NESANICA U NEMANJINOJ 11: Ko odlazi iz Vlade Srbije?

NESANICA U NEMANJINOJ 11: Ko odlazi iz Vlade Srbije?


Stiče se utisak da je Srbija danas ponovo pred dilemom da li će je opet zagrliti sindrom Borisa Tadića, koji je dozvolio da mu moćni biznismeni praktično upravljaju zemljom, određuju poslovna, finansijska, razvojna i sva druga pravila, pišu nove zakone primerene sopstvenim interesima

Primopredaja vlasti na Andrićevom vencu u Beogradu, preuzimanje državne zastave, mali srpski glamurozni protokol upriličen uz inauguraciju Aleksandra Vučića, trećeg demokratski izabranog predsednika Srbije u njenoj modernoj istoriji, završen je uz mnogo iskrenih i onih drugih zagrljaja, nada i strepnji u vrhu Srpske napredne stranke, ali i koalicionih lidera – ko će preživeti najavljenu seču kneževa? Olovne i teške snove ovih dana ne snivaju samo perjanici iz Nemanjine 11, nego i časnici iz drugih važnih državnih službi koji su se dosta komotno šepurili u zaštićenim foteljama. Jer, Vučić je najavio da će nekim važnim ljudima otkazati “ljubav”.
Najpre, sve muči pitanje ko će biti novi premijer, Ana Brnabić ili neko drugi, kako će se ukomponovati novi kabinet? I što je posebno važno, ko će ostati u sedlu posle najavljene rekonstrukcije Vlade. Mnogo je neizvesnosti, jer dojučerašnji premijer je, kako nezvanično saznajemo, samo čekao zgodnu priliku da se reši balasta onih koji su se odmetnuli od države, svoje pašaluke su pretvorili u sopstvene feude, u neprikrivenu moć i sopstvene interese. U opoziciji kažu da je to “Igra prestola” u preraspodeli državne moći, to nije samo srpski politički specijalitet, videli smo to već više puta, a najsvežije je u pamćenju Jugoslovenska levica koja je iznutra srušila čvrstu i ustrojenu vlast Slobodana Miloševića.
U odlučnost Aleksandra Vučića ne treba sumnjati, to je pokazao dovođenjem Bratislava Gašića na čelo BIA. Zbog čega je počeo s promenama baš u najosetljivijem, bezbednosnom resoru? Najpre, traži se čovek koji će nekako objediniti sve četiri bezbednosne službe, a najnoviji događaji u Novom Sadu, otmica u po bela dana, otmičari koji su, navodno, vozili auto iz voznog parka BIA, pa još u ovu kriminalnu radnju dobrano upetljana dva policajca – svakako su crveni alarm koji dokazuje da država gubi kontrolu u svojim tako važnim resorima… Srpska istorija se, dakle, ponavlja, ponavlja se skoro isključivo u onim ružnim slikama i ožiljcima, “dahije” opet gospodare ovim prostorima, sve su moćnije i imućnije.
Aleksandar Vučić i njegova vlast su u problemu. Opozicija je danas slabašna, svojim činodejstvom ne pomaže ni sebi ni vlasti, niti narodu. Vučić ubeđuje naciju da živi bolje, statistika pokazuje da je to tako, ali Srbi više veruju dobroj šnicli nego brojkama. Koaliciona vlast oko Srpske napredne stranke je objektivno u interregnumu, u bestežinskom stanju i niko ne viče: “Hjustone, imamo problem”. Jer mnogi ministri oru svoju njivicu, šire svoju moć kroz razne, mahom lukrativne kanale, njima je dobro. Imaju svoj zaštitni amblem – oni su izabranici Aleksandra Vučića?! Oni bi da tu ništa ne menjaju, što bi rekao Zdravko Čolić, ali problem je što Srbiju, a i Vučića vuku na dno. Veruju da su pod zaštitom “teča Đoke”, što bi rekao Crni Gruja.
Ako bismo se zadržali samo na Nemanjinoj 11, odnosno Vladi Srbije koja će u brzom roku pretrpeti temeljnu rekonstrukciju, jasnije bismo sagledali sve muke koje skoro u klasičnoj zasedi čekaju Vučićevu vlast. Najpre, Aleksandar Vučić je 31. maja otišao iz Nemanjine 11 i bez obzira na njegov širok i moćan politički uticaj, u budućoj Vladi Srbije ništa neće biti kao što je bilo juče. Nema sumnje da će novi premijer imati odškrinuta vrata za nove, vlastite kreacije, političku slobodu koja će unaprediti Srbiju ili će je vratiti unazad.

U odlučnost Aleksandra Vučića ne treba sumnjati, to je pokazao dovođenjem Bratislava Gašića na čelo BIA. Zbog čega je počeo s promenama baš u najosetljivijem, bezbednosnom resoru? Najpre, traži se čovek koji će nekako objediniti sve četiri bezbednosne službe

Stiče se utisak da je Srbija danas ponovo pred dilemom da li će je opet zagrliti sindrom Borisa Tadića, koji je dozvolio da mu moćni biznismeni praktično upravljaju zemljom, određuju poslovna, finansijska, razvojna i sva druga pravila, pišu nove zakone primerene sopstvenim interesima, ili će nova vlada početi da radi na vraćanju pravne države, njenom jačanju i uspostavljanju institucija sistema uređene evropske države. Opozicija je zasigurno u pravu kad govori o ljudima iz sive zone koji su zauzeli važne funkcije u nekim ministarstvima i u njihovom delokrugu nadležnosti.
Ako bismo bežali od već viđenih iskustava “moderne Srbije”, morali bismo se vratiti kosovskom sindromu koji je progutao tri srpska premijera, od Đinđića, preko Koštunice, do Cvetkovića. Na kraju, ako baš hoćemo da rasporimo sopstvenu utrobu da bismo dokazali sve kosovske praktične zablude po pitanju novca, državnog novca poreskih obveznika građana Srbije, morali bismo trezveno da razmislimo šta dalje? Jer Srbija je od 2000. do danas na Kosovo “uložila više od četiri milijarde evra. Da je taj novac vizionarski uložen, sever Kosova danas bi bio balkanski Hongkong, Srbi ne bi bežali sa Kosova, vraćali bi se tamo, a Šiptari ne bi pravili političke pizdarije, tražili bi u toj biznis oazi posao i svoj poslovni interes. Ali mi Srbi smo usrali svaku, pa i kosovsku motku. Taj novac je otišao u privatne džepove, proizveli smo tamo nekakve tajkune, pa smo tom praksom zarazili i sveštenike Srpske pravoslavne crkve, koji tajno šuruju sa Šiptarima, krišom im prodaju mašine koje dobijaju od Beograda.
Aleksandar Vučić je pre neki dan izjavio da Srbija na Kosovo godišnje šalje pola milijarde evra. Gde ide taj novac? Jer i ova vlada ima resorno ministarstvo koje okuplja ne malu moć biznismena veštih ruku, ljudi iz sive zone koji dobrano koriste srpsku kosovsku tragediju. Da li to vidi Vučić, saznaćemo uskoro. Ako ne vidi, nema nade za njega kao najmoćnijeg političara u Srbiji danas, niti ima nade za Srbiju, odnosno srpsko Kosovo. Novac koji šalje Srbija na Kosovo konačno mora državnički i nacionalno pametno da se ulaže, da se već sutra vidi napredak u vidu povratka kosovskih izgnanika u južnu pokrajinu. Na kraju da se ne lažemo, Kosovo se ne brani samo Briselskim sporazumom, efikasnija je očigledna praksa bez političkih magla i vidika.
Mediji danima pišu kako će Socijalistička partija Srbije (pošto Dačić neće dobiti premijersko mesto) dobiti neke nove resore. U ministarsku fotelju trebalo bi da se vrati profesor dr Slavica Dejanović. To bi, bez sumnje, stručna javnost u Srbiji pozdravila aklamacijom. A valja se podsetiti da je profesorka Dejanović dobro obavljala svoju ministarsku funkciju, ima autoritet uspešnog univerzitetskog stručnjaka i bez repova je u biografiji. Na kraju, valjda je to i vrhu SNS postalo jasno, ima Aleksandar Vučić preča posla od pranja nečijih biografija, pa makar one bile i ministarske.
Srpska politička praksa žedna je i drugih restauracija. Mnoga ministarstva postala su lukrativno poslovni centri u kojima se vrte vrtoglave cifre. A i mimo toga kumovske veze postale su zaštitni znak za mnoge poslove i prvenstva. Da li će, recimo, slučaj “Energoprojekt” razjasniti relacije dokle dosežu moći države i gde počinje svemoć sive zone?
Uostalom, sve će biti jasnije za dvadesetak dana. Ako ništa drugo, biće vidljivije ko ima premoć u Srbiji, država ili njeni oponenti?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar