SENTIMENTALNA POVIJEST HRVATSKOG CARSTVA

Kao što reče jedan uman čovek komentarišući igru hrvatske reprezentacije, oni i da pobede u finalu, opet će biti samo Hrvati. I bili su. Opet u svlačionici Marko Perković Tompson, pa onda i na dočeku u Zagrebu opet ustaški Baja Mali Knindža, vo na ražnju, bojne čavoglave, geni iz kamina i plejlista koju bi verovatno da je živ imao Maks Luburić na svom ajpodu

Oni sad za sebe sigurno misle da su carevi. Osvojili su drugo mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu, najvažnijoj sporednoj stvari na svetu koja više uopšte nije sporedna. Industrija koja obrće milijarde evra ne može biti sporedna. Kao što ni Hrvati nisu više sporedni igrači na tom polju, iako možda na nekim drugim poljima trku gube. Slavonija je prazna, na stotine hiljada ljudi, radno sposobnih u punoj snazi, otišlo je na Zapad u potrazi za boljim životom. Ubi been, ibi patria. Fućka im se, što bi rekli Purgeri, za lijepu našu-njihovu, mnogo je ugodnije u kockastoj majici gledati #kockastu momcad# iz neke kafane kod Joze u Drezdenu nego iz Osijeka npr.

Naravno, svaka čast na uspehu, to im se ne može osporiti. Šta god bio razlog tog historijskog postignuća, nebitno je. Jednostavno, desilo se. U inat okorelim marksistima koji veruju da postoji nekakva presudna istorijska činjenica koja determiniše događaje, uspeh hrvatske reprezentacije je tek jedan od niza istorijskih primera koji pokazuje da u tim procesima značajnu ulogu često odigra - slučajnost. Kao što je, uostalom, čudna istorijska slučajnost bila i to što se Hrvatska našla u EU. Iako vole da trube o svom evropskom razvitku i tradiciji, duhovnom pripadništvu katoličkoj Evropi, ipak su se oni tamo našli čudnom igrom slučajnosti pod krinkom nekakvog pregovaračkog procesa iliti integracija. Našli se ni sami ne znajući zašto, ali kad su već tamo i kada ne mogu nazad, a i da mogu nazad šta bi tamo radili. Pa daj onda da iskoriste situaciju.

Kao što reče jedan uman čovek komentarišući igru hrvatske reprezentacije, oni i da pobede u finalu, opet će biti samo Hrvati. I bili su. Opet u svlačionici Marko Perković Tompson, pa onda i na dočeku u Zagrebu opet ustaški Baja Mali Knindža, vo na ražnju, bojne čavoglave, geni iz kamina i plejlista koju bi verovatno da je živ imao Maks Luburić na svom ajpodu. Uopšte, kako je moguće da svaki put kad ih stavite u slične okolnosti uvek isto reaguju. Čim im malo popusti dizgina ili kad daju sebi malo oduška, eto nas. Opet Za dom spremni, opet slovo U na glavi, Blajburg i crne košulje. Kad smo kod crnih košulja, nisu nam tu najjasniji ni Rusi koji su dozvolili hrvatskoj momčadi da igra u tim dresovima. Poslednji put kad je neka hrvatska momčad u crnom bila u Rusiji bilo je to 1942. godine. Mesto se zvalo Staljingrad. Bilo ih je više od 11. Simbolika se ne može poreći, ali kad je u pitanju politika, pa i fudbal koji je naposletku nastavak politike drugim sredstvima, onda never mind. Mnogo vode je proteklo Volgom od tada.

A gde smo mi u svemu tome. Nažalost, otprilike na istom mestu gde i Hrvati. Dovoljno naivni da još jednom na kraju ispadnemo isti. Dovoljno naivni da opet uđemo u jalove rasprave da li je slavlje bilo još jedan ustaški pir. Pa da jeste. Bilo je. I to su svi videli i trebalo je samo to. Da kažemo sve ste videli, i zar misliti da će oni bilo šta da promene. Neće, jer kad, kao što rekosmo, stega popusti, ispliva kompleks, ali nije jasno zašto na kraju izgleda da mi na njihov kompleks odgovaramo. Zamislite to ludilo, reakcija na kompleks jednog etnosa nesposobnog da se odrekne nacizma.

Ma ne jedan Tompson, bar deset na deset bina, kao na Exitu, diljem Hrvatske uz izravan prenos na svim televizijama uz centralnu proslavu u Jasenovcu. U prvom redu predstavnici udruga iz domovinskog rata. Ante Gotovina i naravno onaj lik sa brčićima što liči na Hitlera. To je slika koju je trebalo da pošalju u svet, a mi samo da ćutimo i da sačekamo da se dogodi neizbežno. Shvatili su to i oni. Otuda naslov „I Zagreb zviždao Tompsonu“. Kako da ne. Kao što je zviždao Nemcima 1941. u travnju mesecu.

Naravno da je naslov ovog teksta čista fikcija. Ne postoji hrvatsko carstvo, nikada nije postojalo. Postojala je želja. Vekovna. Pa i ta povijest jedva da je postojala. A u toj oskudnoj povijesti dominira jedno mesto NDH - Nezavisna Država Hrvatska. Zato joj se stalno vraćaju, zato je to stalno prisutan pojam u tamošnjoj kolektivnoj svesti. Jednostavno jer ničeg drugog nema. Ako gospoda žele da žive svoj mali naci košmar pa neka ih. Zašto im uskraćivati plezir. Ima ko da ih budi iz tog košmara. A mi ne bismo smeli da dozvolimo na bilo koj način da budemo deo toga