ŠAHOVSKA ZAVRŠNICA: Svi “gambiti” i “sicilijanke” Aleksandra Vučića

ŠAHOVSKA ZAVRŠNICA: Svi “gambiti” i “sicilijanke” Aleksandra Vučića


Na prvi pogled, Vučić svojom odlukom da se kandiduje prilično rizikuje, ma koliko bilo jasno da je promena skiptra vlasti samo formalna, a ne i faktička. Suočiće se s bar dva problema: koga postaviti za kalifa umesto kalifa sa zakonski apsolutnom kontrolom izvršne vlasti, i kako rešiti kontrolu nad strankom

Malo ko sa sigurnošću može da pronikne u šahovsko razmišljanje Aleksandra Vučića tokom poslednjih godinu dana: da li je rezolutno odbacivanje mogućnosti da se kandiduje za predsednika države, od marta pa do oktobra, bilo zaista iskreno ili je reč o šahovskom rezonu odvlačenja pažnje od završne kombinacije? Tek, u šahovskoj završnici, prividnu neodlučnost i slabost je pretvorio u prednost, žrtvovao jaku figuru da bi povukao dobitni potez. Tako je posle solidne međunarodne simultanke došao red i na važnu političku partiju na domaćoj tabli.

Zašto važnu? Prvo, pokazalo se da se u ubedljivost njegovih iskaza ne sumnja, čak ni u okruženju onih koji ga dobro poznaju; drugo, pokazao je spremnost i odlučnost za preuzimanje potpune odgovornosti za spoljnu politiku Srbije; treće, stavio je do znanja i Zapadu i Istoku da će ubuduće biti jedini akter na međunarodnom putu Srbije; četvrto, verovatnom pobedom u prvom krugu na domaćoj sceni će svoje oponente ostaviti zakucane u beznađu i političkom tumaranju…

Srđan Bogosavljević, direktor „Ipsos stratedžik marketinga”, smatra da, sa aspekta brojki koje su potvrđene u svim istraživanjima, Vučić ima natpolovičnu većinu već u prvom krugu, za razliku od Nikolića.
– Nikolić nema natpolovičnu većinu, tako da bi njegova pozicija u drugom krugu dodatno zavisila od protivkandidata – kaže Bogosavljević.

Naravno, rađa se dilema da li bi Vučića mogao da zadesi „Tadićev sindrom” pa da njegovo biračko telo apstinira, ubeđeno u njegovu neprikosnovenost i sigurnu pobedu. Jer pretpostavka je da samo parlamentarni izbori mogu da podignu ogromnu vojsku SNS na visok nivo podrške. Bogosavljević smatra da Vučiću nije potrebno da dodatno mobiliše svoje glasačko telo i partijsku infrastrukturu na parlamentarnim izborima.

„Boris Tadić je bio jači od stanke i za nijansu slabiji od Nikolića, i bilo mu je važno da zajednički nastupi sa strankom. Vučić je jači od stranke i ima natpolovičnu većinu već u prvom krugu, tako da mu to nije potrebno”, kaže Bogosavljević. On naglašava da bi u situaciji kad imate moćnog predsednika bilo dobro da se formira tehnokratska vlada, sastavljena od stručnjaka, a ne politička.
„U suštini ovo može biti dobro i za Vučića i za Srbiju, da se on vrati ulozi državnika, a ne čoveka koji na dnevnom nivou rešava probleme.”

Srđan Bogosavljević: „ U situaciji kad imate moćnog predsednika, bilo bi dobro da se formira tehnokratska vlada, sastavljena od stručnjaka, a ne politička”

Vučić ne odbacuje mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora, ali do takve situacije ne može stići bez Nikolićeve podrške jer iza ostavke Vlade, kao direktnog povoda za nove izbore, sledili bi potezi aktuelnog predsednika, koji bi posle rasprave o poverenju Vladi i raspuštanja Skupštine takve izbore i raspisao.

Dakle, Nikolić će Vučiću, bude li procene o neophodnosti vanrednih opštih izbora, trebati još malo. Da li iza iskaza o međusobnom poštovanju stoji i postignut čvrst dogovor ili ima još ponečeg neusaglašenog, teško je zaključiti samo na osnovu Nikolićevih lapidarnih izajva iz kojih isijava i potisnuto nezadovoljstvo.

Otuda je zanimljiva Vučićeva izjava u intervjuu RTS-u kojoj mediji, začudo, nisu poklonili publicitet: „Predsednik i pemijer moraju da rade na istom zadatku. Ne možete da imate dva puta dvojicu pilota koji upravljaju u različitom smeru.” Ko se u ovome prepozna – shvatiće! Ako ništa drugo, Vučić će se umnogome lišiti zebnje da bi neki zakon, ili recimo promena Ustava, mogli u nekom osetljivom trenutku ostati nepodržani i nepotpisani.

Na prvi pogled, Vučić svojom odlukom prilično rizikuje, ma koliko bilo jasno da je promena skiptra vlasti samo formalna, ne i faktička. Suočiće se s bar dva problema: koga postaviti za kalifa umesto kalifa sa zakonski apsolutnom kontrolom izvršne vlasti, i kako rešiti kontrolu nad strankom.

„Kontrolisaću rad Vlade”, ponovio je u nekoliko navrata Vučić u pomenutom intervjuu RTS-u u utorak. Nema sumnje da, kao pedantan političar, zna da mu Zakon i Ustav to ne omogućavaju, sem u meri ingerencije da potpiše ili ne potpiše usvojene zakone. Jer u članu 124 o odgovornosti Vlade stoji:

„Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave”. Ali on je slanjem ovakve poruke stavio svima da znanja da je unapred obezbedio mehanizme kontrole. Nema sumnje da je sličnu instalaciju postavio i na relaciji sa svojom strankom, bilo da tu funkciju zamrzne ili je prepusti osobi od punog poverenja kojoj na pamet neće pasti da se uzjoguni i povileni. A kontrolišući stranku, on preko skupštinske većine u svakom trenutku kontroliše i premijera i Vladu. Bilo da je premijer iz njegove stranke ili neke od koalicionih.

Da ne okolišamo – i Tadić je imao moć koju mu je davala komanda nad partijom. Doduše, nije nemoguće da dođe i do promene zakona gde bi se povećala ovlašćenja predsednika u odnosu na Vladu, pa da se naš politički sistem od parlamentarnog pomeri ka predsedničkom. Čime bi se Vučićeva moć, ali i uvećana odgovornost ozakonile. Stručnjaci kažu da polupredsednički sistem i ne postoji. Ali ako je predsednik države i predsednik vladajuće stranke, pa ako je i premijer iz iste stranke, to je onda već predsednički sistem. Pa, što da ne, ovaj parlamentarni već dve decenije pokazuje sve slabosti demokratske impotencije.

Ljubomir Madžar: „Možda će ta produžena vladavina investitorima izgledati povoljno jer je signal dodatne stabilnosti”

„Prihvatio sam kandidaturu samo zbog toga što mislim da je važno da obezbedimo kontinuitet i stabilnost za Srbiju. To je ono što je apsolutno najvažnije. I ne postoji stvar koju zbog toga ne bih prihvatio”, rekao je Vučić i u ovaj iskaz malo ko dobronameran može da posumnja, ako ni zbog čega drugog ono što u sadašnjim koordinatama vlasti to deluje kao silazak stepenicu niže, ali i napor više.

O tome može li će ova rokada uticati na ekonomsku situaciju u zemlji, prof. dr Ljubomir Madžar kaže:
„Produžiće se ono što smo imali i do sada. Prednost izbora u jednom krugu su manji troškovi, manje poremećaja u privrednom životu i životu uopšte. Vučić našu ekonomsku situaciju predstavlja boljom nego što ona u stvari jeste, ali mu mnogi veruju, i to je deo njegove borbe za vlast. Mi smo prešli u jednopartijski sistem, imamo faktički jednu partiju na vlasti, sve druge su usitnjene, slabašne i međusobno neusaglasive. Ipak, imamo prednost jedne političke stabilnosti, za razliku o prethodnog perioda, za razliku od pređašnjih koalicionih vlada podložnih ucenama. Nedostaci su to što je vlast koncentrisana u jednoj partiji i ličnosti, a vlast bez opozicije je kao dete bez roditelja, ne može da se vaspita i odraste u dobru osobu. Možda će ta produžena vladavina investitorima izgledati povoljno jer je signal dodatne stabilnosti. Ako bude i parlamentarnih izbora, onda će se horizont vlasti povećati na četiri godine, što kažu Englezi – more of the same.”
Bez sumnje, najveću vrednost Vučićeve odluke i, izvesno, nove funkcije, Srbija može da očekuje na spoljnopolitičkom planu. Jedan čovek, jedna politika, brže usaglašavanje, manje lutanja… Bez strepnje da bi neki ideološki otkloni na visokom nivou mogli da pomute postignute odluke i dogovore. Bar neće biti neodmerenih poruka tipa: „da se Hrvati pokriju ušima”

c11a76c68ebf04b0041548b52029f2fcJoksimović: „Nikolić je imao određenih problema, pre svega s regionom. Poruke koje su njih dvojica upućivali na međunarodnom planu nisu uvek i u potpunosti bile usklađene”

„S obzirom na političku moć koju je do sada nosio, Vučić je posmatran kao neko ko je usmeravao i suštinski vodio spoljnu politiku Srbije”, smatra Aleksandra Joksimović, predsednica Centra za spoljnu politiku. „Nikolić je imao određenih problema, pre svega s regionom. Poruke koje su njih dvojica upućivala na međunarodnom planu nisu uvek i u potpunosti bile usklađene, što je stvaralo određenu vrstu dilema oko pravca kretanja spoljne politike. Ključne teme će ostati vezane za saradnju u regionu, za šta su izveštaji Evropske komisije i Evropskog parlamenta izneli pozitivne procene. Evropske integracije verujem da će ostati strateški spoljnopolitički cilj, a pregovarački proces i poglavlja će biti i deo predizborne kampanje. Briselski sporazum i njegovo sprovođenje i do sada su bili u Vučićevoj nadležnosti. Ukupne okolnosti u međunarodnim odnosima su vrlo kompleksne, a ova godina će doneti smernice u kojem pravcu će se razvijati dalji odnosi unutar EU, kakvu će ukupnu politiku zauzeti nova SAD administracija, i da li će ovo biti godina opuštanja ili novih zatezanja na relaciji Zapada i Rusije (dosadašnji potezi ne govore u prilog opuštanja). U zavisnosti od toga, biće važno dalje adekvatno pozicioniranje. Ne treba zanemariti ni lične odnose i poverenje izgrađene s Nemačkom. Verujem da će u pomenutim kontekstima biti pozitivno primljena kandidatura Vučića.”

Bilo kako bilo, u politički život Srbije ući će i jedan novitet – premijer će postati predsednik. Da li će njemu biti teže, a možda svima nama malo lakše, pokazaće se već tokom ove godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar