SAMI SVOJI MAJSTORI

Gotovo svi lideri od Tita do Vučića tvrdili su da im niko nije pomagao u pisanju govora, makar oni trajali i po tri sata i govorili o specijalizovanim znanjima. Kad se setimo kakva su sve obraćanja bila, sasvim sigurno je da su ih oni baš i pisali

Te 1996. hipnotisano sam slušala vatreni protestni govor Vuka Draškovića. Bila sam dete i bila sam zaljubljena. Ne zbog njegove politike, niti zbog njegovog glasa, stasa ili popularnosti. Ne. Drašković je bio moj omiljeni lik samo zbog svog imena. U to vreme volela sam sve vukove, pa čak i onog olinjalog u zoo-vrtu, jer je u izvedbi predspavanjske priče mog oca Crvenkapa pojela vuka. Ali to je neka sasvim druga priča...

Pored Draškovića, najviše pažnje privlačio mi je Slobodan Milošević koji, ruku na srce, u mojoj porodici nikada nije uživao respekt ni naklonost. Međutim, slušajući njegova obraćanja sa TV ekrana uvek sam imala utisak da saopštava nešto vrlo važno. Za razliku od mog ljubljenog Vuka i njegovih energičnih govora, Slobodan je govorio s velikom dozom autoriteta, koje dete bez greške prepoznaje i prihvata.

Ubedljivo mi je tad delovao i Vojislav Šešelj, za kojeg upućeni kažu da se vodi Šopenhauerovim metodama ubeđivanja. Baš kao i Aleksandar Vučić. Nerazumljivo su delovale brze i adrenalinske, gotovo isprekidane rečenice Zorana Đinđića ili melanholičan ton Vojislava doktora Koštunice. Među nama, nisu mi se nikada sviđale ni Vojine trome oči, koje su ga cinkarile ne prateći energiju i sadržinu njegovih govora. Verovatno zbog tog instinktivnog opažanja prvi put sam pitala: da li svi ovi odrasli ljudi zaista ovako znaju da govore ili im je to neko napisao? I zašto stariji kažu da su svi isti i da svi lažu kada oni ovako pametno pričaju?

Ovo su bile moje impresije iz onih lepših sećanja na politiku. Ne odričem ih se ni danas iako su svakako naivno katastrofalne. Možda je mali problem u tome što mnogi konzumenti politike u Srbiji, mada u odraslim godinama, podsećaju na mene nekada.

Drug Tito i ja
„Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo naših naroda i nećemo dozvoliti nikome da nam dira, da nam to truje iznutra. I oni na Istoku i ovi na Zapadu treba da budu načisto sa time da mi ne skrećemo sa toga puta u svojoj spoljnjoj politici, to jest, da imamo sopstveni put. Treba da bude jasno svakome da mi ne možemo biti privezak ni za čiju politiku", rekao je drug Tito u svom govoru koji se zbog prepoznatljivosti našao i na singlu grupe „Lajbah".

Teško je sa sigurnošću utvrditi da li je Tito imao osobu koja je bila zadužena za pisanje govora. Većina savremenika, ali ne i najbližih ljudi, tvrdi da je Broz sve govore pisao sam. A ko bi to smeo i da ospori. Međutim, prema rečima novinara Milomira Marića, Tito je za pisanje govora koji je održao u UN u Njujorku angažovao ministre bivšeg režima koji su tada bili u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. To su, kako kaže, uglavnom bili ljudi školovani u Francuskoj i na Zapadu, a među njima je bio i šef Nedićeve propagande, doktor prava Lazar Prokić. Ideja je bila da se napiše govor u kojem treba prevazići komunističke floskule i govoriti u skladu sa načelima zapadne demokratije.

Uprkos tome, profesor retorike sa FPN Dobrivoje Stanojević kaže da je Tito uglavnom koristio floskule u svojim nemuštim govorima, ali da je ipak bio elementarno duhovit.

-Bio je loš govornik, nije poznavao jezik i pravio je greške. Međutim, iza njega je stajalo jako političko zaleđe i navodne zasluge u antifašističkoj borbi, te je to prolazilo. Govorio je mešavinom štokavsko-kajkavsko-čakavsko-stranog narečja, što zvuči kao neka vrsta češkog. Retko je nastupao, ali je imao jak autoritet i zato je bio rado slušan. Nekim ljudima se dopadala ta demagogija -objašnjava Stanojević.

Sloboda sa N
„... Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati nijedan narod na svetu. Pogotovo što Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali ni eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće je oslobodilačko. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na polju Kosovu da kažemo -da više nije tako", izgovorio je 1989. Milošević na Gazimestanu.

Kao logičan nastavak socrealne retorike Milošević je praktikovao autoritativne, ali mnogo razumljivije i dikcijski bolje govore od Titovih. Iako većina tvrdi da je Sloba sam krojio obraćanja drugovima i drugaricama, postoje predanja u kojima se kao potencijalni pisac Slobinih govora, između ostalih, pominje njegov ministar kulture Željko Simić.

-Milošević je sam pisao svoje govore koliko znam. Bio je pragmatičan i u ophođenju se uvek videla gvozdena bankarska logika kojom je vladao. Tokom jednog trosatnog sastanka sa 40 intelektualaca, Milošević nije imao ni olovku ni papir, da bi na kraju od svakog uzeo ono što je suštinski bitno. Tada je Bećković rekao da Milošević ima mozak novorođenčeta, u pozitivnom smislu. Desanka Maksimović je bila oduševljena njim, a imala je sluha za jezik. Bio je otmen gospodin i jedan od duhovitijih Srba -ocenjuje Simić.

Jedini koji s punim pravom može da pobije razna nagađanja je bivši šef Miloševićevog kabineta Goran Milinović, nekada najmoćniji čovek iz senke ovog režima koji se godinama nije oglašavao u medijima.

-Tačno je da je Slobodan isključivo sam pisao svoje govore. Apsolutno i uvek. Tu nema nikakve dileme. Za 11 godina, koliko sam bio najbliže njemu, s obzirom na poslove koje sam obavljao, mogu to da potvrdim -za „Ekspres" kaže Milinović.

Profesor Stanojević kaže da Miloševiću ipak nisu bili strani govori u frazama.

-Njegova rečenica: „Niko ne sme da vas bije" odiše naredbodavnim tonom. To je stav govornika koji ume, može i misli da ima pravo da kaže „niko". Držao se Titove linije, ali je unosio i novume, pa čak i hapsio u svojim govorima. Bio je autoritaran, ali i slobodarski, koristio je vojne elemente, ali i drugačiji govor tela, podizao je glavu, gledao u oči, pravio pauze. Slao je jake poruke, bez metafora, koje ipak vremenom blede i postaju besmislene.

Ko, Koštunica
„Dragi prijatelji, demokratska Srbijo, sretan vam praznik! Ovo nije običan protest. Srpski narod u svojoj prošlosti umeo je i hteo je da se na ovaj način sabere. Donosio je odluke koje se tiču njegove budućnosti i znao je da postavi zahteve onima kojima treba. I mi smo zato ovde okupljeni, ne na običan skup, već sa koga moraju poteći naši zahtevi. Mi ćemo se postarati da ti zahtevi što pre budu ostvareni, jer sve ima svoje vreme i trajanje pa naravno i narodno strpljenje", poručio je hiljadama novoizabrani predsednik Vojislav Koštunica 5. oktobra 2000.

Usporen, trom, poslovično „neobavešten". Čovek skeč. Iako je za razliku od svojih prethodnika Koštunica i dalje među živima, o njemu se već spekuliše kao da ništa ne može da demantuje. Tako, dok neki kažu da je govore pisao sam uz pomoćne teze saradnika, drugi tvrde da je to radio njegov pokojni šef kabineta Aleksandar Nikitović. Koštunica je govorio uz veliku dozu smirenosti i bez želje da se obračunava sa protivnicima. Pozivao se na zakon, vezu sa Crkvom i naukom. Bio je potpuna suprotnost Đinđiću.

Stanojević kaže da Koštuničini kasniji govori nisu imali elemente brzomislenosti, duhovitosti, postali su izveštačeni, školski, stereotipni, nekomunikacijski i na momente dosadni.

-Počeo je da uvija u neke političke oblande, govori su mu bili puni kameleonštine. Sve kao hteo bih da kažem ovako, ali da izgleda onako... Sve je trebalo dešifrovati. Upao je u kolotečinu svoje akademske uštogljenosti iako je tu bilo dobrih ideja -kaže profesor.

Đinđić i žaba
„Nema spavanja. Ne možete vi da budete svetski prvaci a da spavate. Spavajte pet, šest sati, šta vam više treba da spavate. Spavaćete kad budete u penziji. Penzioneri mogu da spavaju. Ako niste u penziji, nemojte da spavate. I to je dobro za liniju. Nema subota, nedelja, praznici. Ako hoćete da postignete neki veliki cilj, nema praznovanja. Slavićemo kada pobedimo. Ne možemo mi da pobedimo a da u vreme treninga slavimo", poručio je Zoran Đinđić u Leskovcu 2002.

Svoju punu slavu Đinđić je doživeo tek nakon smrti. Iako prilično nepopularan tokom mandata premijera, sa svojim filozofskim izražajem, Đinđić je danas verovatno najcitiraniji srpski političar. Možda upravo zbog toga priličan jeres bi bio da neko javno kaže: ja sam Zoranu pisao govore. Tako, bivši premijer Zoran Živković kaže da je Đinđić svoje govore pisao sam. Što tvrdi i za svoju malenkost. S druge strane, postoje i oni iz Đinđićeve okoline koji, onako nezvanično kažu: Sve je to maslo Bebe Popovića. To nismo uspeli da potvrdimo.

Uprkos tome, naš sagovornik sa FPN kaže da se kod Đinđića videlo da je predano radio na usavršavanju svoje retorike.

-Na početku je delovao kao učen i vrcav čovek, koji ne stiže da se dovoljno bavi uobličavanjem govora. Vremenom je napredovao. Radio je na dinamici i metaforičnosti iskaza. To je jedan od najboljih motivacionih govornika od Drugog svetskog rata na našim prostorima. Uspeo je da spoji naučno, filozofsko i stručno znanje sa praksom. Imao je posebnu energiju i smeo je, za razliku od Tita i Miloševića, da se suoči sa protivnicima u publici, a publika je aždaja. Odgovarao je ne zamerajući se, vrlo šaljivo i duhovito. Sve je to pratio neverbalnim ponašanjem i odavao je utisak čoveka u snazi koji je stalno u žurbi. Ali njegov tim to nije mogao da prati.

Tadić u drugom filmu
„Drage Leskovčanke i jednako dragi Leskovčani, politika je kao sport, a sport je kao život, borba. I zato nekako mi se učinilo srećnim da imam to ime koje svedoči o mom karakteru, a i o onome što je Srbiji potrebno, a to je neprekidna borba. Nije nam lako bilo, neće nam lako biti ni ubuduće, jer ja ne obećavam bajke, ali sasvim sigurno možemo da kažemo: hoćemo da pobedimo", Boris Tadić, maj 2012. godine.

Tadić je bio kao turska serija. Lepi glumci i isprazna fabula. Na kraju cele oratorske balade ostaće upamćen po poslednjoj rečenici kada je skrušenog izgleda, ali sa vidnim olakšanjem jer silazi s vlasti, čestitao izbornu pobedu Nikoliću i rekao: „Vidimo se u nekom drugom filmu". Ovoga puta nije imao podvrnute rukave na košulji. Njegove govore sa svog zvaničnog sajta obrisala je čak i DS, a osim čestitke Tomi, obeležen je kao predsednik Srbije sa najvećim brojem izvinjenja. Neki bi rekli da su to najteži govori...

U svakom slučaju, nije ih pisao sam, već je imao pomoć svojih savetnika, marketinških stručnjaka Srđana Šapera i Nebojše Krstića.

-Pomagao sam u pisanju nekih ključnih govora, pogotovo u kampanjama i na inauguraciji. Ali je Tadić uglavnom govorio iz glave i na osnovu beležaka. Političari, ipak, ne treba da slušaju, već da čuju, promisle i rade onako kako oni misle, jer su oni birani, a ne tim oko njih da kreiraju politiku. Tadić je bio takav -objašnjava Šaper za „Ekspres".

Prema rečima stručnjaka, Tadićevi govori nikada nisu konkretni, ni duhoviti.

-Često su bili napadno glasni, ljutiti, tako da se činilo da je on jedan demagog. Nije mogao da zaseni Đinđića i Mićunovića, pa se ponašao više neformalno i pajtaški. Hteo je da se dopadne ljudima, a nije bio čovek akcije. Bio je ljubazan, fin. Osim kad je ljubio telad bez kravate -smatra Stanojević.

Žuti ljudi i Toma Tarabić
„Ja sam napisao govor, ali dok sam ovde sedeo i slušao laureate, posebno Vivaldija, palo mi je nešto na um što nisam napisao. Verovatno bi trebalo češće da slušam muziku dok pišem govore. Naime, bez ikakve veze, pale su mi na pamet skraćenice dve institucije -Narodne banke Srbije i Narodne biblioteke Srbije. Obe su NBS. Samo, u onoj instituciji može mnogo toga da se devalvira, a u ovoj sve dobija na vrednosti", rekao je Tomislav Nikolić na obeležavanju dana Narodne biblioteke Srbije 2015. godine.

Time je Nikolić samo nastavio niz gafova, među kojima je i obraćanje kineskom premijeru kada je citirao Tarabića i rekao da će doći „ljudi sa Istoka, žuti ljudi, i oni će piti vodu s reke Morave". O neverbalnom govoru Nikolića zaludno je i govoriti. Prosto, nije ga bilo.

Stanojević ističe da Nikolić nikada nije bio govornik velikih mogućnosti i da nije mogao da briljira u duelu.

-Pekao je rakiju, umeo je da se našali na seoski način, bio je okrenut tradiciji. Umeo je da bude i veoma vulgaran, posebno kao poslanik kada je znao i da opsuje. S druge strane, na televiziji je bio smiren, delovao je umiveno i odmereno. Ta razlika i pokazuje njegovu unutrašnju neravnotežu, a takvim se ljudima ne može verovati. Nije govorio sa stanovišta stručnjaka ni u jednoj oblasti, a i prikupio je tim ljudi koji se ne razume ni u šta. Nametnuo se kao primer radikalskog Tadića -kaže Stanojević.

Spreman za svaku priliku
Aleksandar Vučić u inostranstvu i Aleksandar Vučić u Srbiji -dva su različita govornika, što je i logično. Prvi je staložen, odmeren, bez facijalne ekspresije i govori s pola tona. U Srbiji, Vučić je vatren čovek, naglašenih emocija, koji ume naredbodavno da podvikne i na saradnike, ali i na opoziciju kojoj se obraća u kameru. Ipak, ono po čemu će Vučić sigurno ostati upamćen je neverbalna komunikacija i govor tela -nameštanje naočara, dramske pauze, promena tonaliteta i „piramida u rukama".

Njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević javno je govorila, u vreme dok je Vučić bio premijer, da on govore piše sam, da retko pripremljene govore čita i da uglavnom „govori iz glave".

-Vučić je uspeo od svih ovih govornika da uzme ono što se činilo da je od njih najbolje, to je u umetnosti eklekticizam. Ali od toga obično ispadne malo. Ono što je dobro je njegovo stalno pojavljivanje, što stvara ljudima utisak neposredne komunikacije. Bio je dobar u duelima od kojih je iz nekog razloga odustao. Koristi brojke, koje ponekad treba pomenuti, jer to govori da ste obavešteni -kaže Stanojević.