LIGA ŠAMPIONA

Eto. Šta ti treba za Ligu šampiona? Pa sreća. I da protivnici promaše sve ono što inače ne bi promašili. Naravno, pre sreće moraš da izađeš na teren. I da trčiš, skačeš, biješ se, šutiraš loptu, pa onda, šta bude. Ako baš hoće da uđe, ući će. Ako neće, nemaš šta da se žališ, probao si.

I tako je nekako i sa svim ostalim, pa i sa politikom, i onom, danas najvažnijom temom.

Svakako će nam trebati sreća. Mnogo sreće, baš kao i mnogo trčanja, pasova, taktike, a neće biti naodmet i dobar odnos sa sudijama.
Ono što je važno, tu utakmicu igramo bez žutih i crvenih kartona. Nismo kažnjeni, publika nije odstranjena, niko nam ne preti izbacivanjem, a za ponašanje smo dobili i gomilu pohvala.

Zato što smo, između ostalog, dobro pripremili utakmicu, pokrili sve svoje slabe tačke, analizirali i protivnike i sopstvene snage, shvatili da nam nikakvo kukanje neće pomoći.

Umesto toga, radili smo. Vučić je radio, ozbiljno, bez obzira na to šta ko o njemu misli, i da li se nekome sviđa ili ne.
I prvo je shvatio, a toliki pre njega nisu, da mora na teren. Svako dalje odlaganje utakmice obilo bi se i njemu i nama o glavu.

Onda je dobro razmislio s kim i protiv koga sve igra. I šta mu je potrebno, ovde, na domaćem terenu, da bi mogao nešto da uradi na onom međunarodnom.
Ušao je i tamo gde se o svemu odlučuje, obilazio sve koji odlučuju i o pravilima, o dužini meča, o sudijama, nikoga tamo nije lagao niti obećavao nešto što ne može da uradi.

Odabrao je model ponašanja, pazio da ne napravi nepotrebni faul, pretrčao više nego dovoljan broj kilometara, često igrao na nerešeno, na rezultat, svestan koliko ovde poraz više ne prolazi.

I kada je sve to uradio, opet će, za sam kraj, da mu bude potrebna sreća, bez obzira na to što mnogi sanjaju kako je sve to tamo negde dogovoreno i da on na teren izlazi reda radi, znajući unapred rezultat.

Da je to tako, ovaj svet i ova zemlja bi mnogo drugačije izgledali.

Tadić bi završio sve ono što nije i dan-danas bi mirno vladao Srbijom. Ili bi Đinđić, koji je stvarno probao, bio zaštićen, od tih svetskih moćnika, i sproveo u delo sve svoje planove.

Ne ide to baš tako. Menjaju se stvari u svetu, menjaju se mišljenja, interesi, odnosi snaga. Merkelova više nije glavni igrač, i slaže se sa Trampom oko rešenja o kojem se dogovore Srbi i Albanci. I to može da traje dovoljno dugo, a može i vrlo kratko. Amerikance zanima smanjivanje ruskog uticaja, danas, više nego što ih zanima bilo šta drugo, a pogotovo granice na Balkanu. I hoće ih, kakve god, ali dovoljno udaljene od Rusije.

Albanci su podeljeni, Tači i Haradinaj u otvorenom sukobu. Srbija bi u EU, u većinskom broju, ali ne bi baš da se odriče verovanja da joj Kosovo pripada, iako niti bilo ko tamo želi da ode, pogotovo sa puškom, niti bi sutra bilo šta svoje stvarno žrtvovali za stari mit, osim tuđih života i egzistencija.

I zbog svega toga, sreća će da bude najvažniji faktor. Da uđe lopta u gol u poslednjem minutu, da neki “Hail Mary” pas stigne do Degeneka, baš kada je protivnik bolji, i ima loptu, i samo što ne postigne još jedan gol.

I da se Vučić ne oklizne, ne padne, da ga ne gurnu, ili naši ili njihovi, da uspe da izgura do kraja, bez ozbiljnijih povreda, ili flaše u glavu sa tribina. Pošto mi danas boljeg ni trenera ni igrača nemamo. Niti čoveka sa većom ambicijom da pobedi, ili bar odigra na onaj rezultat koji nas vodi dalje.

I neka se niko ne ljuti, ali zamislite Jeremića ili Đilasa na ozbiljnom terenu. Oni kod kuće gube sa deset nula, šta bi radili da se nađu oči u oči sa Tačijem, ili nekim još jačim. Šta bi igrali, kada su, suštinski, oslobođeni svake ambicije da urade nešto veliko, osim ako se u “velko” ne računa navijanje da Vučić izgubi. I svi ostali, koji bi umesto njega mogli sutra na teren, da te bog sačuva. Janković bi se grčio, Obradović bi bio izbačen zbog grubosti. I izgubili bismo svi mi zajedno, i to zauvek.

Naravno, daleko od toga da nam nije potreban još neki dobar igrač, jak trener, konkurencija zna da povuče napred, ali moraćemo da se pomirimo sa činjenicom da takvog trenutno nema. I da Vučič mora da odigra sam, bez ikakve pomoći, i to nekoliko utakmica istovremeno. I sa Albancima, i sa Amerikancima, Rusima, Evropom, i sa svima u Srbiji koji neće da vide realnost na Kosovu.

Ako izgubi, nikome ovde neće biti žao. Zato što je zluradost osnovna osobina svih onih koji neće da igraju, a takvih je, u Srbiji, veoma mnogo. Mrzi ih, lenji su, nemaju petlju i nikako ne bi ni na jedan teren. Ali što vole kada onaj koji se baš trudi, izgubi, to ne može da se opiše.

Dobili su najbolji mogući dokaz da je svaki trud nepotreban i da nije ni trebalo igrati. A o veselju koje izaziva prilika da se komentariše šta je sve onaj koji je igrao trebalo da uradi drukčije, ne treba ni pričati.

I zbog svega toga, danas je Vučiću sreća neophodna. Sve ostalo je baš pošteno uradio. Nažalost, to ovaj put nije dovoljno. I neće mu biti zapamćeno.