SEVER KAO REPUBLIKA SRPSKA

Nekoliko meseci pred smrt Zoran Đinđić, zajedno sa Nebojšom Čovićem i akademikom Dobricom Ćosićem, formulisao je strategiju za Kosovo

Ideja Zorana Đinđića nije bila podela nego stvaranje srpskog entiteta u okviru Kosova, poput Republike Srpske u BiH. Na to je konkretno mislio kada je u okviru strategija u odeljku „naša koncepcija“ napisao: „To što mi tražimo je... konstitutivnost srpske zajednice u poretku KiM. Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja KiM, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca, koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese. Po toj koncepciji, politički sistem KiM bi se zasnivao na saradnji albanskog i srpskog entiteta, pri čemu bi svaki entitet svoje interese ostvarivao preko svojih institucija, međusobno kompatibilnih. Zajednički interesi bili bi ostvarivani preko zajedničkih organa (slično Federaciji u BiH)“. Naravno, uz ovakve odnose savim je prirodno bilo preslikati i odnose koje je po Dejtonskom sporazumu Republika Srpska ostvarivala sa svojom maticom Republikom Srbijom. Prema njegovom planu, ukoliko bi se do ovakvog rešenja i došlo, Srbija bi onda takvo Kosovo bila spremna da prihvati u nekom okviru asimetrične federacije. Predsednik srpske vlade je predvideo u okviru ovog strateškog dokumenta praktično kompletni politički proces i put kojim će Srbija ići ka ostvarenju prethodno definisanog cilja. Kroz čitav dokument provejava jasan praktičan duh koji predviđa razvojne mogućnosti u okviru datih situacija procenjujući svrsishodnost određenih političkih delovanja. Katkad izgleda da se radi o klasičnoj trgovini, princip podizanja cene i dizanja lestvice da bi se na kraju dobilo ono što je realno.

Jasno se držeći svog plana, Zoran Đinđić je početkom 2002. godine uputio zahtev komandantu Južnog krila NATO, admiralu Džonsonu da omogući u skladu sa Rezolucijom 1244 povratak 999 srpskih vojnika i policajaca na Kosovo i Metohiju. Odmah zatim šalje pisma svim stalnim članicama Saveta bezbednosti UN i u njemu ih poziva oslanjajući se na obavezujući pravni karakter Rezolucije 1244 da se ona implementira i na terenu. Početkom februara 2003. godine u Beograd dolazi visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana. Đinđić pokušava da od njega dobije datum početka pregovora o konačnom statusu Kosova. Solana insistira da je stav EU i velikih zapadnih sila da će prioritet na terenu biti politika „standardi pre statusa“, koja je u svojoj suštini značila izgradnju institucija civilne vlasti na Kosovu, koje do tog momenta nisu postojale i na taj način građeni su temelji koji su vodili ka docnijem izlasku iz okvira Rezolucije 1244 i punoj nezavisnost Kosova. Neuspeh sa Solanom nije ga obeshrabrio. Đinđić je nastavio da gura dalje prema planu mada je i u okviru svojih političkih saveznika u Srbiji imao ogroman otpor po ovom pitanju.

Prema svedočenju sagovornika „Ekspresa“, veliki uticaj na nastanak ovakvog dokumenta imali su potpredsednici srpske vlade Nebojša Čović, koji je bio direktno i dnevno angažovan po pitanju Kosova, i pokojni akademik Dobrica Ćosić. Strategija je sadržala i jednu krajnju meru u slučaju da se dogodi nešto nepredviđeno i da se na terenu dogodi situacija u kojoj nisu i nikada neće biti zadovoljeni interesi Srba koji žive na Kosovu i države Srbije, odnosno u kojoj bi bila proglašena nezavisnost. U tom slučaju, uz podršku rukovodstva Republike Srpske, postojao je scenario po kojem bi po istom principu prava na samoopredeljenje, Republika Srpska proklamovala nezavisnost. Naši sagovornici ističu da se ništa nije dešavalo slučajno, pa čak ni put Zorana Đinđića u Banjaluku imao je izvesno značenje i označavao je jasnu pretenziju Srbije da ostvari ista prava na delu teritorije BiH gde živi srpski narod. Jasno je to bilo i predstavnicima velikih sila, čak je i poznata anegdota iz susreta Zorana Đinđića i Vilijema Montgomerija uoči njegovog puta u Banjaluku u februaru 2003. godine. Navodno, Montgomeri je Đinđiću rekao: „U Banjaluku se ide preko Sarajeva“. Đinđić je naravno uradio po svom.

- Kada je došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova, postojala je ideja da u tom trenutku isto učini i Republika Srpska, kao neki vid kontramere i povratka ravnoteže i diplomatske inicijative. Rukovodstvo Republike Srpske sa Miloradom Dodikom na čelu kao i po prethodnom dogovoru iz vremena Đinđića bilo je za, ali najveći protivnik ove ideje je bio predsednik Vlade Srbije u to vreme Vojislav Koštunica - tvrdi naš sagovornik.

Đinđićev plan za Kosovo i strategija, kako je on to nazvao, nikada nije zaživeo. Prekinut je hicima iz snajpera ispaljenim u srpskog premijera. Petnaest godina kasnije nismo se mnogo odmakli od rešavanja kosovskog čvora. Tekst prenosimo u potpunosti bez intervencija.

Strategija za KiM

Trenutni proces i njegov verovatni ishod

Trenutni proces na KiM načelno je utvrđen Rezolucijom 1244 i Ustavnim okvirom, dok se konkretna pitanja (npr. međunarodni status KiM u različitim prilikama i telima) rešavaju od slučaja do slučaja, ali u skladu sa duhom pomenutih dokumenata. Pošto je taj duh zasnovan na poricanju bilo kakvih veza Srbije i KiM, to se očituje i u svakodnevnom menadžmentu međunarodnih struktura na KiM.

Dok Rezolucija 1244 ostavlja mogućnost državnog kompromisa (govoreći o AUTONOMIJI), Ustavni okvir briše svaku vezu za Srbijom i Jugoslavijom.

Međunarodna zajednica je 1999. preuzela sve nadležnosti na KiM, sa zvaničnim obrazloženjem da će ih vršiti dok se ne pronađe kompromisno, finalno rešenje. Međutim, stvarni proces odvija se tako da se te nadležnosti postepeno prenose na strukture KiM, i to onom brzinom koje su te strukture u stanju da nose. Kada se taj proces prenošenja završi, neće ostati nijedna nadležnost o kojoj bi se moglo razgovarati sa Beogradom, pod uslovom da do takvog razgovora uopšte dođe.

U međuvremenu, kosovski Srbi se uključuju u institucije KiM, da bi čitava koncepcija dobila privid političke legitimnosti.

Šta Srbija da preduzme?

Očigledno je da je čekanje najlošija opcija. Ako se tokom nekoliko godina i poboljša stanje na KiM („standardi pre statusa“), to će biti uzeto kao dokaz da institucije nezavisne države KiM funkcionišu. Ako ostane isto, to će voditi daljem iseljavanju Srba. U ovom slučaju, šanse za nezavisnu državu na celoj teritoriji KiM rastu. Vreme radi protiv naših interesa na KiM.

Zbog toga Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu.

Osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srbije na KiM, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KiM. Ova odlučna inicijativa će najpre zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu, ali će je naterati na konzistentniju politiku prema Srbiji i KiM. Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme. Nezavisna država KiM najlakše će nastati u mraku i tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu. Prvi konkretni zahtev na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontingenta vojske i policije, što je predviđeno Rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve. Kada se međunarodna situacija našom aktivnošću razbistri, svima će biti jasno da se Rezolucija 1244 ne sprovodi isključivo u onim delovima koji štite interese Srbije i Srba, a da je Ustavni okvir zasnovan samo na elementima koji štite Albance, i on se sprovodi. Dakle, sledeći logičan zahtev je revizija, ili bar korekcija Ustavnog okvira. To se može zahtevati za trenutak kada ionako istekne predviđeni rok važenja Ustavnog okvira. Pošto se Rezolucija 1244 ne sprovodi dosledno, pošto sprovođenjem Ustavnog okvira stanje na KiM nije dovoljno unapređeno (vratilo se samo dva posto proteranih), imamo pravo da tražimo neke nove mehanizme za normalizaciju stanja.

Naša koncepcija

To što mi tražimo u novom Ustavnom okviru jeste: konstitutivnost srpske zajednice u poretku KiM. Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja KiM, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca, koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese. Po toj koncepciji, politički sistem KiM bi se zasnivao na saradnji albanskog i srpskog entiteta, pri čemu bi svaki entitet svoje interese ostvarivao preko svojih institucija, međusobno kompatibilnih. Zajednički interesi bili bi ostvarivani preko zajedničkih organa (slično Federaciji u BiH).

U novi koncept treba uneti pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom, kao i efikasne mehanizme zaštite kulturnih i verskih spomenika.

Takođe, onaj deo zakonodavstva koji autonomno ostvaruje albanski entitet morao bi biti u skladu sa standardima EU.

Takvo, federalizovano KiM, Srbija bi prihvatila u nekoj vrsti asimetrične veze (više od pokrajine, manje od republike).

Verovatne posledice

Ako bi međunarodna zajednica i Albanci prihvatili ovaj predlog, u narednih nekoliko godina bi se testirala sposobnost tog koncepta. Suština je da bi tokom perioda i Srbija i Srbi na KiM imali svoju „zlatnu akciju“ na KiM, bez koje i protiv koje nikakva važna odluka ne bi bila moguća.

Međutim, verovatnije je da će pre sve ga Albanci, a potom i veći delovi međunarodne zajednice biti protiv predložene koncepcije.

U tom slučaju Srbija treba da zahteva internacionalizaciju problema. Ako KiM ide u pravcu nezavisnosti, i ako mi to ne možemo da sprečimo, treba da tražimo:

a) teritorijalnu podelu

b) efikasnije međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu

c) posebni status verskih objekata

Šta u međuvremenu?

U međuvremenu treba intenzivno raditi na konceptu lokalne samouprave na KiM. Pošto je taj koncept prihvaćen od strane međunarodnih organizacija, treba ga iskoristiti za stvaranje mreže srpskih lokalnih struktura (lokalnih veća, saveza mesnih zajednica i sela itd.).

Srpski poslanici u institucijama KiM treba da počnu sa energičnim zagovaranjem teze da Ustavni okvir nije doneo obećane rezultate, da Rezolucija 1244 nije sprovedena i da se traže nova rešenja, u pravcu koji je naznačen u našem konceptu federalizovanja Kosova i Metohije.

Svi naši zvaničnici treba, u međunarodnim kontaktima, da stave akcenat na ove teme. Treba pridobiti neke članice Saveta bezbednosti i što više zapadnih vlada. Treba animirati uticajne zapadne medije (poput „Spiegla“ u Nemačkoj, „NY Timesa“ i „W posta“ u SAD itd.).

Zaključak

Poslednji je trenutak da pokrenemo odlučnu akciju. Glavni razlog je to što kao vlast moramo da konačno definišemo državne interese i prava na KiM. Postoje i drugi razlozi. Okončani su pregovori o zajednici Srbije i Crne Gore. Sledi nam rad na Ustavu Srbije u kome se, bar načelno, mora znati šta je suverenitet Srbije. Konačno, vrlo brzo ističe rok Privremenom ustavnom okviru KiM, što će svakako rezultirati nekom vrstom izjašnjavanja o nezavisnosti. Takođe, predstoje nam republički izbori u Srbiji, gde ne smemo dopustiti da tema KiM postane plen demagoga i populista.

Decembar 2002