MESO JE NA STOLU

MESO JE NA STOLU

BETAPHOTO/European Council/Mario Salerno


Predlog sporazuma o Kosovu, koji je Ramuš Haradinaj podelio ambasadorima zemalja Kvinte, mogao bi da bude ozbiljan osnov za pregovore s Beogradom. U najgorem slučaju po Srbiju, nacrt sporazuma postaće finalna verzija

Kada ste u sedištu Ujedinjenih nacija, najvažnije je da dobijete stolicu. Ne misli se na nuždu, već na potrebu svake države ili teritorije koja pretenduje na to da bude. Hašim Tači to najbolje zna. On je u ponedeljak dobio tu priliku iako je ispred njega na stolu stajalo samo njegovo ime. Dok je Vučić iznosio argumente iz međunarodnog prava i obrazlagao ih na tečnom engleskom, Tači je na albanskom govorio o žrtvama i pravu Kosova kao suverene države da ima vojsku. Jedino što je Vučić rekao na srpskom bila je poruka narodu na KiM da će “Srbija uvek biti uz njih”.

Ostatak obraćanja bazirao je na preciznim stavovima i paragrafima iz međunarodnih sporazuma, koji ukazuju na to da je formiranje kosovske vojske protivno rezolucijama, baš kao i uvođenje carina na srpske proizvode. Treća tema kojom se bavio je i nikad formirana ZSO. Iako su stručnjaci ocenili da su se u UN “videle dve realnosti”, jedan srpska, druga američko-albanska, očito je i za našu stranu bilo sluha. Da je tako pokazuje i činjenica da se Vučić nakon sednice sreo sa generalnim sekretarom UN Antoniom Guterešom, koji je tom prilikom odbio da primi Tačija. Bez obzira na to, Tači je svestan da nikad nije bio bliži mogućnosti da na zlatnoj pločici u Savetu bezbednosti, prvi put u istoriji, zasija šest crnih slova – Kosovo.

Koliko se tome primakao govori i pismo koje je s ponosom objavio na Fejsbuku, a koje mu je stiglo direktno iz Bele kuće. Predsednik Amerike napisao mu je da je “Vašington spreman da pruži pomoć u naporima da se postigne dogovor koji bi uvažavao interese Kosova i Srbije”. Donald Tramp nije propustio da navede da je Kosovo ključni partner Vašingtona za očuvanje mira i stabilnosti u Evropi.

– Spremni smo da vam pomognemo u naporima da postignete sporazum koji uvažava interese i Kosova i Srbije. Takav sporazum je nadohvat ruke. Biće mi drago da ugostim Vas i predsednika Aleksandra Vučića u Beloj kući da proslavimo ono što bi predstavljalo istorijski sporazum – naveo je Tramp dodajući da “ukoliko se ne iskoristi ova jedinstvena prilika, to bi bio tragičan korak unazad, budući da se šansa za postizanje sveobuhvatnog mira verovatno neće ponoviti u skorije vreme”.

Prema njegovim rečima, SAD su mnogo investirale u uspeh Kosova kao nezavisne i suverene države.

Slično pismo od Trampa dobio je i Vučić, objavio je “Politiko”. U istom tekstu navodi se da je Tramp poslavši pismo Tačiju, na ovaj način zapravo upozorio njegovog arhineprijatelja, kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, koji je zauzeo tvrdu liniju prema Srbiji, uključujući i carine od 100 odsto na robu iz naše države.

Govoreći o tim pismima, Vučić je posle sastanka sa Mogerinijevom u Briselu izjavio da to pokazuje kolika je zainteresovanost SAD da se dođe do kompromisa Beograda i Prištine.

– To pismo govori i da je predsednik SAD prvi put uključen u dijalog. Ne mislim da će to biti lako niti jednostavno, ali mi nemamo alternativu. Moramo da tražimo rešenje, da neko loše ne bi pronašlo nas – rekao je Vučić i naveo da u to treba da budu uključeni svi, “i Evropljani, i UN, i Rusi, naši kineski partneri”. To bi, kaže, bilo dobro za naše odnose, ali trenutno je rešenje daleko.

Zainteresovane strane ovde su, osim Beograda i Prištine, svakako Brisel, Berlin i Moskva, ali možda i dve Amerike. Nije isključeno da Trampova administracija podržava jednu opciju, a da stara Obamina/Klintonova i dalje ima snage da gura svoju opciju. U tom potencijalnom raskoraku treba čitati i činjenicu da Priština možda ima dva predloga za Beograd. Prvi je nacrt sporazuma koji je vlada Kosova, sa Ramušem Haradinajem na čelu dostavila ambasadama Kvinte i Kancelariji EU u Prištini, kao i poslanicima u skupštini Kosova. U istoj nedelji jedan od dvojice novopostavljenih šefova delegacije za pregovore sa Beogradom Špend Ahmeti najavljuje da će “platformu za pregovore predstaviti tek u roku od 30 dana” (?!).

Haradinajev, uslovno rečeno zvanični dokument kao preduslov napretka u dijalogu podrazumeva međusobno priznanje i poštovanje postojećih granica. U nacrtu sporazuma sa 18 poglavlja data su rešenja za ostvarivanje svih dosadašnjih dogovora koji su postignuti u okviru dijaloga u Briselu, a koji još nisu realizovani. Tu se navodi i formiranje Zajednice srpskih opština. Ostvarivanje sporazuma bi, kako se navodi, garantovale SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija i Evropska unija preko posebnog tela koje bi nadgledalo njegovu realizaciju. To pokazuje da Priština, u startu, isključuje Rusiju i Kinu, na čiju podršku Beograd svesrdno računa.

Za Srbiju bi odlično bilo ako bi taj dokument bio poziv za pregovore, a ne papir koji ćemo doslovce potpisati, smatra profesor Ustavnog prava na Univerzitetu “Union Nikola Tesla” Vladan Kutlešić.

– Najpre da razjasnimo, reč je o vrlo ozbiljnom dokumentu. Po jeziku i terminologiji, vidi se da je ovo u originalu anglo-saksonski papir i da se zasniva na njihovom pravu. Ono polazi od pojedinačnih slučajeva i tako stvara principe, dok je naše evropsko kontinentalno potpuno obrnuto. Kod nas se ide od opštih ka posebnim slučajevima. U 10. tački glave 1 oni predlažu da se budući odnosi zasnivaju na principu “Parity of Esteem”, to je moderan koncept prevazilaženja tvrdih, čistih i klasičnih formi u teritorijalnim uređenjima, kao što su manjina i većina, nacija i država, prosta i složena država ili federacije i konfederacije. To je koncept koji nadilazi podelu na građanska i nacionalna društva. Odatle se jasno vidi da se pozivaju na modalitet iz Sporazuma na Veliki petak, koji su pre 20 godina potpisale Severna Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo, koji je prekretnica u ustavnoj teoriji i praksi. Ako ima političke volje i veštine, moguće je da Srbija ovde ima prostor za pregovore. Idealno bi bilo kada bismo za sever Kosova izdejstvovali status Severne Irske – napominje Kutlešić dodajući da svima treba da bude jasno da “u toj podeli uloga Srbi nisu Englezi već Irci, a da su karte u rukama Engleza, to jest Albanaca”.

Sporazum na Veliki petak ili Sporazum iz Belfasta iz 1998. se odnosi na proces rešavanja statusa Severne Irske između Republike Irske i Velike Britanije, odnosno katolika i protestanata, Iraca i Engleza, u Severnoj Irskoj. Radi se o kompleksnom sporazumu, koga čine dva osnovna dokumenta i veliki broj sprovedenih sporazuma, kao i dva referenduma. Prvi osnovni sporazum je sporazum svih relevantnih političkih partija u Severnoj Irskoj, a drugi je međunarodno-pravni sporazum Republike Irske i Velike Britanije, kao država. Rešenja iz sporazuma su prihvaćena na referendumima u Severnoj Irskoj i u Republici Irskoj. Sličnost sa Kosovom je u tome što se ovim rešava spor dve države, dva naroda, dve vere i dva jezika. Njihov konflikt je iza sebe ostavio mnogo žrtava, od agresivne terorističke IRA preko ostalih. Sve kao što mi imamo sa Albancima. Profesor Vladan Kutlešić se Sporazumom iz Belfasta bavio i u naučnom radu o statusu Kosova. Prema njegovim rečima, pregovori dve strane trajali su osam godina pre donošenja sporazuma, a taj proces traje i dalje.

Po tom sporazumu Severna Irska ostaje u sastavu Velike Britanije, ali dobija široku autonomiju, kao i pravo na brojne i različite institucionalne veze i odnose sa Republikom Irskom. Parlament UK je na Severnu Irsku preneo brojna i značajna zakonodavna, izvršna i sudska ovlašćenja, značajno povećavajući njenu samostalnost. U okviru potonjih sporazuma dogovoreni su kako pravila odnosa, tako i posebne institucije za sprovođenje koje je dogovoreno i traje kao proces još uvek, ne samo zato što je situacija složena i potiče iz prošlosti, nego što se javljaju nova važna pitanja, poput Bregzita.

Osobenost ovog sporazuma, koja je od interesa za Srbiju, jeste u tome što sadrži i zajedničku englesko-irsku konstataciju, koja je posle toga uneta i u Ustav Irske, da je težnja za ujedinjenjem Severne Irske i Republike Irske legitimna ukoliko se ostvari političkim i mirnim putem i voljom većine stanovništva u obe Irske.

Značajna je sličnost i u početnoj udaljenosti strana u sporu. I u vezi sa ovim rešenjem Kutlešić u tekstu konstatuje da je rešenje evolutivno i pragmatično nekonvencionalno i fleksibilno u postizanju visokog stepena zaštite irsko-katoličke manjine u UK (što donekle stoji i u Haradinajevom predlogu), kao i institucionalizacija njihovih mnogobrojnih i raznovrsnih veza sa maticom u Republici Irskoj. Pažnju zaslužuju i dva rešenja kojima se teži postizanju društvenog konsenzusa, a to su aktivno i ravnopravno uključivanje svih političkih partija i referendumska potvrda sporazuma.

Naš sagovornik dodaje da je svaki novi primer priča za sebe i da ne mora biti istovetan prethodnom.

– Sporazumi Kine sa Hongkongom i Makaoom iz 1997. i 1999. bili su u to vreme praktična i teorijska revolucija, ali su vrlo uspešno sprovedeni. Njima su dali nezavisnost na 50 godina, a do tada se vode kao “administrativne jedinice Kine”, iako suštinski to nema nikakve veze. U ekonomiji bi to bilo sharing economy, ovde bi bilo sharing political systems. Ne ide po principu ili-ili već i-i. Tako se odbiju modeli koji odgovaraju i jednima i drugima, iako niko ne može da kaže da li je to konfederacija ili federacija u klasičnom smislu. Te “novitete” ovde niko nije primetio 20 godina. U to vreme to jeste bilo nekonvencionalno za Evropu, ali funkcioniše u praksi. Takav, novi modalitet je nama neophodan u vezi sa Kosovom. Možda nešto ne mora da se zove suštinska autonomija, ali bitno je da su mu nadležnosti takve. Nije ni važno da li je postojalo pre – kaže profesor, koji je i pre 20 godina bio član srpske delegacije u Rambujeu.

Tu postoji i terminološka zabluda, ukazuje Kutlešić. Termini koji se prevode iz anglosaksonskog prava nisu uvek jednoznačni. Tako, recimo, u Rezoluciji iz Rambujea spominju se termini “suštinska autonomija”, “suštinska autonomija i samouprava”, “suštinska samouprava” i “demokratska samouprava”. Navedena terminološka nedoslednost je posledica činjenice da u anglosaksonskoj stručnoj terminologiji i praksi nema posebnog pojma i značenja “autonomija”, kao što ni značenje “samouprava” nije striktno vezano za lokalnu – nedržavnu sferu.

Ukoliko bi se Haradinajev sporazum koristio kao osnova za pregovore, bilo bi dobro odredbe podeliti na tri grupe, smatra Kutlešić.

– Prvi deo da budu nesporne odredbe, odnosno one protiv kojih nemamo ništa. Drugi deo da budu one koje se moraju izbaciti i o kojima ne treba razgovarati uopšte, a da na kraju ostanu one o kojima će se iscrpno i do kraja pregovarati i tražiti modaliteti. Tačka 6 iz glave 1 u kojoj se kaže da Srbija ima pravo da zastupa interese srpske zajednice na Kosovu, skoro doslovno je prepisana iz Sporazuma iz Belfasta, ali pretpostavlja se da će isti princip tražiti i za Albance na jugu Srbije. Dalje, ako uspemo da ZSO, kako god da se bude zvala u budućem sporazumu, ima nadležnosti kao Severna Irska, onda je moguće da se prihvati prva tačka koja podrazumeva međusobno priznanje dve države. I tako za svaku od spornih odredbi. Njegoš je rekao: “Čašu meda još niko ne popi dok je čašom žuči ne zagrči”. To je suština kompromisa – zaključuje Kutlešić.

Za sve one koji misle da Srbija ne mora ispiti ništa, jer “ima Rezoluciju 1244 SB UN”, koja joj garantuje trajnu teritorijalnu celovitost, zanimljivo je da se zna da Kipar ima 57 rezolucija protiv turskog dela, koje su svaki put donosile sve stalne članice SBUN tokom proteklih 45 godina, po istom principu, i ništa. I dalje Kipar nije celovit, ali je članica EU. E ta vrsta izuzetaka teško da će se ponoviti. Srbija i Kosovo moraju da sklope sporazum pre nego što postanu deo šire zajednice, u ovom slučaju EU. Posle im je skoro, pa nebitan.

Milivojević: Nema prostora za pregovore

Diplomata Zoran Milivojević smatra da nema prostora za razgovor o nacrtu sporazuma kosovske vlade.
– Taj dokument nema veze sa životom, jer polazi od toga da je reč o ugovoru između dve suverene države. Iz njega proizlazi da je Srbija već priznala Kosovo, a o tome nema razgovora. Kakav je to kompromis ako govorite o dve odvojene države. Nacrt sporazuma ima više unutrašnju dimenziju. Drugo, reč je o pritisku na Srbiju uz istu metodologiju koju je Priština imala sa osnivanjem vojske Kosova. Srbija ne treba ništa da pripremi kao kontrapredlog, već da vidi s kim ćemo razgovarati i insistira da se primeni ono što je već potpisano, a Priština nije izvršila – navodi Milivojević dodajući da se u sporazumu Haradinaja prepoznaje američka ideja:
– U sporazumu ima nešto što liči na politiku SAD, a to je da se priznanjem Kosova završi raspad bivše Jugoslavije i da se potom sva pitanja razmatraju bilateralno, uz primenu bečkog ugovora o sukcesiji iz 2001. koji su potpisale sve države bivše Jugoslavije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar