ON ILI ONA: Ko bira ministre?

Buduća vlada Ane Brnabić, bar što se tiče personalnog sastava, biće kombinacija zadatog političkog okvira proisteklog iz sastava vladajuće koalicije i autonomne odluke mandatarke koga želi u svom timu

Bar desetak hiljada ljudi u Srbiji misli da je „u bubnju" kadrovske vrteške, koja se pokreće posle svakih izbora, kada strepnje i nade za poziciju u državnoj službi nadilaze sve ostalo. Ovu brojku su odavno, u nezvaničnim razgovorima, procenili poznavaoci unutrašnjeg političkog života, i sami povremeno učesnici u komplikovanoj kombinatorici napredovanja i smenjivanja. Od tih silnih hiljada ljudi, jedni se nadaju ostanku ili avanzovanju, a oni drugi konačnom ulasku u koridore vlasti, smatrajući da su predugo i nezasluženo bili marginalizovani. Treba li reći da jedni druge gledaju kao ljute protivnike.
Ceo proces počinje od vrha, čemu prisustvujemo ovih dana, odlukama o tome ko će biti mandatar, članovi nove vlade, državni sekretari... Prisustvujemo finalu jedne poprilično komplikovane operacije, koja je počela još odlukom Aleksandra Vučića da uđe u trku za mesto šefa države, odnosno da napusti premijersku funkciju. I jedna i druga odluka, iako međusobno uslovljene, otvorile su niz pitanja, pa i problema, koje je do današnjeg dana trebalo razrešiti i tako sklopiti mozaik Srbije onako kako je danas vide ljudi koji je vode. Tim koji vodi državne poslove trebalo bi da nastavi dosadašnju politiku, da bude stabilan i da ima dobru reputaciju i u zemlji i u inostranstvu.
Predlaganje Ane Brnabić za predsednika Vlade Srbije dalo je većinu odgovora na mnogobrojna pitanja o tome kako će izgledati ta vlada nakon što je Vučić napusti i koja će biti njena glavna ideja. Ličnost i sposobnosti premijera umnogome određuju karakter i temperament te vlade, ali za kompletnu sliku biće važno i to ko će sedeti u budućoj vladi.
Buduća vlada Ane Brnabić, bar što se personalnog sastava tiče, biće kombinacija zadatog političkog okvira proisteklog iz sastava vladajuće koalicije i autonomne odluke mandatarke koga želi u svom timu. Aleksandar Vučić dobio je od predsedništva svoje stranke ovlašćenje da odluči o mandataru, ali i da zajedno s njim dogovori personalna rešenja u budućoj vladi. O tome nešto detaljnije na stranicama „Ekspresa" govori Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke, potencirajući da je unutar te stranke procenjeno da je Ana Brnabić najbolje rešenje za premijera i da će je poslanici SNS podržati u Skupštini.
Uloga Vučića, kao predsednika države, u formiranju nove vlade Ustavom je normirana tek odredbom po kojoj predsednik Republike predlaže Skupštini kandidata za premijera pošto sasluša mišljenje izabranih izbornih lista. Međutim, postoji i uloga Vučića kao lidera najveće partije u vladajućem bloku, a koja ga obavezuje da prilikom formiranja vlade budu uvaženi interesi ne samo njegove partije već i koalicionih partnera. Pre svega, reč je o SPS-u, najvećem SNS-ovom savezniku, koji će, verovatno, uvećati broj svojih predstavnika u novoj vladi. Formiranje vlade čist je politički posao i sasvim je legitimno i u demokratiji uobičajeno da se njime bave političari. Koji su za to, razume se, dobili mogućnost - pobedom na izborima. O tome je nedavno govorio i Vučić u intervjuu RTS-u, rekavši da će Ana Brnabić moći da kaže šta prihvata ili ne prihvata, ali da neće moći da donosi odluke bez političkih stranaka.
To je, ujedno, bila i replika na gunđanja da će Ana Brnabić, iako stručnjak i nestranačka ličnost, ipak biti marioneta u rukama Vučića, i to od samog početka, od formiranja vlade. Da, Ustav kaže da mandatar iznosi u Skupštini program svoje vlade i da predlaže njen sastav, ali potpuno je nerealno, u bilo kojoj zemlji sa sličnim sistemom, očekivati da su sastav vlade i njen program stoprocentno ostavljeni na volju mandataru. Pristalice teze o marioneti zameraju na tome Ani Brnabić, kao da pritom žele nešto potpuno nedemokratski - da jedna osoba, u ovom slučaju mandatar, bez ikakve saradnje s bilo kim donese tako kapitalnu odluku kao što je sastav vlade ili njen program. To se, jednostavno, nigde ne dešava.
Ana Brnabić, s druge strane, ima veliki kredit i kod Aleksandra Vučića i kod koalicije koju on predvodi. Stekla ga je, najpre, pristankom da prošle godine uđe u Vučićevu vladu, i to iz dugogodišnjeg rada u nevladinom ekspertskom sektoru, koji je po svojoj prirodi kritičar ili bar korektiv vladine politike. Za mnoge je taj njen potez bio iznenađenje, za neke i razočaranje, ali baš kao i ovih dana, nisu izostajale pohvale na račun Vučića i njegovog manira da dovodi ljude izvan stranaka i politike - Sašu Radulovića, na primer, Ivana Tasovca, Kori Udovički, Dušana Vujovića, Srđana Verbića... Kredit je potvrdila ovih dana prihvatanjem da preuzme posao premijera, i to će joj bez sumnje osigurati autonomiju pri izboru saradnika s kojima će deliti odgovornost za rad buduće vlade. Ana Brnabić nikada nije bila ničija marioneta, ima svoj mozak, ona svoje ljude bira za svoj kabinet, rekao je Vučić u nedavnom intervjuu RTS-u.
Igra se, dakle, po pravilima političke demokratije, ma koliko to ponekad bilo komplikovano, a nekima čak delovalo suvišno. Suvišno u onom delu gde privrženost demokratiji gubi bitku s ličnim simpatijama, uverenjem da je moj favorit dovoljno demokratičan da mu demokratija nije potrebna, a da je moj protivnik diktator, ma koliko se trudio da poštuje pravila demokratske igre.