Politika
30.05.2016. 08:39
ekspres
RASKRINKAVANJE ISTORIJE, BOKAN: Filmska priča o hrvatskom Džemsu Bondu koji je spasao život Anti Paveliću
Bio je sveštenik, špijun, ideolog, čovek koji je odlučivao kojim će se redom ubijati u Jasenovcu, spasao najtraženije naci-begunce prebacivši ih u Južnu Ameriku, uspeo da promeni sliku o NDH na Zapadu, da izmiri Tita sa papom i da se vrati u Sarajevo i mirno proživi starost...
Krunoslav Draganović (1903-1983) odavno još nije nepoznat u srpskoj, a pogotovo u eks-jugoslovenskoj javnosti, jer se o njemu neprestano i sve više piše i govori, uz najrazličitije ocene Draganovićevog delovanja (u zavisnosti ko piše i šta zaista zna o njegovom liku i delu).
Nazivan je «hrvatskim Džems Bondom», «najvažnijim svetskim obaveštajcem svog vremena», «čovekom-enigmom», «tvorcem i organizatorom pacovskih kanala» kojima su desetine hiljada ustaša i pripadnika raznih fašističkih vojski iz za njih vruće i preopasne Evrope prebegli u Južnu Ameriku tokom prvih poratnih godina.
Mnogi su u njemu videli čoveka najkrivljeg (ili najzaslužnijeg) što je zasluženu kaznu izbegao čitav niz istinskih ratnih zločinaca iz redova rukovodeće elite Nezavisne države Hrvatske i što je, tako zasejano seme izniklo početkom devedesetih i, odmah zatim, stvorena i od čitavog sveta priznata Tuđmanova Hrvatska.
Spasilac Pavelića i ustaške "krvave bajke"
Najpre zahvaljujući njemu, ustaška krvava bajka je dobila po njih srećan kraj, uprkos svemu; neskrivenom divljenju Hitleru, najekstremnijem zamislivom nacizmu, hrvatskim dobrovoljcima na Istočnom frontu, monstruoznom konc-logoru Jasenovac, rasnim zakonima, masovnim ubistvima nevine dece i civila, nasilnom pokrštavanju Srba i pravom, sistemskom, od države organizovanom genocidu nad njima, eliminisanju Jevreja, potpunom uništenju romske zajednice u NDH...
Tako da Hrvati ustaškog pogleda na svet imaju sve razloge da slave i hvale ovog tajanstvenog fratra, možda i najznačajnijeg nastavljača «pravaških» ideja Josipa Franka i Ante Starčevića. Krunoslav Draganović je rimokatoličku veru i moćnu vatikansku organizaciju stavio u službu spasa naizgled izgubljenog slučaja hrvatsko-ustaške ideološke avanture koja se 1945. godine završila podjednako tragično kao i ona nemačko-nacistička. Bar je tako izgledalo, sve dok se u čitavu priču nije umešao čitav niz veštih propagandista i obaveštajaca, predvođenih neobičnom i kontraverznom ličnošću univerzitetskog profesora i naučnika doktora Draganovića (koji je uz to bio i mnogo šta drugo i mnogo uzbudljivije od toga).
On je uticao na potpuni preokret date situacije i time dokazao ne samo bliske veze ideologije i vere, već i zacementirao odnos vatikanske vrhuške sa endehazijskim inspiratorima nepriznatog genocida nad srpskim stanovištem u graničnim područjima nekadašnje Austro-Ugarske.
Rimokatolički sveštenik, poštovani profesor, cenjeni naučnik, poliglota, špijun, političar, ideololog, pisac, humanitarac, terorista, blagajnik i verni čuvar ustaškog trezora sa novcem i zlatom, nezaobilazni učesnik u bezbrojnim zaverama...
Od njega i njegovog vremena više se ne može govoriti o rimokatoličanstvu bez pominjanja Jasenovca i Jastrebarskog, Stare Gradiške i Jadovna.
Zbog njega i dobrovoljnog, svesrdnog pristanka tadašnjeg (Pija XII) i budućih (Ivana XXIII i, posebno, Pavla VI) papa na ovu neraskidivu koaliciju čistog zla i rimokatoličke vere, zbog javne i neskrivene vatikanske podrške ustaškim zločincima – više nikada neće moći da se u Srbiji onako «akademski» i bez osećanja mučnine u stomaku govori o vezama i nekakvom dijalogu istočne i zapadne hrišćanske Crkve. Bar ne među onima koji imaju makar trunku savesti i elementarnog osećanja za pravdu i nacionalnu pripadnost svom mučeničkom i mnogostradalnom narodu.
Time je stavljena i konačna tačka na priču o zajedničkom slovenskom poreklu hrvatskog i srpskog naroda i našem nekadašnjem jedinstvenom snu o oslobađanju od austrijske i ugarske okupacije.
Ko je zapravo bio Krunoslav Draganović
Na ovo pitanje je teže odgovoriti nego na bilo koje drugo, vezano za lik i delo ma kog pripadnika ratne i poratne generacije u jugoslovenskom delu Evrope. Jedino je fra Draganović veća zagonetka čak i od Josipa Broza, «maršala Tita», jer se pod vrhom njegovog biografskog ledenog brega krije i do danas potpuno nejasna i sasvim nepoznata tajna onoga što je zaista bio i predstavljao ovaj čudni, sablasno mistični čovek sa hiljadu lica.
Direktno je optuživan da je najzaslužniji za beg Martina Bormana, Adolfa Ajhmana, Ante Pavelića, Klausa Barbija («koljača iz Liona»), pa čak i dr Jozefa Mengelea u latinoameričku bezbednost
Nema nijedne pohvale i pokude koju na sebi nije poneo i po sebi primio ovaj rimokatolički sveštenik, obrazovani teolog, poštovani profesor, cenjeni naučnik, poliglota, špijun, političar, ideololog, pisac, humanitarni aktivista, terorista, blagajnik i verni čuvar ustaškog trezora sa novcem i zlatom, nezaobilazni učesnik u bezbrojnim zaverama i akcijama protiv «neprijatelja hrvatstva», siva eminencija najvažnijih vatikanskih («štakorskih») kanala kojima su do slobode i novog identiteta došli mnogi među najvažnijim nacistima i hitlerovskim kolaborantima iz Istočne Evrope (ali i drugih delova teritorija pod upravom Trećeg Rajha).
Direktno optuživan da je upravo on bio najzaslužniji za beg Martina Bormana, Adolfa Ajhmana, Ante Pavelića, Klausa Barbija («koljača iz Liona»), pa čak i dr Jozefa Mengelea u latinoameričku bezbednost, Draganović je sve te optužbe vešto i lukavo pobijao, glumeći posvećenog humanitarca bez preteranog uticaja i važnosti u svemu čime se bavio.
Gluma i jeste bila ona crta koja je obeležila čitav drugi deo njegovog i dalje maglovitog životopisa. On je pred svima glumio uvek nešto drugo: večno u službi svojim političkim i verskim idealima (koji se kod njega nisu razdvajali, niti mogli odvojeno posmatrati).
Talentovani štićenik zloglasnog sarajevskog nadbiskupa
A sve je počelo one iste godine kada se u Beogradu po poslednji put menjala dinastija na vlasti, neka četiri meseca nakon crnorukačkog bacanja iskasapljenih tela kralja Aleksandra i kraljice Draginje sa terazijskog balkona njihovog Dvora, kada je u (višenacionalnom) Brčkom rođen mali Krunoslav.
Odatle će žeđ za znanjem voditi bistrog dečaka u Beč (na Politehniku), a preko Travnika i Sarajeva, gde se završava njegov svetovni deo života. Naime, 1925. on prekida svoje bečke studije, vraća se u (tada već) Jugoslaviju, u Sarajevo, gde upisuje teologiju, koju uspešno završava i odlazi na nastavak studija u Rim, u čuveni Papski orijentalni institut (deo Gregoriane), gde proučava islam i pravoslavno hrišćanstvo, krunišući svoja istraživanja 1935, doktoratom (čiji je konačni naslov «Masovni prelazi katolika na pravoslavlje u hrvatskom jezičkom području u XVII veku, tokom turske vladavine»).
Dobija sudbonosni zadatak da pokuša da ubedi zapadne saveznike da prihvate i podrže Hrvatsku, ako se ona okrene protiv Nemaca i odbaci Pavelića...
Već tada štićenik po Srbe zloglasnog sarajevskog nadbiskupa Ivana Šarića (prevodioca «Biblije» na hrvatski i pisca pesama posvećenih poglavniku Paveliću, otvorenog ustaškog apologete i propagatora), Draganović uči veštine koje će mu kasnije biti od pomoći u njegovom nacionalnom radu i antikomunističkoj misiji: postaje «nadbiskupski tajnik», «ravnatelj Nadbiskupske kancelarije» i predsednik «Duhovnog stola». U to vreme piše i «Opšti šematizam Katoličke crkve u Jugoslaviji» (koji će ponovo pisati 1975. godine, a po povratku u SFRJ), te prelazi u Zagreb gde će postati docent, pa onda i redovni profesor crkvene istorije na tamošnjem Teološkom fakultetu. Studenti ga zovu «Majstor», što najbolje svedoči o njegovom stilu, govorničkim veštinama i nastupu.
Odlučivao kojim će se redom ubijati u Jasenovcu
Na fakultetu ga zatiče Drugi svetski rat i proglašenje NDH (koju će on, kao i ogromna većina njegovih sunarodnika, doživeti kao «ispunjenje hiljadugodišnjeg hrvatskog sna o nezavisnosti») i on odmah kreće u akciju.
Koljač Ljubo Miloš optužio ga je kako je bio jedan od trojice koji su odlučivali ko će i kojim redom biti ubijen u Jasenovcu
Tada se učeni profesor i tragač po prašnjavim istorijskim arhivama pretvara u jedno sasvim drugačije biće i sasvim nov životni stav. Postaje član ustaškog «Ravnateljstva Zavoda za kolonizaciju» i izaslanik Pavelićeve države u okupiranoj Srbiji, Kosovu i Makedoniji (zadužen za prebacivanje zarobljenih hrvatskih vojnika iz doskorašnje kraljevske vojske u NDH).
Tu počinju i prve kontraverze, jer će ga zapovednik jasenovačkog logora i rođak Maksa Luburića, mračni sadista i budući ustaški posleratni terorista (upao 1947. u Titovu Jugoslaviju i, nakon suđenja, bio pogubljen posle hvatanja), Ljubo Miloš, optužiti kako je bio jedan od trojice koji su odlučivali ko će i kojim redom biti ubijen u Jasenovcu, a dugo se ponavljala i navodila još teža optužba o Draganovićej ulozi u ustaškoj ofanzivi na Kozaru i tadašnjem velikom pokolju srpske dece i civila. U najmanju ruku je bila sporna njegova uloga tokom prve dve godine postojanja NDH, sve do početka Draganovićeve akcije u Vatikanu.
Stepinčev ambasador u Vatikanu
Njega lično hrvatski nadbiskup Stepinac (zajedno sa ministrom spoljnih poslova NDH Mladenom Lorkovićem) šalje u papsku državu, kao savetnika hrvatskog poslanstva (Vatikan nikada nije formalno priznao NDH, niti uspostavio pune diplomatske odnose sa njom) u Rimu. Formalno je bio i predstavnik hrvatskog «Crvenog krsta», u funkciji što boljeg maskiranja svoje misije.
Dobija sudbonosni zadatak da ubedi zapadne saveznike da prihvate i podrže Hrvatsku, ako se ona okrene protiv Nemaca i odbaci Pavelića.
U tome ne uspeva, jer engleski ambasador pri Svetoj Stolici, lord Ozborn, prenosi poruku svoje vlade da «od toga nema ništa». Na šta će Draganović (u ime Stepinca i Lorkovića) ponuditi Englezima da «oni okupiraju Hrvatsku, a ne Sovjeti», piše molbe i američkim diplomatama u Rimu, piše savezničkom Vrhovnom zapovedništvu za Sredozemlje u iste ove svrhe («očuvanje hrvatske državne samostalnosti» i «izlaz za hrvatske oružane snage izbeglice iz NDH»)), ali rezultati ovih višegodišnjih i diskretno vođenih pregovora će za nas ostati potpuna tajna, verovatno zauvek.
Spasavanje Pavelića prerušenog u fratra
Ono u čemu je Draganović postao najznačajniji zaštitnik hrvatskih nacionalista (i njihove antikomunističke elite), uz posleratni trud Miroslava Krleže po sličnom pitanju (kroz njegovu aktivnu podršku mnogim bivšim ustaškim i novim disidentskim intelektualcima) vezano je za Krunoslavljev angažman u vatikanskom Zavodu Svetog Jeronima (sve do 1958).
Svi ističu njegovu svakovrsnu (od skrivanja po samostanima, maskiranja i promene ličnih dokumenata, pa do obezbeđivanja novih pasoša i prebacivanja u neku od južnoameričkih zemalja) podršku hiljadama najvažnijih ustaških državnih, vojnih, policijskih i kulturnih funkcionera, na čelu sa Pavelićem lično, koga iz Salcburga, nakon hapšenja, iz neobjašnjivih razloga puštaju Englezi, a odatle ga u Đenovu prebacuje lično Draganović, nakon što ga je prerušio, prvo u katoličkog sveštenika, a potom u ekscentričnog inženjera sa dugom bradom i naočarima – odakle ga lično prati u Argentinu, na italijanskom brodu «Sestrijere»).
I to je osnova apsolutno svih napada, pritisaka ili pohvala Draganovićevog delovanja. Iako to nije najvažnija stvar koju je za hrvatsku stvar učinio čuveni «zlatni sveštenik» (kako mu je bilo jedno od špijunskih, kodnih imena)...
Od fašističkih dželata pravi ideološke žrtve komunizma
Ubedljivo najbitnije je to što je Draganović ustaške naciste uspeo da, magijski brzo i vešto, proglasi za «ideološke žrtve bezbožnog i antidemokratskog komunističkog režima».
Savršeno vešto je iskoristio sami početak globalnog «hladnog rata» i tek namaknute «gvozdene zavese» između demokratskog Zapada i komunističkog Istoka, pa je lukavo preoblikovao IDEOLOŠKI IDENTITET SVOJIH ŠTIĆENIKA.
Da bi to uverljivije prikazao, pomogao je i brojnim srpskim antikomunistima (poput Vladimira Velmar-Jankovića i Milosava Vasiljevića, čak je pokušao da, u istom duhu, «pomogne» i u Rim izgnanom srpskom patrijarhu Gavrilu Dožiću, ali bez ikakvog uspeha), sve u svrhe građenja privida nekakvog «antikomunističkog fronta» protiv ukidanja svih ljudskih, političkih i verskih prava u zemljama Istočnog bloka.
To je najvažniji doprinos i najbitniji potez Draganovića, kome je u svemu pomoglo njegovo dobrovoljno angažovanje u nemačkoj i italijanskoj, a onda i holandskoj, francuskoj, američkoj i britanskoj obaveštajnoj službi. «I sa crnim đavolom, samo – za Hrvatsku», bila je deviza neumornog fratra koji je danonoćno, godinama, obilazio zarobljeničke logore u Italiji i Austriji, omogućavajući humanitarnu pomoć, spašavanje iz zarobljeništva, nov identitet, finansijsku pomoć i početak novog života neizbrojivim ustaškim i domobranskim, ali i drugim antikomunističkim aktivistima, borcima i rukovodiocima.
U tome mu pomaže čitava legija vatikanskih Hrvata i njima naklonjenih Italijana (posebno je bila važna podrška i pomoć vatikanskog državnog podsekretara Đovanija Batiste Montinija, budućeg milanskog kardinala, pa, zatim, pape Pavla VI). Od čuvenog fra Dominika Mandića (jednog od najuticajnijih franjevaca u samom vrhu ovog Reda), Ivana Tomasa (posebno antijugoslovenski i antikomunistički nastrojenog spikera na Radio Vatikanu), preko Karla Balića, Antuna Golika, Vitomira Naletilića, Ante Matacina, Pavla Jesiha, Ivana Tilšera, Marka Ruska, Velimira Čapeka, Vinka Brajevića, Josipa Lončara, Slaviše Bošljaka, Krste Spalatina, Branka Radetića... i nekoliko stotina drugih.
Svi odlično obrazovani, radni, ustaškoj stvari odani, odlično organizovani, pod strogom hijerarhijom, u neprekidnim bliskim kontaktima sa vatikanskim velikodostojnicima na jednoj, i nemačkim i italijanskim (a nakon toga zapadnim) obaveštajnim službama, na drugoj strani - oni su predstavljali živu mašinu koja je svoj posao radila bez pauze i prekida, čitav niz godina.
Materijalna pomoć je obezbeđivana iz prepunih tovara zlata prebačenih iz Hrvatske prilikom bekstva ustaških vođa (u aprilu 1945), ali i iz drugih izvora ondašnje, ideološki iznova podeljene Evrope.
Abolicija ustaških ideja na Zapadu
Poseban deo čitave ove neobične priče o ideološkom prerušavanju ordinarnih ustaških ljudoždera u navodne «nevine žrtve progona» vezan je i za sistemsko organizovanje i slanje na američke, engleske i druge zapadne svetske adrese takozvanog «slobodnog sveta» raznih obaveštenja, protestnih pisama, deklaracija i memoranduma, a u ime «hrvatskog naroda i katoličke crkve u Jugoslaviji» o njihovom navodnom «neopisivom stradanju». Srpska ratna stradanja od ustaša i poratna od komunista se nisu ni pominjala (o njima nije imao ko da piše, bar ne organizovano i ovako strateški vešto organizovano).
Počelo je potpuno urušavanje srpske stvari i lagano vraćanje hrvatskih ustaša na političku scenu modernog sveta. Proces koji je samo dovršen događajima iz devedesetih godina...
Draganović se nekažnjen i neprocesuiran bez ikakvih posledica izvukao iz ruku Titove tajne policije i 1967.godine vratio u Jugoslaviju, gde je mirno živeo u Sarajevu do smrti 1983., dobivši tako nagradu za sve svoje usluge
A Draganović je podržavao one, u demokratski kostim lukavo prerušene hrvatske nacionaliste i mirio ih sa Mačekovim HSS-ovcima iz nekadašnje izbegličke Kraljevske vlade iz Londona.
Na drugoj strani, suprotstavljao se tvrdokornim i ideološki nespretnim, anahronim ustaškim veteranima (koji su bili verni poglavniku Paveliću i njegovom konceptu), znajući, kao vatikanski vaspitanik i dugogodišnji saradnik američkih CIC i SETAF službi, da ova opcija nema nikakvu političku budućnost.
Draganović i Tito
Od komunista navodno najomraženiji (ne samo) hrvatski emigrant bio je, zbog svega pomenutog, Krunoslav Draganović. On je bio persona non grata na najozbiljnijem mogućem nivou, sve do vrha UDBE i samog Tita. Pritisak komunističkih vlasti je bio usmeren, odmah od završetka rata, pre svega na pomenuti Zavod i (hrvatsku) Bratovštinu Svetog Jeronima u Rimu.
Posebno je pažnja jugoslovenske tajne policije bila uperena na Vatikan u godinama pre ideološkog Titovog u-turna od SSSR-a ka Zapadu i od Staljina ka Americi. Uz napomenu kako je i za vreme rata i posle njega J. B. Tito u više navrata pominjao sebe kao dobrog Hrvata i, čak, nekog ko nije protivnik rimokatoličanstva (kao organskog, istorijskog dela hrvatskog identiteta). Otud i svi oni neobični susreti hrvatskog i jugoslovensko-titoističkog elementa kod Ivana Šubašića, Bogdana Radice, Ivana Meštrovića (Tito:"I meni, kao i Vama, hrvatski interesi prvo leže na srcu. Verujte da nisam na čelu države, bilo bi zlo za Hrvatsku"), pa, eto, i samog Krunoslava Draganovića.
Od 1963. do 1978. jugoslovenski maršal, nekadašnji austrougarski dočasnik (podoficir), održavao je (većim delom od javnosti skrivene) veze sa Vatikanom i papom Pavlom Šestim. Čak je i 1971. (29. marta) bio u zvaničnoj poseti Vatikanu, kada je javno sreo papu Pavla VI i razgovarao sa njim.
Sve to je pripremano godinama pre toga, na raznim obaveštajnim i diplomatskim nivoima, sa dva događaja koja su posebno prethodila Titovom hadžiluku u «Svetu Stolicu», vatikansku «državu Svetog Petra».
Prvi je čuveni, za mnoge apsolutno neočekivani Protokol potpisan 1966. između dotadašnjih ideoloških i geopolitičkih neprijatelja, SFRJ i Vatikana. Što se događa iste godine kada je (na Brionskom plenumu) smenjen i razvlašćen Aleksandar Ranković. Da bi se već sledeće godine dogodio i drugi uvod Titov odlazak u Vatikan: kada se u Jugoslaviju, pod do kraja nikad razjašnjenim okolnostima, iz emigracije vratio dr Krunoslav Draganović.
Mnogo je pisano o tom šokantnom povratku možda i najvećeg i najneospornijeg neprijatelja koga je Titov režim uopšte imao (bar spolja gledano), čoveka koga će mnogi na Zapadu nazivati «jednim od ključnih ljudi CIA-e u Evropi».
Veliki povratak u Jugoslaviju
On je, navodno, zalutao na austrijsko-jugoslovenskoj granici i slučajno prešao u zemlju koju je tolike godine javno tretirao kao neprijateljsku. Tamo je uhapšen, odveden u Beograd, a odatle u Sarajevo, gde se, na užas i čuđenje hrvatske političke emigracije, pojavio pravo niotkuda na konferenciji za štampu, 18. novembra 1967.
Tada je pred novinarima izjavio kako je veoma prijatno iznenađen stanjem stvari u Jugoslaviji i pozitivnim pomacima u njoj po pitanju ljudskih, verskih i političkih prava.
To je bila velika pobeda Titove države, sa ovakvim advokatom i braniocem – i to uživo, bez ikakvih tragova pritisaka, mučenja i svega onog što bi se s pravom očekivalo u ovakvom slučaju.
Ostalo je oko 9.000 strana Draganovićevih iskaza u rukama komunističkih islednika, ali sve to nema preveliku važnost, sem kao još jedan primer neverovatne strateške inteligencije i genijalnog lukavstva neuhvatljivog zapadnog obaveštajca i iskusnog vatikanskog vaspitanika. Tu se između redova u buduća istorijska istraživanja direktno ubacuju najrazličitije laži i poluinformacije, zajedno sa hiljadama relativno nevažnih i već poznatih taćnih podataka.
Bilo kako bilo, Draganović se nekažnjen i neprocesuiram bez ikakvih posledica izvukao iz ruku tajne Titove policije, dobivši tako nagradu za sve svoje dotadašnje usluge (nikada nećemo saznati koje i kakve) mirnim životom u Sarajevu, gde sve do smrti (1983) nastavlja da se bavi profesurom i naučnim radom. I ko zna još čim...
Otac "hrvatskog proleća"
Mnogi ga zovu i «ocem Hrvatskog proleća» iz 1971. godine, finala Draganovićeve vizije «idealnog izgleda pobedonosne hrvatske političke opcije» i prvim ozbiljnijim korakom legalnog ulaska ustaške emigracije u našu zemlju.
Ko zna šta je u svemu tome istina. Ali, nečega u svemu tome, ipak, ima. Posebno za one koji ne veruju u slučajnosti u ovako složenim, velikim i dugotrajnim međunarodnim igrama...
Priča se, isto tako, kako je, odlaskom u Jugoslaviju, Draganović izbegao već organizovanu likvidaciju od strane «svoje» CIA-e, kao čovek koji je suviše znao. I da je pravovremeno uspostavio veoma ozbiljne veze sa KGB-om, ali i Titovom UDBOM. Međutim, sve to u onom istom pravcu svoje celoživotne akcije: borbe za popravljanje hrvatske pozicije u svetu i razvoj katoličke misije na Balkanu.
Misterija povratka u Titov zagrljaj
Ustaška emigracija, ali i brojni zapadni dilpomati i vatikanski zvaničnici su se stvarno zabrinuli kada se Krunoslav Draganović, u septembru 1967, odjednom našao u SFRJ, ničim ne odajući (u svojim javnim nastupima) da su tačne teze o tome kako je, u stvari, otet od strane agenata UDBE i silom prebačen u Jugoslaviju, gde je, potom, nateran da govori u korist komunističkog diktatora i tako zaštiti od kazne i progona sve one (iz redova katoličke hijerarhije u zemlji) što bi odmah stradali ako bi se on slučajno okrenuo protiv Titove vlasti.
Međutim, ništa ne potvrđuje ove teze. Čak ni onaj neuspeli pokušaj dvijice italijaskih mladića (koje je u Jugoslaviju poslao neki bivši Draganovićev prijatelj iz Rima) što su Draganovića našli u Sarajevu i ponudili mu da ga svojim gliserom, morskim putem, prebace nazad u Italiju iz Dubrovnika. Kada je Draganović tu ponudu bez razmišljanja odbio, sve je postalo bar malo očiglednije i jasnije za one zbunjene i najnaivnije.
Komentari
