O sisama, ili zašto su one naš najvažniji izbor

Sise imaju toplinu koju grudi nikada nisu osetile. I raskoš kakvu ni najšire grudi ne poznaju. One su vam izvor svakog blagostanja i radosti

Došlo, dragi moji, ponovo vreme za sise. I to ne samo zbog proleća, pravog raja za sve obožavaoce dekoltea, providnih košulja, oblina koje se valjaju ispod svilenih haljina, brushaltera koji vire ispod rubova majica, ispupčenja koja na bluzama prave podignute bradavice... smiri se, Ivane, ne zamišljaj previše... nego i zato što su sise, evo da vam i to kažem, deo jednog mnogo šireg, kako ono kažu - diskursa - koji bi morao da postane naš izbor, državni, životni ukoliko bismo da taj svoj život provedemo u miru, a po jednoj arapskoj poslovici i u raju, jer je on baš tu - na leđima konja, u knjigama i među ženskim sisama.

Elem, hajde da počnemo od malenog razmišljanja o rečima, o reči, kako bismo stigli do razlike koja postoji između reči „grudi" i reči „sisa", i poente, koja je, naravno, u sisama, a nikako u grudima, i pazite da vas tu slučajno ne prevare. Nije isto. Niti je svejedno.

Ta - reč je, da vam ja kažem, najsmrtonosnija stvarčica koju su ljudi izmislili. I ubila je više ljudskog roda nego bilo koji kamen, toljaga, koplje, mač, puška, bomba, iako su neke od njih izmišljene, kao oružje, i pre reči. Međutim, reč, i to prava reč, tvrda, oštra, velika, teška i ona čuvena prejaka, gurnula je sve te izume u zapećak i preuzela nesumnjivo prvo mesto među vaskolikim ovozemaljskim oružjem i oruđem.

I evo, tvrdim vam, opet, da je, od svih reči, od miliona i miliona njih, verovatno najubojitija reč koju smo izmislili, ona reč koja glasi „moja", ili „moje" i označava pripadnost, svojinu i imanje, a sve to lično i neotuđivo. I razmislite - moja njiva, moj novčanik, moje nebo, moja zemlja, moj ponos, moj princip, moja voda, moj sendvič, moja deca, moj narod, moja sloboda, moj interes, moja potreba, moji preci, moja vera, moj ideal, moja pravda... Zajebano, zar ne? Pogotovo što gde postoji „moje", uvek postoji i „tvoje", a to „tvoje" je po pravilu i tuđe, neprijateljsko, nadasve primamljivo, opasno, urokljivo i urotljivo, gotovo uvek bolje, s tendencijom, i to večnom, da bude na kraju pretvoreno u „moje". I šta da vam kažem, sve atomske bombe da puknu u isto vreme, ne bi toliko ljudova pobile koliko ih je sredilo to famozno - „moje" i hiljadugodišnje grabljenje oko istog.

Tuđe i moje

Zato što vam je od tog „mog" sve i počelo, još dok nismo znali ni da ga izgovorimo. Osećali smo ga, pa kada se, desetinama hiljada godina unazad, na našem, mom izvoru pojavio neki njihov, tvoj, tuđ i probao da lapne malo vode, šta je bilo, a? Pa, kamen u glavu, brale moj, sve mumlajući, šta drugo, moju vodu si našao da piješ, te nastade tako i prvi rat, rat mutavih, ali s jakim osećajem i za svojinu i za pripadnost. Isto kao i danas, zar ne, pošto se u vaskolikoj istoriji nikada ništa nije promenilo. Poubijaše nas nepismeni i mutavi, i juče i danas i svakog sledećeg božjeg dana, sve zbog tog „mog" i „tvog", i njihove kontinuirane krvave razmene, to jest otimanja, pljačke i pustošenja tuđeg. Čista perverzija, ta istorija ljudske komunikacije.

No, kakve to veze ima sa sisama, pitate vi, a ja vam kažem - polako, upravo idemo ka njima, širom otvorenih očiju, vlažnih usana i nestrpljivih prstiju, eno ih, sve pipkaju vazduh kao da je sastavljen od sitnih, providnih i nabreklih bradavica.

Razmislite sada dalje, šta je sledeća reč, posle tog „moje", koja može da nosi titulu najratobornije, a nema veze sa onom glupom nagradom za novinarsku borbenost, i veliki je ubojica ljudi, žena i dece na ovome belom svetu? Čime se to moje brani, moje osvaja, za mojim žudi, moje voli, za moje bije i ubija neprijateljsko tuđe, tvoje? Pa, „grudima", 'bem vas blesave, kako ne razumete?! U grudima je srce junačko, bez kojeg ni jednog krvoprolića nema; u grudima je i ono strašljivo, kukavičko srce koje je, zbog straha za svoj - moj život, svoju - moju domovinu, porodicu, imovinu, takođe spremno za ozbiljan pokolj; u grudima je strast kojom se ubija; u grudima je čežnja zbog koje se ubija; u grudima su i bol, ljubav, patnja, sve krajnje ubilačka osećanja; sloboda krvava je u grudima; grudima se naleće na bajonete i bunkere - i sve u svemu, te grudi su vam jedno veoma zajebano mesto, pogotovo što nikakve razlike u njima nema, između muškog i ženskog.

A „sise", braćo i sestre? A? Znate li možda nežniju, miroljubiviju, sočniju i srećniju reč koju smo mi, čoveci, izmislili? Nema, odmah da vam kažem. Sise su vam - mir, ljubav i razumevanje. Sve suprotno od grudi, što je i u istoriji i kroz književnost dokazano.

Dramski naboj

Na primer, kaže se u literaturi da su „Helenine grudi pokrenule hiljadu brodova". Znate, onih grčkih, sa Ahilom, Odisejem, dva Ajanta, Nestorom, Agamemnonom, Menelajem... koji su doplovili do Troje i razorili je junačkim prsima, čime drugo, za vjek i vjekov. I šta se onda desilo, pitam ja vas? Uleteo Menelaj u Troju, u Prijamove dvore, naleteo na Helenu, svoju odbeglu ženu, izvukao oštri mač i, taman da je nabode i probode, iseče i nasecka, ugleda on, šta - pa sise! Ispade mu mač iz ruke, dohvati Helenu, ona dohvati njega, a sve ostalo su pesnici preskočili, ostavivši nam tu lepu mogućnost da maštamo i zamišljamo.

Doduše, ne kažu baš tako ovi što su prevodili Aristofana i Euripida (koriste, sasvim besmisleno, reč „grudi"), ali to su vam prevodioci i nemaju pojma, pošto su oba stara pisca vrlo dobro znala razliku između neodređenih grudi i vrlo određenih sisa, i samim tim im je bilo i više nego jasno, i to su i hteli da kažu, da je Menelaju, koji je u grozni rat krenuo zbog glupih grudi, ljuti mač mogao da ispadne iz ruke samo zbog pametnih, u pravo vreme pokazanih - sisa, i to dobrih, velikih sisa, kakve su, predanje nam kaže, bile Helenine. Po mitologiji, Afrodita, koja nam i dan-danas pokazuje svoje sise gde god da je iskopaš, pila je nektar iz pehara napravljenog baš po Heleninim sisama. A nektar ne ide iz malog pehara, zna se to, a i bogovi i boginje su znali.

Razumete? Nemaju grudi u sebi taj dramski naboj, tu sposobnost obrta, prelaska iz rata u mir, u ljubav iz mržnje, previše su jednolične, uvek jedno te isto, uvek neko herojstvo, pogibija, kurčenje i junačenje, dočim sise, prave, oble, pune sise mogu i mač da spuste, i pušku da zakoče, i svaki tenk da prebace iz onog erektivnog stanja u kojem je cev podignuta naviše, a piše posade spuštene naniže, u sasvim novo erektivno stanje, oslobođeno Tanatosa, nego čist nepatvoreni Eros, u kojem je cev tenka spuštena, a ono u posade, mislim, jelte, i tako dalje.

Menelaju, koji je u rat krenuo zbog glupih grudi, ljuti mač je ispao iz ruke samo zbog pametnih, u pravo vreme pokazanih - sisa

Sise imaju toplinu koju grudi nikada nisu osetile. I raskoš kakvu ni najšire grudi ne poznaju. One su vam izvor svakog blagostanja i radosti.

Pitajte čika Frojda ako ne verujete. Lepo je čovek rekao da, kada vidiš dete kako sisa (a sisaju se samo sise, ne grudi, da vam objasnim), i kako mu se posle zarumene obrazi, i kako se blaženo smeši, zabacivši glavicu unazad, usnulo i srećno, dakle, kada čovek to vidi, sasvim mu je jasno oklen ta naša zrela potreba za sisama.

Grudi su za one, kao odvažne, i moraju uvek da budu tvrde i čvrste, a sise su vam tako meke, rasplinute da čoveka, kada si glup i hoćeš da ga uvrediš, često znaš da nazoveš sisom, i ne sluteći kakav kompliment mu daješ. Jok, nego će „grud" da bude. Ili „grudobran". „Fortifikacija". Budalaština, grudobrani mnogo brže padaju od sisa. Par dana im treba, meseci u najgorem slučaju, a sise godinama padaju, i opet ne izgube od one prvobitne čari.

Grudi, to hoću da vam kažem, vode u smrt, a sise su vam čist život. I to kakav život! Na velikom, raskošnom krevetu, punom udobnih, velikih, mekih jastuka. Život u obilju, život iz kojeg se pije, život koji vam daje, časti vas, pruža zaštitu, greje i mazi.

Uostalom, na grudi se kači ordenje, medalje i razne značke koje zaslužiš za manje ili veće ubistvo, a gde ste videli orden na sisama? Ni Toma Nikolić ga tamo ne bi stavio, i njemu bi bilo žao da ih zbog takve gluposti probode, oskrnavi i pretvori ih u bojno polje i groblje, bez obzira na to šta je on sam po vokaciji.
Sveznalica priroda

Grudi, dalje, ima svako, i muško i žensko, i majmun i žirafa, a sise samo Žena, i to baš ta, s velikim prvim slovom. I nisu bez veze prva božanstva, još tamo u paleolitu, bile žene, sisate, bokate, divne u svakom smislu te reči. Pogledajte Vinčansku Veneru ako mi ne verujete, ženstveniju figuru od tada nismo napravili. A sva je krasna, u sisama.

Uredila je to priroda, velika sveznalica, pa grudi mogu da budu i pileće, a sise jok. Ne idu sise na pile pa to ti je. Baš kao što sise ne možeš da naručiš u restoranu, bilo da te služi kelner ili kelnerica, svejedno, a grudi dobiješ odmah, tople ili hladne, pohovane, grilovane, punjene i kakve god već hoćeš, pošto su, samo grudi, ne i sise, produkt jednog te istog a večnog klanja i serviranja. O njihovoj skupoći da i ne pričam. Sise možeš da dobiješ i džabe, a za grudi, bogami, ima i te kako da platiš.

Sve zajedno, nadam se da sada razumete zašto treba u životu da izaberete sise, velike, meke, tople, oble, raskošne i razigrane. To vam je kao da birate gde ćete živeti, gde ćete spavate, šta ćete jesti i piti. Da li će vam biti suvo ili mokro. Hoćete li imati ili nemati. Život, dragi moj, ili smrt. Prema tome, zaboravite vi lepo sve te grudi junačke, sve poeme o herojima, slobodi i inim vrednostima koje se golim grudima osvajaju, i okrenite se dragim nam, u prevodu izgubljenim sisama.

A ako mislite da kod njih veličina nije važna, neću ništa da vam kažem. Neka vam kaže Anatol Frans, on me je i inspirisao za onu metaforu o životu na raskošnom krevetu: „Žena bez grudi (sisa, prevodioče, sisa), to je kao krevet bez jastuka."

Nažuljaš se, vrat ti se iskrivi, svaka koščica te zaboli, i sve ti se čini kao da nisi ni spavao. O tome šta sanjaš u tom uslovima neću ni da pričam.

Sve sam košmar do košmara, a u košmarima, kao što se zna, sisa nema, nego samo krvavih probodenih grudi.

No da ne dužim u ovoj predizbornoj tišini. Zato što, i kada ona prođe, sise će vam, nadam se, biti zakon. Baš kao što i treba da bude. I da, da ne zaboravim. Grudi su vam, ako još i dalje razmišljate, uvek i isključivo - „moje". A sise su, braćo i sestre? Pa, naše, naravno, zajedničke, opšte, a ja bih ih, da me neko priupita, proglasio i za javno dobro. Kao šljive ili neko drugo oblo voće. Koje može da se bere. Ručicama i lepljivim prstićima. Eto, rekao sam, vrlo tiho.
A vi dalje zamišljate. Sise.

ČIJE SU NAJVEĆE

Ljudi su istraživali, i istraživali, razgledali, opipavali i napravili mapu sveta po veličini sisa. Prosečnoj, naravno, da ne bude zabune. I šta da vam kažem, veće od broja D, ili kako mi kažemo, veće od četvorke, imaju drage nam Ruskinje, Šveđanke, Finkinje i Norvežanke. Fine dame sa severa.

Amerikanke, Venecuelanke i Kolumbijke su vlasnice četvorki, baš kao i Nemice i, pazi sada, Slovenke i Hrvatice.

Stanovnice istočne Azije (Kina, Vijetnam, obe Koreje, Malezija, Indonezija) i dobrog dela Afrike vlasnice su najmanjih sisa, onih veličine A, iliti jedinica.

Veličina B, dvojka, raširena je po Africi, Bliskom istoku, uključujući i Tursku, Grenlandu, nesrećnom Meksiku i jadnoj Španiji.

Trojka ili C je uobičajena veličina u Australiji, većem delu Južne Amerike, u Kanadi, ostatku Evrope, i samim tim - kod nas.

I? Hoćemo li mi napredovati, ili šta?