke, komentare, stavove, na temu zli Vučić i mi nesrećni prasići, koji ni kuću od cigle ne umemo da sazidamo.

Pa nas uvek oduva. I dok se mi setimo Lapljeg Sela, eno ga on u Davosu.
I nikada ga neće stići, dok ne shvate da i ne treba da ga jure. Treba da jure EU i rešenje za Kosovo, bez obzira na to da li im liči na njegovo. Sve ostalo je čist amaterizam.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar