PUKO PUČ

Nestabilna politička situacija, oličena u odsustvu vladavine prava, nepoverenju u državu i slaboj političkoj vlasti, uz izražene političke ambicije oficirskog kora, osnovni su preduslovi za uspešnu organizaciju puča, odnosno državnog udara. Iskustvo iz bliže i malo dalje srpske prošlosti to i potvrđuje.

Najpre, 1903. godine je ugled kralja Aleksandra Obrenovića u narodu bio veoma nizak, ustav je menjao kako je hteo, gotovo da nije postojala nikakva pravna sigurnost... Istovremeno, njegov autoritet u vojsci bio je gotovo nikakav. Epilog je poznat - on i kraljica Draga ubijeni su i izmasakrirani u Majskom prevratu, koji je organizovala grupa oficira srpske vojske.

Nepunih 40 godina kasnije ponovo je vojska uzela stvar u svoje ruke. Izvela je puč 27. marta 1941. godine, dva dana nakon što je Kraljevina Jugoslavija pristupila Trojnom paktu. Uz nezadovoljni narod i politički ambiciozne oficire, tu je, doduše, bio prisutan i faktor stranih obaveštajnih službi, konkretno britanske. Kada se sve to uzme u obzir, priča o puču u savremenoj Srbiji, uz opservaciju da su državni udari ipak u najvećem broju slučajeva karakteristika latinoameričkih zemalja, za sagovornike „Ekspresa“ predstavlja incident.

Sociolog Vladimir Goati naglašava da je puč „karakteristika krajnje neizvesnih situacija i odsustva vladavine prava“.

Latinoamerički stil

- To je bio, da tako kažemo, maltene dnevni običaj za deo latinoameričkih zemalja. Ali u njima su bile nestabilne situacije. Čini mi se, na sreću, da je taj običaj sada sve ređi. Politički poreci se stabilizuju i puč više ne predstavlja uobičajenu dnevnu igru - kaže Goati za „Ekspres“.

Ni u Srbiji, kako kaže, to nije realna opcija. Puč, dodaje, naravno uvek može da se dogodi, ali je verovatnoća da se do vlasti „umesto izbornim kuglicama, dođe puščanim kuglama“ u savremenoj Srbiji apsolutno nikakva.

- Srbija je, ipak, počela da pušta neke korene u pravu. Teško da će neko sada pokušati da vlast traži van izbornog procesa. Nikad, naravno, ne možete reći da nešto nije moguće, ali nije verovatno da to može da se dogodi kod nas ili u nekim evropskim zemljama - dodaje Goati.

Sličnog je mišljenja i istoričar Predrag Marković, koji kao jedan od ključnih faktora za organizaciju puča navodi političke ambicije dela vojske, odnosno visokih oficira. Jer, kao po pravilu, većina pučista dolazila je iz redova pukovnika, ne iz redova generala, koji su, zapravo, više deo establišmenta.

- Uz slabu političku vlast, neophodno je da postoji i politička ambicija u vojnim redovima. Mora da postoji taj mentalitet hunte, da vojska sebe smatra spasiocem nacije - kaže Marković za „Ekspres“ i dodaje da je, u slučaju Srbije, tako bilo i 1903. i 1941. godine.

Nije, naravno, potrebno naglašavati da je jedan od preduslova za uspeh puča i to da se pripreme odvijaju u tajnosti. U suprotnom, ako javno pozivate na rušenje vlasti pomoću vojske, rizikujete da budete uhapšeni, što se, na primer, juna ove godine desilo s poslanikom grčke ultradesničarske Zlatne zore Konstantinosom Barbarusisom.

On je, naime, sa skupštinske govornice pozvao vojsku „da poštuje svoju zakletvu i uhapsi premijera Aleksisa Ciprasa, ministra odbrane Panosa Kamenosandua i predsednika Grčke Prokopisa Pavlopulosa“ kako bi se izbegla izdaja zemlje, kako je okarakterisao dogovor Atine sa Skopljem povodom imena Makedonije. Osim što je tužilaštvo naredilo njegovo hapšenje, od Barbarusisa se ogradila i njegova partija, koja ga je isključila iz članstva.

Bilo je i u ovdašnjoj skorijoj prošlosti političkih aktera koji nisu znali da čuvaju tajnu o organizaciji puča. Jedan od njih je, kako je pre 17 godina u jednom intervjuu svedočio Zoran Čičak, bio i nekadašnji ministar odbrane, admiral flote Branko Mamula, ovog puta kao član rukovodstva tek formiranog Saveza komunista - Pokreta za Jugoslaviju.

Čičak, tada potpredsednik SK-PJ, naime, ističe da je od početka imao utisak da je „stranka formirana zato da bi obezbedila civilnu upravu u nekoj vanustavnoj organizaciji vlasti koja bi trajala godinu-dve dana, do višestranačkih izbora na celoj teritoriji SFRJ“. Vojni vrh, koji je praktično ceo bio u SK-PJ, razmišljao je da u vojnom udaru sruši sva republička rukovodstva.

Mamula izdao

- Branko Mamula je to podržao, ali je jednog dana otišao kod Miloševića da mu sve saopšti. To je bilo potpuno pogrešno. Ako ćete tako nešto uraditi, nemojte ići i unapred to saopštavati, nego saopštite pošto to već uradite - seća se Čičak uz konstataciju da na kraju nije bilo ni snage da se puč izvede.

Primećujući da i dalje ima onih koji misle da je dobro što puč u SFRJ početkom devedesetih nije izveden, kao i da kod mnogih postoji žal što vojska nije pohapsila republička i pokrajinska rukovodstva, Goati donosi objašnjenje zbog čega je taj pokušaj propao.

- To je bilo vreme nekakvog nesrećnog dvovlašća. Federacija je imala prava, ali nije imala moć. Republičke elite koje su imale stvarnu moć su praktično eliminisale vojsku, koja jeste imala silu, ali nije imala moć. A to su različite stvari. Vlast su, po Veberu, ona prava koja vam daju norme, od ustava, preko zakona, do najnižih normi. A moć je sposobnost da, bez obzira na to, ostvarite svoje ciljeve. Mogućnost da do puča dođe je postojala. Vrlo je lako moglo da dođe do toga jer je raznim parolama probuđen i narodni element. Ali umesto toga, Jugoslavija je ušla u građanski rat. Pokazalo se, naime, da je vrlo važna sposobnost aktera, odnosno pojedinaca, koja u ovom slučaju nije bila dorasla potrebama uspešnog prevrata. Vojska, jednostavno, nije imala odlučne ljude koji znaju šta hoće. Sposobnosti vodećih aktera na drugoj strani bile su veće nego njihove. S vremenom se i jedinstvo vojske raspalo, pa smo već mogli da pričamo o vojskama, a ne o jednoj vojsci. A akcija bi zahtevala jedinstvo taktičkih i strateških ciljeva ka čijem bi se ostvarenju išlo - dodaje sagovornik „Ekspresa“.

To se može videti i iz zapisa generala Veljka Kadijevića, poslednjeg ministra odbrane SFRJ, objavljenih u njegovoj knjizi „Kontraudar: Moj pogled na raspad Jugoslavije“ 2007. godine.

On čak odbacuje optužbe da se zalagao za vojni puč i tvrdi da je bilo upravo suprotno jer je Slobodan Milošević od njega tražio da „JNA uzme vlast u svoje ruke i pohapsi sve koje treba“ dva dana pošto je JNA „prilično lako obavila rasterivanje demonstracija u Beogradu (9. marta 1991. godine) i jasno pokazala svima u zemlji i inostranstvu da neće dopustiti nelegalno otimanje vlasti“.

Kadijević svedoči da je odbio da donese „tako sudbonosno rešenje“ i da je to preneo štabu Vrhovne komande, koji je odlučio da JNA neće uzimati vlast vojnim pučem. On je, potom, na sednici Vrhovne komande 12. marta predložio da se uvede vanredno stanje i da se razoružaju sve nelegalne oružane formacije.

Posle dugih i teških diskusija, i pošto je Stipe Mesić stalno bio na vezi s Franjom Tuđmanom, Vasil Tupurkovski „sa Američkom ambasadom u Beogradu“, a Janez Drnovšek s Milanom Kučanom, Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo predloge, navodi Kadijević.

Da JNA ipak nije odustala od te ideje, svedoči i Kadijevićevo pisanje kako je s rukovodstvom SSSR-a trebalo proveriti da li će NATO napasti ako JNA ipak počne s realizacijom predloga, te kakva bi bila reakcija Moskve. U dogovoru s Jovićem, inkognito je trebalo da otputuje u Moskvu kako bi se sastao s ministrom odbrane maršalom Dmitrijem Jazovom. Za sastanak se, međutim, u javnosti saznalo i pre nego što je poleteo za Moskvu.

Učinak Kadijevićeve posete Moskvi bio je mršav. Jazov je pred njim telefonirao Mihailu Gorbačovu, koji, međutim, nije želeo da primi jugoslovenskog ministra odbrane.

„Odgovori su bili potpuno negativni i svodili su se na to da na podršku SSSR-a ne možemo da računamo“, rekao je Kadijević, dodajući da je odgovor „bio potpuno neprijateljski i da je politika Gorbačova bila rušilačka prema Jugoslaviji“.

Gadafi, Kiro i Alija

Kadijević, međutim, svedoči da mu je puč predlagan i ranije posredstvom Ante Markovića i Gadafija, što je, kako je rekao, bila „prozirna obmana“ koju su smislili glavni razbijači Jugoslavije i čiji je cilj bio da se sukobe glavni zaštitnici Jugoslavije - srpski narod i JNA.

Gadafi je, tvrdi Kadijević, na njihovom susretu u Libiji u jesen 1991. predložio vojni puč da bi bilo svrgnuto srpsko rukovodstvo, u čemu bi postojala podrška ostalih lidera jugoslovenskih republika.

„Znao sam da su par dana pre mene kod Gadafija bili (Kiro) Gligorov i (Alija) Izetbegović, zato sam mu rekao da to verovatno nije njegova originalna ideja, već onih koji žele da razbiju Jugoslaviju“, posle čega je Gadafi odustao od te ideje, naveo je Kadijević.

Pučevi u Evropi

Iako se najčešće vezuju za države Latinske Amerike, vojni pučevi nisu tamošnji ekskluzivitet. I u mnogim evropskim država vojska je pokušala da izvede dr­žavni udar, negde uspešno, a ponegde ne. Poslednji je primer neuspešnog puča u Turskoj jula 2016. godine. U februaru 1981. godine i u Španiji je oko 2.000 vojnika sa 50 tenkova pod vođstvom potpukovnika Tehera okupiralo Valensiju u nameri da spreči izbor novog premijera. Puč je propao nakon što je kralj Huan Karlos preko televizije javno osudio pokušaj državnog udara. Zanimljivo je, takođe, da se i Šarl de Gol na političku scenu Francuske 1958, posle 12 godina pauze, vratio nakon vojnog puča koji je bio izazvan strahovanjima da će se Francuska povući iz Alžira, koji je tada bio integralni deo države. I mada je na vlast tada došao kao spasilac Alžira, tri godine kasnije De Gol organizuje referendum na kojem je francuski narod izglasao samoopredeljenje Alžira. To dovodi do novog puča, koji je, međutim, propao.