Ni manjeg vrapca ni veće dreke

Ni manjeg vrapca  ni veće dreke

FOTO NEMANJA JOVANOVIC


Sudbina DJB u najboljem slučaju može da posluži kao još jedan dokaz teorije da u Srbiji nema toliko male stranke koja ne može da se podeli na nekoliko manjih. A kao po pravilu, stranku napušta onaj ko na unutarstranačkim izborima, bili oni manje ili više fer, izgubi. Naravno, ako uopšte dobije priliku da se kandiduje, to jest ako ga pre toga ne isključe

Kada su ga, negde u drugoj polovini devedesetih godina, novinari na konferenciji za štampu pitali za mišljenje o učestalim zahtevima crnogorskog rukovodstva (čitaj Mila Đukanovića) da se “preurede odnosi” u SR Jugoslaviji jer je Podgorica u neravnopravnom položaju u odnosu na Beograd, Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, tada najjače opozicione partije u Srbiji, dugo je izbegavao da pruži odgovor.

Vajkao se da ga ne pitaju to, da “nije to sad tema” i, sve odmahujući rukama, gotovo preklinjao: “Ma, nemojte me to pitati”. Uporni novinari, međutim, nisu odustajali. Priteran uza zid, Drašković je u jednom trenutku zastao, zamislio se, pogladio bradu i okrenuo se ka znatiželjnom novinaru:

“Kada me već vučete za jezik, reći ću vam moje mišljenje. Ni manjeg k… ni veće dreke!”

Ko je bio mali, a ko se više drao, dvadesetak godina kasnije nije više toliko važno.

Ali ovaj Draškovićev neknjiževni, a još manje diplomatski citat mogao bi da posluži kao dobra ilustracija onoga što se ovih dana, od beogradskih izbora, dešava u pokretu Dosta je bilo, kojem je, mada u ostavci, i dalje na čelu Saša Radulović.

Mogla bi se, doduše, upotrebiti i blaža metafora o dva vrapca koji se tuku u prašini, koju je svojevremeno za sukob profesora Čede Čupića i vlasnika “Pinka” Željka Mitrovića upotrebio tadašnji premijer Zoran Đinđić, ali je uovoj situaciji Draškovićeva ipak prikladnija.

O čemu je zapravo reč. Odmah posle debakla na beogradskim izborima u samom pokretu DJB došlo je do previranja, a potom i do kolektivne ostavke predsedništva. Razlog više nego opravdan s obzirom na osvojena 31.682 glasa, i to u koaliciji s Dverima, što je za gotovo 20.000 glasova manje od onoga što je Radulović osvojio sam kao predsednički kandidat nepunih godinu dana ranije (takođe skromni 51.551 glas).

Onda su ostavke u pokretu podneli poslanici Ljupka Mihajlovska i Miloš Bošković, koji je vratio i mandat. A onda je 29. marta usledilo masovno isključenje čak devet funkcionera DJB “zbog kršenja statuta, vrednosti i principa DJB, nepoštovanja odluka organa stranke, pokušaja stvaranja klanova i urušavanja cele organizacije”. Isključeni (Svetlana Kozić, Aleksandar Stevanović, Nenad Božić, Vladimir Đurić, Ivan Stijepović, Mirko Stojanović, Lazar Runjanin i Olivera Jović) su,naravno, Radulovića optužili da izvodi puč i da ih je isključio mimo svih pravila preko četa “WhatsAppa”.

Uz to je usledila i optužba da, iako je rekao da se neće kandidovati na internim izborima, Radulović suštinski želi da nastavi da upravlja pokretom preko poslanika Branislava Mihajlovića.

Mihajlović je, naime, objavivši svoju kandidaturu za predsednika DJB, saopštio da namerava da u Programski savet DJB uključi, pored ostalih, Sašu Radulovića.

Druga opcija koja bi Raduloviću ostavila mogućnost da i formalno, makar u narednih šest meseci, ostane na čelu DJB jeste da izbori, zakazani za 21. april, ne uspeju.

Prema odredbama Pravilnika o unutrašnjim izborima, koji je nedavno usvojen, naime, aktuelno rukovodstvo ostaje još najmanje šest meseci ukoliko na izborima ne glasa više od polovine od ukupno 100 članova. U tom slučaju, izborni proces se prekida i raspisuju se novi izbori u roku od šest meseci.

Na suprotnoj strani od Mihajlovića našla se poslanica Tatjana Macura, koja se na kandidaturu odlučila nakon isključivanja devetoro članova DJB iz pokreta na, kako je rekla, “sramnoj onlajn sednici”. Ona je pak u svoj tim pozvala baš neke od isključenih članova.

Ulazimo, dakle, u finiš borbe za šaku glasova, odnosno za to ko će u budućnosti voditi DJB ili bar ono što od njega ostane. Suštinski, ako se uzme u obzir to da je DJB najbolji izborni rezultat imao u svojoj prvoj sezoni, te da mu je sa svakim novim izjašnjavanjem građana rejting opadao, to i nije toliko bitno.

Sudbina pokreta u najboljem sučaju može da posluži kao još jedan dokaz one teorije da u Srbiji nema toliko male stranke koja ne može da se podeli na nekoliko manjih. A kao po pravilu, stranku napušta onaj ko na unutarstranačkim izborima, bili oni manje ili više fer, izgubi. Naravno, ako uopšte dobije priliku da se kandiduje, to jest ako ga pre toga ne isključe.

A to, dalje, šalje jasan signal običnim građanima, biračima, o tome kakav je demokratski potencijal takve stranke, koja ne može da preživi ni najobičniju razliku u mišljenjima rukovodećih ljudi, te da uvek postoji jedan koji bi želeo da bude malo jednakiji u odnosu na ostale

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar