RAMUŠEVA TREĆA SREĆA: Zašto je Haradinaj slobodan čovek

Posle odluke Apelacionog suda u Kolmaru da odbije zahtev Srbije za izručenje bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja koja ga tereti za ratne zločine nad kosovskim civilima tokom 1999. godine, on se ponovo vratio na Kosovo kao slobodan čovek
Francuska i Nemačka vekovima su se otimale oko pograničnog regiona koji obuhvata Kolmar, Alzas i Lorenu. Malo ko je pretpostavljao da će do tog piktoresknog predela, koji je poslednjih 70 godina u sastavu Francuske, doći i balkanske podele, ali desilo se. Glavna vest u srpskim medijima, ali i evropskim, 27. aprila bila je odluka Apelacionog suda u Kolmaru da odbije zahtev za izručenje bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja Srbiji koja ga tereti za ratne zločine nad kosovskim civilima tokom 1999. godine. Po treći put, on se vratio na Kosovo kao slobodan čovek, uz slavlje i vatromet. Zašto, pitanje je, kada svaki građanin Srbije zna da bi suprotna odluka bila pravičnija? Zar zbog žrtava i njihovih porodica ne bi bilo poštenije da su mu „makar sudili" za zločine za koje se tereti?
Francuski sud pak nije se bavio takvom (ne)pravdom, niti se to od njih očekivalo. Odluka suda obrazložena je isključivo formalnim, to jest proceduralnim razlozima.

Formalizam uber alles
„Srbija je, u skladu sa primenom novog krivičnog zakona, koji je na snazi od 15. januara 2012. godine, podrazumevala da joj ne treba nova poternica u odnosu na proširenje istrage, jer jedna već postoji. Međutim, svaki akt ovog tipa mora da zadovolji formalizam, koji je obavezan kad je reč o zahtevu za izručenje", naglasio je francuski sud. Pritom, konstatovano je i da bi Haradinajevo izručenje Srbiji moglo da uzrokuje „izuzetno ozbiljne posledice po njegovu ličnost, pre svega, zbog njegove uloge u oružanom sukobu i u političkom životu Kosova, kao i zbog njegovog državljanstva Kosova - države koju Srbija ne priznaje". Prevedeno, to znači da, prema njihovom mišljenju, Haradinaj u Srbiji ne bi imao pravično suđenje.
Ministarstvo pravde Republike Srbije demantovalo je odmah ove navode, tvrdeći da su u potpunosti poštovane sve procedure i zahtevi. Oni to potkrepljuju činjenicom da je sud u svojoj izreci presude potvrdio „da su ispunjeni uslovi za razmatranje zahteva za ekstradiciju, koji je Srbija dostavila u januaru 2017. godine".
„Srbija je, uz sve poštovanje kako domaćih, tako i međunarodnih procedura o ekstradiciji, dostavila svu potrebnu dokumentaciju i više nego dovoljno potrebnih dokaza i činjenica da francuski sud u Kolmaru donese pozitivnu odluku i dozvoli da Ramuš Haradinaj bude izručen Srbiji", piše u dopisu Ministarstva pravde dostavljenom „Ekspresu".
U dopisu se, potom dodaje: „Svega šest dana nakon što je 4. januara 2017. Haradinaj uhapšen u Francuskoj po Interpolovoj poternici koju je raspisala Srbija, Molba za izručenje zajedno sa pratećom dokumentacijom poslata je nadležnim organima Republike Francuske, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Dana 27. februara 2017. godine, na sugestiju Tužilaštva za ratne zločine, francuskim nadležnim organima prosledili smo dopunsku dokumentaciju - izjave svedoka, izveštaje MUP Republike Srbije i drugo. Ministarstvo ukazuje da je sudu dostavilo i objašnjenje da se Ramuš Haradinaj ne tereti za ista dela pred srpskim organima, kao što se procesuiralo pred Haškim sudom. Pred Tužilaštvom za ratne zločine protiv Ramuša Haradinaja vodi se postupak za događaje koji su se dogodili u junu 1999. godine, a koji nisu bili obuhvaćeni postupkom pred Haškim sudom, gde mu se na teret stavljaju događaji iz 1998. godine."
Nedoumicu da li su u pitanju procesno-pravni razlozi ili suva politika, građanima Srbije istog dana razvejao je premijer Aleksandar Vučić. On je posle hitne sednice Vlade obavestio javnost da „Vlada Srbije smatra da je ta odluka suda u Kolmaru sramna, skandalozna, protivpravna, apsolutno nepravična i da je povrh svega i više od svega politička". Kako je Vučić saopštio, Srbija je Francuskoj odmah uputila protestnu notu, a ambasadora Srbije u Parizu pozvala na konsultacije u Beograd.
To je, inače, najviši stepen zatezanja odnosa sa jednom državom pred prekid diplomatskih odnosa.
Mediji su narednih dana pisali da je Vlada zabranila ministrima i direktorima javnih preduzeća da naredna tri meseca putuju u Francusku. Diplomatskom revoltu pridružio se i predsednik Tomislav Nikolić, koji je francuskom kolegi Fransoa Olandu uputio pismo i izrazio „duboku povređenost srpskog naroda" skandaloznom odlukom njihovog suda.
„Ne mogu da odagnam utisak da je politika i ovoga puta nadvladala pravdu i da je ubijanje Srba opravdano i dozvoljeno, za razliku od zločina nad drugim narodima. To je duboko potreslo našu javnost i, nažalost, još više utvrdilo uverenje da nema pravde za srpske žrtve. Odlukom suda, pušten je na slobodu zločinac koji će, ovim činom francuskih vlasti, ostati nekažnjen", napisao je Nikolić.
Takvom tonu pridružili su se i brojni drugi ministri i zvaničnici iz Beograda. Međutim, da li je baš tako? Jesmo li u Kolmar stvarno poslali „neoborive" dokaze, kao što tvrdi šef skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun, ili su to uglavnom izjave svedoka, koje smatraju dokazom sa najmanjom snagom u sudnici? Tačan odgovor nismo saznali, ali pojedini sagovornici „Ekspresa" smatraju da su dokazi srpskog Tužilaštva za ratne zločine „ispod svakog nivoa". Drugi, malo upućeniji, tvrde da je u zapečaćenom pismu u Francusku stiglo i nešto materijalnih dokaza.
- Posle juna 1999. godine u okviru KFOR formirane su jedinice za saradnju sa nadležnim srpskim organima, koje su pomagale pri istragama zločina albanske Oslobodilačke vojske Kosova. Postojao je, čak, i oficir za vezu sa Beogradom. Tako da je, recimo, posle zverstava nad svatovima u hotelu „Paštrik" u Đakovici obiman kriminalistički izveštaj sa izjavama svedoka sačinio nemački bataljon KFOR. Međutim, ni tu nema parafinskih rukavica ili DNK nalaza, koji bi to direktno povezali sa Haradinajem i njegovom vojskom. Kada su pripadnici međunarodne zajednice zatražili zvaničan odgovor OVK o slučaju „Paštrik", oni su objasnili da je to bila legitimna akcija „hapšenja lica povezanih sa terorizmom i srpskom policijom" - navodi naš sagovornik, koji je upoznat sa predmetom.

Srbija nije bila sposobna ni da Haškom tribunalu pruži kvalitetne dokaze o zločinima OVK, tako da je malo verovatno da 18 godina nakon što je izgubila kontrolu nad teritorijom Kosova to može da učini, kaže Milica Kostić iz FHP

Pritom, važno je podsetiti da je Srbija svojevremeno poslala u Hag obimnu dokumentaciju o Haradinaju, ali je Tužilaštvo ustanovilo da slabo šta od toga može da se upotrebi u sudnici. Dokazi su ili bili nepotkrepljeni i proizvoljni ili su bili nelogični toliko da se tvrdilo da je Haradinaj ubijao na više mesta, u isto vreme. Nije zgoreg pomenuti i to da dobar deo tih materijala čine iskazi svedoka, koji kasnije to nisu želeli da ponove u sudu jer su, vrlo opravdano, strahovali za živu glavu. Tako je Haradinaj dva puta oslobođen pred međunarodnim tribunalom.
Direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo Milica Kostić kaže da je francuski sud doneo ovakvu odluku ili zbog loših dokaza ili zbog ocena da Haradinaj ne bi imao fer i nepristrasno suđenje u Srbiji.
- Da je reč o ovom drugom razlogu sugeriše izjava njegove advokatice. Ovo ne bi bio prvi put da je neka evropska država odbila zahtev za izručenje jer smatraju da u Srbiji visokorangirani pripadnici nesrpske nacionalnosti ne bi mogli imati pravično suđenje. Pogledajte samo izjave predstavnika izvršne vlasti - posebno Vučića i Đurića. Iz njih je jasno da je Haradinaju u Srbiji „već presuđeno" i jasno je da je izvršna vlast imala uvid u istragu. To je za pravne države nezamislivo. Ako je francuski sud pogledao i malo dublje, a nije morao, jer je ovo već sasvim dovoljno za takvu odluku, utvrdio bi da srpsko tužilaštvo do danas nije podizalo optužnice i poternice protiv onih koji su u Srbiji i nad kojima ima primarnu nadležnost. To takođe govori o „političkoj podobnosti" rada Tužilaštva za ratne zločine - objašnjava Kostićeva i dodaje da je zato ne iznenađuje ovakva odluka suda u Kolmaru.
- Kada je reč o dokazima, mi ne znamo kakve je dokaze Srbija pružila, ali je izvesno da je vrlo teško da su takvog kvaliteta koji bi omogućio ekstradiciju. Prvo, veliko je pitanje da li se odnose na neke „nove zločine", koje nije cenio Haški tribunal. Drugo, Srbija nije bila sposobna ni da Haškom tribunalu pruži kvalitetne dokaze o zločinima OVK, tako da je malo verovatno da 18 godina nakon što je izgubila kontrolu nad teritorijom Kosova to može da učini. Setićete se da su dokazi Srbije pred Tribunalom bili debakl. Utvrđeno je, na primer, da su izjave svedoka uzimane pod prisilom. Srbija treba da sarađuje sa specijalnim sudom za Kosovo umesto da pokreće ovakve predmete za koje zna da mogu rezultirati samo neuspehom, podizanjem tenzija i narušavanjem međunarodnih odnosa - podvlači Kostićeva.
Da ključni problem ovde nisu dokazi, smatra i advokat Vladimir Gajić. On u izjavi za „Ekspres" navodi da je podnesak Srbije sud odbacio kao „neuredan", što znači da nisu ni ulazili u meritum stvari.
- Dopuna zahteva za istragu morala je da prati novu poternicu. Forma u pravu je izuzetno važna, ona je tu da čuva suštinu. Kada advokat načini žalbu ili tužbu koja ima procesnu grešku, sud je odbaci, bez razmatranja kakvi dokazi su priloženi. Građaninu može da se toleriše greška, ali ne i advokatu. Isto tako, ne očekuje se da Ministarstvo pravde napravi propust. To su elementarne stvari u pravu. Osnovana sumnja da je Haradinaj odgovoran za brojne zločine, potkrepljena je bila optužnicom Haškog tužilaštva. Ne znamo tačno sa kakvim dokazima je raspolagalo naše tužilaštvo, ali imajući u vidu na dešavanja u Haškom tribunalu, u slučaju Haradinaja, na svedoke se ne možete osloniti, nažalost - ističe Gajić.
Bivši koministar policije i advokat Božo Prelević objašnjava da u ovom delu postupka, gde se u Kolmaru odlučuje samo o zahtevu za izručenje, nije neophodno da postoje jaki dokazi.
- Da me ne shvatite pogrešno, i tu se traže dokazi, ali oni koji govore da postoji osnovana sumnja da je neko počinio zločine. Tek za presudu potrebno je da dokažete da su se te stvari i desile. S tim u vezi, sud u Kolmaru je mogao doneti i drugačiju odluku, ali je celokupna politička klima uticala na to da sumnjaju da će ovde Haradinaj imati pravično suđenje. Francuski sud ga time nije oslobodio ničega, mediji to pogrešno interpretiraju, samo su odbili zahtev Srbije za izručenje. Mada tu postoji i naša odgovornost. Za Hag smo umeli da pošaljemo imena poginulih i slike leševa i da kažemo na koga sumnjamo, a da nemamo nikave dokaze da su potencijalni počinilac i žrtve povezani - navodi Prelević i dodaje da nikada poraženi u ratu nisu na sudu dobili pobeđene, te se tome i ne treba nadati, ali ne znači da se za to ne treba boriti.

Dokazi dovoljni za presudu
Na drugoj strani, prvi srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević tvrdi da sud u Kolmaru nije sudio Haradinaju, niti je odlučivao od dokazima, koje je Srbija poslala.
- Ne može se reći da je tužilaštvo napravilo propust i poslalo „tanke dokaze", ni u kom slučaju. Naprotiv, oni su procesno validni i na osnovu njih moguće je doneti i osuđujuću presudu. Baš zato su i držali Haradinaja sve ovo vreme, a ne tri-četiri dana, kako je on priželjkivao. Francuzi su jasno rekli da bi njegova ekstradicija ugrozila njegovu bezbednost i da sumnjaju da bi u Srbiji imao pravično suđenje. Takvu klimu napravila je naša izvršna vlast konstantnim mešanjem u slučaj. Premijer i ministri su više puta u javnosti iznosili čak i iskaze svedoka, što je nedopustivo - ocenjuje Vukčević i dodaje da odluka francuskog suda nije politička, niti ju je donela država, te je besmislena sva diplomatska akcija koju smo usmerili protiv te zemlje.
Konačno, vreme je da naučimo da u međunarodnim odnosima, a nažalost ni u međunarodnom pravu (što nam je Hag potvrdio mnogo puta) ne vlada fer-plej, a još manje se velike sile u donošenju odluka rukovode time da Srbi kao „nebeski narod" zaslužuju kosmičku pravdu. Sa druge strane, pitanje je šta bi se moglo dogoditi preostalim Srbima na Kosovu, da je kojim slučajem Haradinaj izručen Srbiji, kao i kakvim bi sve pritiscima Vlada Srbije bila izložena tokom eventualnog suđenja jednom od nekadašnjih šefova OVK.

SVEDOČENJA O ZLOČINIMA HARADINAJEVE VOJSKE
Francuski sud dobio je, kako saznajemo, oko 100 strana dokumentacije i izjava svedoka, koji su govorili o zverstvima pripadnika OVK pod komandom Ramuša Haradinaja. Pripadnici OVK su, prema njihovim svedočenjima, hapsili ljude, mučili ih i ubijali, držeći ih u improvizovanim zatvorima.
O tome govori i svedočenje da su jednom prilikom kidnapovana dva policajca, koja su mučena i živa zakopana u pesak, tako da im se vide samo glave, po kojima su pripadnici OVK urinirali, a mučili su ih tako što su im noževima odsecali delove tela.
Još jedan primer monstruoznosti jeste i kidnapovanje dve starije žene, koje su odvedene u nedovršenu kuću u jednom selu, gde su ih pripadnici OVK maltretirali i silovali. U toj kući je bilo još dosta žena koje su preživele sličnu sudbinu, jedna od njih je ubijena pucnjem u glavu, a druge su odvedene van te lokacije, gde su, prema nalazima patologa, zaklane.
Koliko pripadnici OVK nisu prezali ni od najgnusnijih zločina govori i primer svatova, koje su dok su bili u koloni pripadnici OVK zaustavili pod optužbom da sarađuju sa srpskom policijom i vojskom. Svi svatovi su bili odvedeni u podrum đakovičkog hotela „Paštrik", gde su mučeni i maltretirani, a žene, među kojima i nevesta, silovane. Jednom svatu su odsekli uvo, koje su, potom, stavili u usta njegovom rođaku.

PREGOVARALI I O (NE)IZRUČENJU EJUPA GANIĆA
Za sve koji sumnjaju u kvalitet rada srpskog tužilaštva za ratne zločine kao kec na deset došla je vest da je bivša vlast, dok je predsednik Srbije bio Boris Tadić, bila spremna da odustane od zahteva za izručenje Ejupa Ganića Srbiji u dogovoru sa vlastima u Sarajevu. Ganić, ratni član muslimanskog predsedništva Alije Izetbegovića, optužen je za smrt najmanje 18 vojnika JNA 3. maja 1992. u napadu u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu.
Prema dokumentaciji suda u Londonu gde je Ganić 2010. godine uhapšen na aerodromu, a na koju se poziva list „Blic", glavni pregovarači u vezi sa ekstradicijom Ganića bili su tadašnji politički direktor srpskog ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović i Damir Arnaut, savetnik za pravne i ustavne poslove tadašnjeg predsednika BiH Harisa Silajdžića.
Uslov Srbije je bio da vlast u BiH prihvati da se iz naše rezolucije, oko koje su se tad lomila koplja u Skupštini Srbije izbaci reč „genocid".
Kao dokaz ovaj list objavljuje SMS prepisku Borka Stefanovića (koji i dalje koristi isti broj) i Arnauta, koju je on pokazao i sudu u Londonu, a iz koje se može zaključiti da je dogovor zaista postojao:
- Hajde, javi mi se. Mi smo poslali upit CPS jutros, kako je Vuk tražio od Ahmeta, i CPS nam dao isti odgovor kao prije dva dana.
- Nama su rekli da proučavaju vaš dopis, još juče. Kada prouče, kontaktiraće s nama. To je bio poslednji njihov impuls po tom pitanju. I dalje nas niko ništa nije pitao.
- Borko, znači u kontaktu ste s njima. Dajte im instrukcije kako ste obećali. Sve što treba reći je da se ne protivite, a praviš mi višu matematiku od toga. Ako sam džaba došao u London i ovo propadne, predsjedniku ću jasno prenijeti kakvu ste nam štetu napravili.
- Postoji samo strogo službena komunikacija, ali nas i dalje ništa ne pitaju. Prenosim ti šta naši iz pravosuđa kažu.
- Nebitno mi je ko koči, ne vodim ja vladu tamo. Bitno mi je da se ništa ne mijenja iako ste dali riječ.
- Niko ništa ne koči.
- Hej, meni je bitan rezultat koji ću imati za dva sata. Od toga zavisi sve buduće, počev od sutra.
- Dobro, Damire.
Sud za ekstradicije u Londonu kasnije je odbio da izruči Srbiji Ejupa Ganića, koji se teretio za ratne zločine, uz obrazloženje „da postoje dokazi da bi suđenje Ganiću u Srbiji bilo politički motivisano". Poznato, zar ne?