MNOŠTVO IZNOGUDA

Pojedini opozicioni lideri u Srbiji pekli su zanat partijskog delovanja paralelno sa funkcionerskim stažom. Ta percepcija o sopstvenoj veličini predstavlja njihovu glavnu prepreku na putu do vlasti, pored onog hroničnog nedostatka zajedničke platforme

Od uspeha do neuspeha deli nas samo jedan korak. Od neuspeha do uspeha deli nas dugačak put, glasi jevrejska mudrost. Ipak, šest godina od smene vlasti opozicioni političari se i dalje nisu navikli na život u opoziciji. Uspeh im je i dalje misaona imenica. Zašto? Ma koliko da dobro plivaju u međustranačkim trvenjima i sukobima ad hominem, teško se bore sa unutarpartijskim životom. Jednostavno, ne znaju to da rade. Nisu iskusili borbu za svoja odbornička ili poslanička mesta, nisu lepili plakate, ni izigravali dekor tokom predizbornih mitinga tadašnjih lidera. Ako su i iskusili borbu sa starim partijskim lavovima u sopstvenim redovima, ona nije bila postupna već hirovita i pomalo osvetnička.

Prvo ministar, pa onda član

Dragan Đilas jeste bio predvodnik studentskih protesta početkom devedesetih godina i tada se oštro suprotstavio Miloševiću. Međutim, sve do postavljenja na mesto ministra za Nacionalni investicioni plan 2004. godine bio je van politike. Bavio se biznisom i to vrlo uspešno, a nastaviće to sve do sada. Zanimljivo je da je tek s ministarskom foteljom uzeo i člansku kartu Demokratske stranke. Nastavak njegove karijere je poznat. Biće relativno uspešan gradonačelnik Beograda i manje uspešan predsednik DS. Sada je lider Saveza za Srbiju, o čijoj uspešnosti je rano govoriti.

Vuk Jeremić ima još koloritniju biografiju. U domaću politiku dolazi posle osnovnih i master studija na prestižnim univerzitetima Kembridž i Harvard i to iste godine kada i Đilas. Sa 29 godina postaje član DS, a ubrzo dobija i mesto savetnika za spoljnu politiku, ni manje ni više nego predsednika Srbije. Novog šefa Borisa Tadića, kao što je poznato, poznaje još iz vremena kada mu je u Prvoj beogradskoj gimnaziji predavao psihologiju. Do ministarske funkcije čekaće pune tri godine, ali će na njoj provesti čak pet. Nakon toga, godinu dana biće predsednik sveta, odnosno predsedavajući Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Sa tih visina tek nedavno ponovo pada na srpsku političku scenu, ali ga tu čeka hladan beton opozicije.

Saša Janković je prošao nešto drugačiji put, ali je i on stasao u vreme Borisa Tadića. Svima im je zajedničko da kubure sa opozicionim, ali i partijskim stažom. Sve ih je, manje ili više, oktroisao Tadić, praveći svitu na svom zamišljenom dvoru. Onda su dvorjani, poput Iznoguda, poželeli da se domognu krune, a to retko biva. I zaista, iako su građani Srbije tek nekoliko puta mogli na izborima da glasaju baš za njih ili za njihove liste, Đilas, Jeremić i Janković u tome nisu postigli veliki uspeh. Nešto uspešniji bio je četvrti opozicioni lider Saša Radulović, koji je takođe politiku upoznao iz Nemanjine 11. Paradoksalno, on političar postaje tek kada je napustio Vladu i osnovao tehnokratski pokret, danas stranku Dosta je bilo.

Radulović i Janković, pritom, svesno forsiraju svoje nepartijsko delovanje kao prednost, oni vide to kao svoj adut. Programski direktor Cesida Bojan Klačar smatra da je to njihova greška.

- U parlamentarnom i polupredsedničkom sistemu to im je limit. Trka koju trči opozicija u ovom trenutku usmerena je na stranku i čoveka, koji je izraziti političar. Vučić baštini svoje rezultate na onome što mu omogućava pozicija lidera stranke sa najozbiljnijom infrastrukturom, a političar je čitav život. To je njegova ključna prednost iako su i Radulović i Janković u nekoj skorijoj prošlosti uspeli da naprave neke izborne rezultate. Činjenica da opozicioni lideri nemaju dovoljno iskustva je odraz dubljih promena koje imamo na političkoj sceni, a to je erozija partijskog života koja je počela 2012. Izgubili smo ono što je karakterisalo Srbiju u prethodnom periodu, a to je bilo suočavanje jakih partija, ideološki određenih, sa jakim liderima. Te stranke imale su ozbiljno članstvo, a i resurse. Ta razgradnja je nastala i greškom sadašnjih opozicionih partija, ali i zbog činjenice da naspram sebe imaju ogromnu mašineriju poput SNS - napominje Klačar za „Ekspres“.

Biti na vlasti pa doći u opoziciju, za srpske prilike je, smatra, jako loš scenario. Pre svega jer grade stranačku infrastrukturu i svoju snagu, koristeći dobrim delom benefite boravka na vlasti, od trgovine uticaja do mogućnosti zapošljavanja, preko jednog prestiža i moći koji imaju. Ne razmišljaju o tome da život postoji i u opoziciji. To je njihov suštinski problem, jer ne mogu da se distanciraju od „sećanja na vlast“. Pritom, dobar deo kadrova preleti u vladajuće partije, jer nemaju ideološki lepak koji bi ih držao na okupu i kad nisu na vlasti. Treće, što nije samo sad aktuelno, građani Srbije vole stranke sa jakim liderima i vođama, a ta prevaga, opet, ide partijama na vlasti.

Zbog svega ovog Klačar očekuje da Đilas i Jeremić u narednom periodu mnogo ulože u stranačke principe organizovanja kako bi nadoknadili nedostatke.

Postavljeni, a ne izabrani

- To neće ići ni lako ni brzo, kako bi se pozicionirali kao političari, iako obojica imaju karijere mimo toga. Jeremić će se promovisati kao neko ko je dobar u međunarodnim odnosima, Đilas kao uspešan menadžer, ali će to koristiti kao neke dodatne adute. Svesni da samo jak stranački rad može da im stvori preduslove da se suprotstave Vučiću. Za sve opozicione stranke je poslednjih nekoliko godina jako loš period. Opada nivo znanja i kvaliteta kadrova, jer su ljudi odlazili, a novi nisu prošli obuke, nisu istrčali kampanje, što je neophodno - objašnjava naš sagovornik.

U takvoj situaciji stanje dodatno otežava činjenica s početka da su opozicioni lideri na svoje prve političke pozicije postavljeni, a ne izabrani. To određuje i njihovu trenutnu poziciju, smatra politički analitičar Vladimir Goati.

- Teško je reći u kojoj meri prethodno iskustvo na vlasti pomaže opozicionarima. To zavisi od same ličnosti, ali i od ljudi pored lidera, koji se isto tako bore za svoje pozicije, pa do međunarodne konstelacije. Na kraju konačnu odluku donose građani o tome da li je neki XY lider potreban i neophodan da se vrati. U opoziciji postoji galerija likova koji se bore za vlast. U ovom trenutku poziciju im dodatno otežavaju i lični razlozi, odnosno sujete. Vlast im izmiče i uspešnim ekonomskim programima i razvojem, a to nije zasluga samo reformi, već i spoljnih faktora. Opozicija mora da preleži, ono što je Lenjin zvao, dečje bolesti partija, u smislu borbe za vlast. Nedovoljno iskustvo opozicionog delovanja im smeta. Zato verovatno nećemo u prvom turnusu videti smenu vlasti, iako je to jedan od zakona višestranačkog sistema - napominje Goati dodajući da je vidljiva simetrija između vladajuće koalicije i opozicionog bloka.

- Ta simetrija ne ide u prilog opoziciji. Ne samo da su slabiji, već su i razjedinjeni. Na prošlim i prethodnim izborima došlo je verovatno na naplatu nezadovoljstvo građana time što opozicija nema ni približnu zajedničku platformu. To može da se ispravi ako pronađu stavove i program koji će ih držati na okupu. Pitanje hoće li u tome uspeti visi kao Damoklov mač nad liderima opozicije. U suprotnom, ujediniće ih samo želja da smene sadašnju vlast, a taj negativni pristup ne rešava ništa. Da nije dovoljno biti samo protiv nečega pokazao je i DOS, čije se jedinstvo raspalo već u prvim mesecima posle 5. oktobra - ocenjuje Goati.

Borba Davida i Golijata

Sve to umnogome onemogućuje ih da i sada na pravi način artikulišu svoje političko delovanje. Ne treba prenebregnuti činjenicu da je Savez za Srbiju, u kome jesu Jeremić i Đilas, ali bez Jankovića, mlada organizacija koja je tek u začetku, ali pitanje je koliko mogu da se razviju i ko će im dati čuveni know how. Nešto duži staž ima Jankovićev Pokret slobodnih građana, ali se njihovo delovanje, usled sve manje brojnosti, svodi na to da se sa nekolicinom pristalica jednom sedmično pojavi ispred Predsedništva i preko megafona obrati Vučiću, koji obično nije tu. Sve isto kao Simo Spasić, samo bez vikanja.

Na drugoj strani, psiholog Žarko Trebješanin smatra da ličnosti pojedinca ne igraju veliku ulogu u trenutnoj raspodeli karata na političkoj sceni.

- Za položaj opozicije nije mnogo bitno to što su prvo bili na vlasti, pa tek onda počeli da se bave opozicionim i partijskim životom. Oni u ovom trenutku nemaju uslove za poštenu borbu. Nema normalnih i fer izbora, niti opozicioni lideri imaju priliku da ravnomerno iznose stavove. Kada su i spomenuti u medijima, to je uvek u negativnom kontekstu. To je borba Davida i Golijata. Za njih trenutno nema nade, ali to ne znači da se stanje neće promeniti. Kada ova vlast izgubi podršku Zapada i narod malo progleda, moguće je da će se stvari promeniti - ističe Trebješanin.

Međutim, nisu samo neravnopravni uslovi boljka opozicije. Kao njihov ključni problem sociolog Milan Nikolić određuje nedostatak politike. Kako kaže, razvojni put svakog od njih ne bi igrao nikakvu ulogu da su oni uspeli da se slože oko određenih političkih principa.

- Pa evo pogledajte Trampa, zaobišao je ceo establišment i postao predsednik Amerike. Nije u tome ključ. Naša opozicija i dalje luta i deli se na bazičnim principima. Spore se oko toga da li Vučića treba napadati na temama ekonomije i socijalne politike ili na Kosovu. Iako bi dovoljno materijala bilo i da se bave samo platama i penzijama, korupcijom i lokalnim temama, posebno u Beogradu, neki od njih misle da je ključno pitanje Kosovo. Ne shvataju da je to veliki problem i vruć krompir u Vučićevim rukama, koji ako on ne reši, ostaje njima na naplatu. I to ne kao krompir, već kao usijana stena magme, koja će kasnije biti sve teža. Brane se time da bi i Vučić, na njihovom mestu, njih proglašavao izdajnicima, jer je ta tema opterećena emocijama i tradicijom. Možda na njoj mogu da se skupe neki laki politički poeni, ali dugoročno to nije rešenje. Mnogo mudrije bi bilo da se uhvate u koštac sa čitavim neoliberalnim konceptom ekonomije napominje Nikolić, uz opasku da za to očito nemaju hrabrosti.

Kosovo zaista može biti kamen spoticanja za srpsku opoziciju. Ako budu reagovali na svaki ustupak ili koncesiju prema Albancima, otkriće samo demagoški pristup, koji ne priliči bivšim šefovima diplomatije. U tom kontekstu stiče se utisak da je nekada dobro da opozicioni lideri ne budu previše poznati, kao u slučaju novog predsednika DS Zorana Lutovca. On je sve suprotno od Jeremića, Jankovića i Đilasa. Lutovac je doktor nauka, a u DS je već 22 godine. Od državnih funkcija jedino je bio ambasador u Crnoj Gori od 2008. do 2013. Sve do juna ove godine kada je izabran za šefa stranke bio je u drugom ili trećem ešalonu „žutih“. Možda baš zato, i dalje nije uspeo da se pozicionira bar u meri prepoznatljivosti među prosečnim biračima. Iako ima stranačku infrastrukturu iza sebe, izgleda da je, ipak, stvar u programu i konkretnim idejama.