SINOD SPC FALSIFIKOVAO POTPIS PATRIJARHA PAVLA

Država i crkva još od 1920, kada je trebalo da se oživi Pećka patrijaršija, da tamo bude centar SPC, na pogrešan način „brane" Kosovo. Zapravo ga ne brane. Najpre, SPC je morala da ima svoj stav o Kosovu, a nije ga imala, priklonila se pogrešnoj državnoj politici i pre Brozovih vremena, ističe Artemije Radosavljević, anatemisani vladika raško-prizrenski. On je ubeđen da su i država i crkva posle bombardovanja i pobune Albanaca na Kosovu morale da proglase da je KiM okupirana teritorija države Srbije, da to pred celim svetom obnaroduju u duhu Urbi et orbi. On čak naglašava da je Apel za odbranu KiM nemušta i nejasna priča, da je to samo nemoć, bez ideje, snage i duha.

U drugom delu ekskluzivnog intervjua za „Ekspres", vladika Raško-prizrenske eparhije u egzilu Artemije nastavlja priču o događajima u vrhu SPC posle njegovog suprotstavljanja da Džozef Bajden, potpredsednik SAD, bez njegovog blagoslova poseti Visoke Dečane i tužbe koju je Sudu u Strazburu podneo protiv četiri države koje nisu štitile Srbe i njihove crkve i manastire na KiM posle vandalskog napada u martu 2004.
Koje vladike su bile najviše povređene zbog toga što niste dali blagoslov Bajdenu?

- Ma svi su skočili na Artemija da povuče tu svoju odluku. Ne povlačim odluku, a onda Sabor bez moje saglasnosti izdaje svoje saopštenje „srpsko poznato gostoprimstvo kroz vekove", i tako dalje. I bio je tamo dočekan kao princ od Teodosija i Save.

Šta se posle dešavalo?

- Ništa po tom pitanju, ali kad je Bajden otišao u Ameriku, onda je počela da radi obaveštajna služba.

Kada ste osnovali firmu „Rade neimar"?

- Do 2004. bilo je porušeno 115 crkava i manastira. Sedamnaestog marta 2004. još 35, to je 150. Pitali smo se šta da radimo, šta da čekamo ili da radim nešto. Na Kosovu nemaš naše firme, nemaš slobodu kretanja, nabavke materijala, nikakve uslove, a treba raditi, treba obnavljati to porušeno i graditi ponešto novo. Onda osnujemo taj eparhijski centar „Rade neimar", građevinsku firmu koja će izvoditi te građevinske radove. U to vreme pojavio se onaj memorandum po kojem u obnovi naših crkava i manastira mogu da učestvuju svi. Znači, Grci, Bugari i Šiptari s Kosova. Tome sam se ja usprotivio odlučno, s razlogom da oni koji su rušili te crkve i manastire ne mogu da ih obnavljaju. Pare daje Brisel, ovaj, onaj... Ne i ne. To je bila prava bura kad je patrijarh Pavle potpisao memorandum kojim se postiže saglasnost o obnovi, pa onda odlazi delegacija ispred Sinoda u SAD 2005. s ciljem da ih primi predsednik Amerike.

U to vreme predsednik SAD je bio Džordž Buš mlađi.

- Kad su u Americi čuli da je povučen potpis patrijarha Pavla s tog memoranduma, njima su sva vrata bila zatvorena. Onda je počela intervencija da se omogući tamo ta njihova poseta, pa su noću sazivali Sinod, bez patrijarha, bez mene, i donosili odluku o vraćanju patrijarhovog potpisa. Sinod, ne patrijarh. Onda to ponovo javljaju u SAD. Odatle je počelo. Što sam ja pokazao otpor prema tome da mogu Šiptari da nam obnavljaju crkve i manastire koje su rušili i palili... Pa oni su ionako svojatali naše svetinje na Kosovu, pričali da je Dečane gradilo neko pleme Gaši, ne znam, pa da je Gračanica bila katolička te pretvorena u pravoslavni hram, pa Manastir Bogorodice Ljeviške... Pa sad oni to da obnavljaju svojim parama. Pa kako? To je naše. To je naša kulturna oteta baština. I oteće je iako Kosovo pre dve godine nije bilo ušlo u Unesko.

Biće ipak njihovo?

- Ne, to nije ništa završeno. U tome ja vidim odgovornost naše crkve, naše patrijaršije za sadašnje stanje na Kosovu, u takvom stavu prema Kosovu.

I u takvoj logici i takvom razmišljanju?

- U takvom razmišljanju i takvoj politici, jer to je bilo saglasno s državnom politikom, tu su se podudarali, slagali se. Zašto su im trebali, to ne znam, ali crkva nije imala jasan i odlučan stav. Artemije jeste, i za to je morao da plati cenu.

Vi ste bili čovek ozbiljnog autoriteta i jedan od četrdesetak vladika. Zašto je slučaj Artemije izazvao toliki zemljotres? SPC odavno nije doživela takvu krizu kao u vreme 2010?

- Od 2005, odmah posle paljenja i rušenja crkava i manastira na KiM... Ali niste pomenuli moju tužbu Sudu u Strazburu. Tužio sam države koje imaju svoje vojnike na KiM, svoju vojsku, a nisu zaštitili ono što su bili dužni da štite. Kada sam to hteo da podnesem, dobio sam blagoslov Sinoda za sve što preuzmem, sve je blagosloveno. I ja sam podneo tužbu.

I tada su falsifikovali patrijarhov potpis?
- Da, i to je u sklopu svega toga. Počeo je ambasador da dolazi u Patrijaršiju, konkretno italijanski ambasador, kako su mi pričali, kao „ovamo dodeljujete ordenje našim jedinicama na Kosovu, a s druge strane podnosite tužbu protiv nas". I onda je došla promena stava Sinoda da se povuče tužba, i to je bila duga priča i duga borba. Nažalost, tu je po mom mišljenju koren ovoga sadašnjega stanja na Kosovu Metohiji i sutrašnje odluke koja će se desiti. Recimo, pre pet godina, izbori neki na Kosovu, u nezavisnoj državi Kosovo, patrijarh se obraća Srbima na Kosovu i poziva ih, i to iz Pećke patrijaršije, tamo gde treba da sedi, da izađu na izbore. Tada je obećano stvaranje Zajednice srpskih opština. Od toga ništa, evo pet godina. Čak i da se stvori ta zajednica, ona radi po ustavu i zakonu Kosova. Šta može ona da učini za Srbe?

Šta se dešava na sudu? Za šta Vas konkretno terete? Kroz medije su se provlačile različite informacije?
- Sinod je podneo prijavu da bi našao razlog zašto su ovo učinili sa Artemijem - proneverio pare. U krizi narodnoj to je najosetljivija tačka, bolna tačka. Lopov, proneverio pare, pokrao pare kosovske sirotinje. To je priča Jeftića i Radovića, koji je tvrdio da imam 24 miliona evra.

Da ste toliko proneverili?

- Ne, nego da toliko imam. Kad je to objavio, ja sam odgovorio: „Neka mi kaže gde su, do poslednjeg dinara dajem". Dakle, to je „Rade neimar" radio. Ja sam blagosiljao šta je prioritet da se radi. Završavani objekti su puštani u funkciju, punjeni monasima, sve. Onda su pitali „zašto on ima tu firmu, te pare", ne uzimajući u obzir prilike u kojima živi eparhija na Kosovu i u kojima treba da nešto radi. To ih se nije ticalo. Zato kažem, za sve su oni krivi, verujte mi. Onda prva prijava od Sinoda o proneveri, da su plaćani iz eparhijske kase neki fiktivni radovi, nepostojeći, i to potpisuje čovek koji je u tim objektima sedeo, pio kafu, vršio liturgiju... I za njega su to fiktivni radovi objekta.

Ko je potpisao prijavu protiv Vas?

- Amfilohije. On je potpisao tu prijavu. Naterali ste me ime da mu kažem. I onda je počelo, istražni procesi, svedoci, jedni, drugi, treći, mi, optuženi, ja, Predrag Subotički, Jelena Šubarević i otac Simeon, moj lični sekretar... Mi smo se našli na tapetu. Prvo samo dvojica: Predrag i Simeon, a posle godinu-dve smo i mi pridodati pa je to spojeno u jedan proces i to se vuče osam godina. Ništa nisu utvrdili. Svakih mesec-dva dana imamo ročište, ja sa 83 godine moram da idem tamo da sedim po dva-tri sata. Ni reč ne kažeš, ali si prisutan tu. Onda je došlo i do tog glavnog pretresa, gde smo govorili. Dao sam svoju odbranu, kakav je moj životni rad bio na Kosovu. Nikakvu odbranu nemam ja nego da govorim istinu, a ovo je istina. Onda je veštacima određeno da idu na Kosovo da procene koliko je koštao ovaj manastir, onaj manastir, obnova i tako dalje. Pronašli su tamo, ne znam, šta je koštalo, šta je trebalo da košta, a isti oni pojma nemaju kako se nabavljao materijal, kako su radnici dolazili, kako se radilo s tim, nego su oni isto po naredbi, sugestiji da to moraju da urade podneli izveštaje i sad se oko toga svedoci izjašnjavaju, jedni, drugi, treći. Jednu stvar koju sam morao da sudu predam kao činjenice, a koje nisam imao nameru nikada da objavim, jeste kako smo obnavljali te manastire i crkve. Kad god sam odlazio u Ameriku ili u Evropu ili bilo gde jer je narod tamo, ja sam govorio narodu, obraćao mu se, služio liturgije, držao besede i narod je skupljao priloge. Ovo je za potrebe crkve na Kosovu, ovo je za potrebe naroda na Kosovu, ovo je za vas, i ja sam to poštovao do poslednjega slovca, i ne samo to nego sam to sve beležio, kad sam došao, razvrstavao i beležio i predavao blagajniku eparhije ono što je za eparhiju. Za tih deset godina, ja sam uplatio u Eparhiju raško-prizrensku milion i sto sedamdeset tri hiljade evra.

Za kojih deset godina?

- Otkad sam počeo da idem u Ameriku, posle bombardovanja. Ono što je bilo za narod, sirotinju na Kosovu, ja sam davao, dolazili su svakoga dana, bolesno dete, onom umro otac, ovaj nema za hleb. Davao sam, ali Bog me je to naučio, sve na priznanicu, datum, kada, kome, zašto, koliko, i onda sam te priznanice beležio u jednu svesku veliku i na kraju svake godine svodio bilans koliko je dato. Kad je na kraju sve svedeno, za to vreme narodu preko mojih ruku, ne preko blagajne, nego preko mojih ruku, ukupno je uplaćeno u blagajnu i dato narodu dva miliona i četiristo hiljada evra. Od tog novca što je uplaćivan plaćani su radovi za obnovu crkava i manastira. Naravno, i ono što je država davala. Tada je postojalo Ministarstvo za Kosovo, pa Ministarstvo vera, to je išlo sve preko knjiga i to je sve u redu. E sada, da li je negde cement u Beogradu, recimo, koštao 20 evra, a na Kosovu 25, to baš ne znam. Da li kubik betona košta, otkud ja to znam koliko, ali veštaci su kao pronašli da je to preplaćeno. Ta moja dokumenta su i danas u sudu.

Da se vratimo priči koju smo počeli, kako to jedan vladika može do temelja da potrese Srpsku pravoslavnu crkvu?

- Ja bih samo pre toga rekao za onih 12 ili 24 miliona evra gde se nalaze. Ako neko tvrdi da Veljo Perović ima pet miliona evra u džepu, mora da dokaže otkuda mu, je l' tako? Ja bih želeo da gospoda koja to pripisuju Artemiju pokažu s koje gomile je Artemije to uzeo dvadeset i nešto miliona evra. Otkud te pare tamo? Kad budu to mogli da pokriju, ja se onda predajem.

I poklonićete im sve?

- Sve do jednoga dinara. Zamislite, takav život je na Kosovu, a oni znaju, bili su na Kosovu. Doduše, vršljali su po Kosovu mnogo više nego što su mogli i trebali, ali su znali kako se živi. Odakle Artemije uze 12 ili 24 miliona evra, pobogu? Otkuda to na gomili tamo, ko je to tamo ostavio? To je osnovno pitanje - odakle te pare? Zato neka oni odgovore.
Da li i kako danas SPC brani Kosovo? Dugo ste službovali na Kosovu, 19 godina ste vodili eparhiju?

- Onako kako ne treba.

Kako to mislite?

- Svi znamo, slušamo, vidimo kako teku pregovori u Briselu. Navodno, između Beograda i Prištine. Laž. To su pregovori između dve države, Srbije i Kosova. Jer u Briselu nikada nisu pregovarali gradonačelnik Beograda i gradonačelnik Prištine, nego predsednik Srbije i predsednik države Kosova. Za Brisel je to država. I već toliko godina ima, potpisan je prvi Briselski sporazum. Na sve se pristalo. Tada je crkva bila odlučna protiv tog potpisa i posle je legla na to, prihvatila to sve i sve ostale potpise i razgovore i dogovore, a koji su uvek išli na štetu srpskoga naroda, države Srbije i na štetu našega Kosova i Metohije. Danas ovaj se ubi dokazujući „da smo mi spremni na kompromis, ali nismo spremni da sve izgubimo, nego da budu obe strane ili isto nezadovoljne ili zadovoljne". Čega bi se odrekli na Kosovu? Koje je to rešenje, a ovamo slušamo patrijarha koji kaže za njega: „lavovski se bori za Kosovo, Bogu blagodarimo što nam je poslao Vučića". Eto, to je stav Srpske pravoslavne crkve.

Postoje tvrdnje da neki episkopi i vladike žive u velikom grehu, da su izbacili Isusa Hrista iz crkve?

- Svaka jeres izbacuje Isusa Hrista iz crkve, a to što vi pomenuste, ja to ne mogu da kažem ni za koga, ali znam za te priče.

Misli se, pre svega, na Vasilija Kačavendu?

- Neću da komentarišem. To nije moje, nit sam ja taj koji to treba da rešava. Priča se tako.

Šta će biti sa Hramom Hrista Spasa u centru Prištine, pored Univerziteta. Vidimo da Albanci po svaku cenu pokušavaju da poruše hram?

- Ne želim da budem prorok, ali bojim se onoga dana kad bude na bilo koji način Kosovo priznato kao nezavisna država, jer to što vi kažete će se desiti. Već su ga pretvarali u javni WC.

Da li postoje inicijative da se vratite u SPC?

- Ja nisam izašao iz SPC.

Postoji li nešto što bi tu moglo da se ispravi?

- Postoji. Da se oni odreknu svog ekumenizma i da se vrate na put svetih otaca i da se uspostavi tako jedinstvo.

Samo pod tim uslovom?

- Da.

A da li vrh SPC Vama postavlja neke uslove?

- Ma ne, mi uopšte nemamo nikakve kontakte. Ali poneko je tražio, konkretno Amfilohije, toliko je navalentan. Jednom je došao u Bistričku, uveče u osam sati, bez najave i nisam ga isterao, primio sam ga, a on je dva sata govorio i ja sam dva sata ćutao.

Je l' se pokajao?

- Bože sačuvaj! Crnogorac. On je govorio - šta misli on, treba ceo Sabor da dođe da mu se pokloni! Ne tražim ništa, ali da ispravi svoju grešku, to tražim.

Poslednji put ste bili na Kosovu kada ste držali liturgiju u Zubinom Potoku, je l' tako?

- Bio sam još jednom tu do Zvečana, 2011. ili 2012, ali sam pošao na Kosovo 2011, kad su one barikade bile i kad se narod borio na barikadama. Od države nisu imali podršku i onda smo ja i moji monasi krenuli da budemo s njima da im pružimo podršku i razumevanje, i šta se desilo, cela služba bezbednosti, vojska, policija su ustali da nas spreče. Svi putevi koji su vodili na Kosovo su bili blokirani, niko nije mogao da prođe. Stigli smo do Kraljeva, a posle čujemo da su ljudi trebali organizovano autobusima da krenu iz Beograda. Došla policija, prosto nisu dali nikome da prođe, i nas su zaustavili tamo i vratili nas. Hoće da me vode u Beograd, a ja kažem - ne. Mora! -Ne mora. I kažem onom vozaču na Ibarskoj magistrali da stane. On stane, a ovi došli. Šta da rade, da me biju - ne ide. Neću u Beograd. Gde? U moj manastir, u Ljuljake. Oni sad telefoniraju, ne znam kome i šta. Oni prihvate to i odvedu nas u Ljuljake. Tamo smo služili, molili se Bogu i onda smo došli sami u našu Bistričku. E, onda je ispred naše kućice mesec dana stajalo policijsko vozilo, čuvali su Artemija.

Imate li problem sa svetim ocima u vrhu crkve ili s državom?

- Imam problem i sa jednima i sa drugima.

Kakve veze ima Vaš slučaj sa državom?

- Pa zato što zvanična crkva sarađuje s režimom i s državom.

Crkva i treba da sarađuje oko nekih administrativnih stvari, crkva treba da kaže državi da nije nešto dobro činiti?

- Ali državi treba podrška crkve. Uvek su to tražili. Crkva je jedan direk i svi su želeli da imaju dobre odnose s crkvom, ali samo dok crkva njima povlađuje. Ako bilo šta kaže, onda nema pravo da se meša državi, ali ako blagosilja, onda i te kako ima pravo.

Je l' imate bilo kakvu komunikaciju s vladikom Teodosijem i igumanom Savom?

- Nikakvu, Bože sačuvaj.

Kako ste se rastali?

- Nismo se rastali. On je tamo došao.

Jeste li očekivali da će krenuti s Vama?

- On? Nisam. Jer je Teodosije 2004. godine počeo da radi protiv svoga vladike. Da, on je radio to. Potpomognut Atanasijem i Amfilohijem koji su mu bili vetar u leđa.
Poslednjih godina malo-malo pa se aktuelizuje pitanje eventualne posete pape Srbiji? Kakav je Vaš stav o tome?

- Kome to smeta? Je l' papa nema prava da dođe u Srbiju?

Ali postoje neki odnosi, uloga Rimokatoličke crkve u Drugom svetskom ratu i njeno učešće u pogromu Srba, Jasenovac, Stepinac...?

- Ne, nije to bitno. Jeste bitno, ali nije to suštinski. On može da dođe. U Srbiji postoje katolici, zar ne? On može da dođe da obiđe svoje vernike, kao što ja obilazim svoje manastire. To je njegovo pravo, ali on to politički hoće, u duhu ekumenizma, da iskoristi. Došao bi u Srbiju, ali da bude primljen od Srpske pravoslavne crkve. Drugim rečima, da ga proglase za poglavara cele hrišćanske crkve, i pravoslavlja. Tu onda dolazi do neslaganja u samom Saboru. Još nisu svi spremni da prihvate to. Uvek navode primer Jasenovac, Jadovno, stradanja, ali niko ne postavlja dogmatsko pitanje - da li se može s njim moliti, služiti liturgija ili bilo kakva druga molitva, a to je suština. Ovo su drugo posledice svega toga. Otac Justinije je pre 40 godina napisao jedan članak koji je objavljen u knjigama, o nepogrešivosti evropskog čoveka, i govori o papi, o papstvu, o katolicizmu. Znao je otac Justinije šta je bilo za vreme Drugog svetskog rata, šta je bilo u Jasenovcu. Sve je on to dobro znao i doživljavao bolno, ali u tom članku on to nijednom rečju nije spomenuo, nego je ostao na terenu bogoslovlja, dogmatike, učenja crkve i zato je taj članak toliko odjeknuo, ne samo u pravoslavlju nego i u katoličkom svetu.

Snaga je u istini i u Bogu

Kako jedan vladika sam može da ugrozi SPC i kako je zapravo ta priča o Vama dovela do tako ozbiljnog potresa koji nije u novije vreme pamćen u vrhu crkve? Šta se to dogodilo? U čemu je Vaša snaga? Zašto to rade?
- Ja nemam snagu, ja zaista nemam snagu. Snaga je u istini, snaga je u Bogu.
To je govorio i starac Zosima?
- Pa da. Znate kako je, ne ugrožavam ja nikoga. Oni optužuju nas da smo sekta, parasinagoga, izdajnici, raskolnici, da razbijamo narod i crkvu i tako dalje. Kažu da Artemije mora da napusti crkvu, da ga proteruju, izbačen je iz SPC. Šta je to novo Artemije uveo da bi bio raskolnik ili jeretik ili sektaš? Šta je on to uradio? Je li proveden sud nad Artemijem? Nije. Ja sam bez suda osuđen. Ja sam dobio 2010. pred Sabor takozvanu optužnicu protiv mene. Trideset i nešto strana i na Saboru patrijarh sadašnji traži da se pročita optužnica. Taj koji ju je pisao pročitao ju je. Svi ćute. Patrijarh: „Šta imate da kažete na ovo?" Rekoh, ništa. Pa da li ste vi dali vremena Artemiju da odgovori na optužnicu? Svaki sud koji nekoga za nešto optuži nudi rok. Kada su Dionisija 1964. optuživali, isto tako iz političkih razloga, optužnica je napisana u Beogradu i njemu je dat rok od tri meseca da odgovori na nju. On je tražio šest meseci, nije mu dato, ali tri meseca su mu data, a meni nema uopšte tamo klauzule da treba odgovoriti do tad i tad. Ništa. Kako ja da sad govorim o tome, ja nemam arhivu u mom džepu.
To je osnovni pravni postulat, pravo na žalbu?
- Pa naravno. To je obavezna pravna forma... I onda su doneli odluku o progonu eparhije, oduzimanju eparhije. Prvo smo bili samo suspendovani u februaru, a u maju je bilo oduzimanje, ili kako bi već kazali, a u novembru je došlo i raščinjenje. Videli ste kojim je tokom sve išlo i teklo. Bila to grupa, bio pojedinac. Evo, recimo, u prvo vreme, pojavi se jeres na istoku, Carigrad, Vizantija, ali Rim, koji je bio pravoslavna patrijaršija, sazove Sabor pa osudi. Pojavi se jeres na zapadu, ovi na istoku Sabor pa osude. Znači, borba je bila, trajala je nekada i po sto godina i više, sa arijanstvom, sa ikonoborstvom, s raznim jeresima, ali je bilo i jeresi gde je jedan čovek, i to ne vladika, nego monah sa svoja dva učenika, isto monaha, štitio pravoslavnu crkvu i branio i odbranio. Sveti Maksim Ispovednik, sa svoja dva učenika Anastasija. On se tada borio protiv jedne opake jeresi i on je kažnjen drastično i umro je u progonstvu. I posle dvadeset godina, na Šestom vaseljenskom saboru, njegovo učenje je bilo učenje pravoslavne crkve, a jeres je bila osuđena. Jedan čovek. Dakle, ovde ja ne kažem da sam ja taj, ali se u srpskoj crkvi upravo to desilo. Ili što kaže naš narod, na mrzanu kuća ostaje.

Urbi et orbi

Pojavila se grupa intelektualaca koja je napisala Apel za odbranu Kosova i Metohije. Potpisalo ga je i 11 vladika SPC?

- Šta je s tim apelom? Ko ga uzima u obzir? Prvo su rekli da ga je sačinio Amfilohije, pa posle da je samo potpisao, ali do sada smo govorili o ulozi Amfilohija na Kosovu. Zar je ovo odbrana? Potpisom ili rečima? Samo to da znate. Dakle, treba prvo videti šta su oni doprineli da do ovoga dođe, a doprineli su mnogo. I sada, ovi koji su potpisali, 11 vladika, to su uglavnom učenici Amfilohija i Atanasija.
Uključujući i zagrebačkog Porfirija?
- Jeste on obrazovan, ali znate ko je obrazovan, onaj koji ima obraza Božijega u sebi.
Šta je to trebalo da radi SPC na Kosovu da bi branila Kosovo?
- Da ima stav. Ona stava nije imala i nema ga, a to je ono što je trebalo uraditi možda i 1920, da se oživi Pećka patrijaršija, da tamo bude centar SPC, i onda ne bi do svega ovoga moralo doći.
Da li će se prognani Srbi ikada vratiti na Kosovo?
- Evo sad, recimo, 1999. je proterano s Kosova 250.000 Srba. Par godina se govorilo po Rezoluciji 1244 da svi prognani imaju pravo da se vrate na svoja ognjišta, i prvih godina se to govorilo u razgovorima i pregovorima. U poslednjih deset godina niko nijednu reč o tome nije rekao. Oni su žrtvovani. Naprtiv, govore o toj Zajednici srpskih opština. Kojih opština? Na osnovu čega će one raditi i šta će doprineti.? Šta rade Srbi za Srbe na Kosovu, oni koji su u skupštini Kosova, u vladi Kosova, ministri u vladi Kosova? Šta oni mogu da doprinesu onoj sirotinji kojoj je krava ukradena, traktor odnesen, koji su ubijeni, ranjeni? Do danas se to radi na Kosovu. Takoreći, nema dana da se nešto ne desi. Imamo samo, „oštro smo osudili". To je sva naša borba. I očekujemo da ćemo raditi to i to. Šta očekuješ? Prepuštamo se Evropskoj uniji, koja nema alternativu. Znači, sve je dozvoljeno. Sve ćemo žrtvovati, pa i Kosovo, da bismo ušli tamo. Šta nas tamo čeka? Med i mleko?
Uče nas da zaboravimo našu prošlost, a da imamo budućnost?
- Zamislite, recimo, kaže baš juče na Dnevniku - mi treba da brinemo o zemlji koju ćemo ostaviti našim potomcima, a ne o zemlji naših predaka. Šta to ti ostavljaš toj tvojoj deci i budućim generacijama? Na čemu će oni bazirati svoj identitet, svoju ličnost, svoju veru ako Kosovo izgubimo?
Šta bi trebalo da radimo?
- Govorio sam i ponoviću. Vrlo jednostavno, to je trebalo uraditi još 2008, kad je proglašena ta država, kad je Umnik zamenjen Euleksom. Tada je trebalo proglasiti Urbi et orbi, znači zvanično da Vlada i Skupština Srbije proglase da je Kosovo okupirani deo države Srbije, i tačka. Nema rata, ne zovemo u rat, ne moramo da ginemo, ali ta okupirana teritorija će uvek biti srpska. Naravno, mi smo pod okupacijom živeli mnogo godina, vekovima. Znamo kako se živi, nije lako, ali smo živeli i radili na oslobađanju toga teritorija. Da je to urađeno, ne bismo išli da ginemo na Kosovu, jer bi na Kosovu bio rat sa Amerikom, sa NATO-om, a mi to ne možemo i nećemo, ali Božiji planovi su drugi. Mi moramo to sačuvati kao deo naše države, makar pod okupacijom. Eto, to je bilo ono što je trebalo učiniti. Danas on nije hteo to da učini, jer on je sigurno dao mnoga obećanja mnogima, i sada Merkelovoj kad je juče bio tamo.

Ko bira patrijarha SPC

Mnogi vernici su ubeđeni da Srpska pravoslavna crkva od upokojenja Njegove svetosti patrijarha Pavla nije ista?
- Pa očigledno da nije ista jer je ovaj, koji je izabran 22. januara 2010, već 10. februara udario na Kosovo i Metohiju.
Šta se tačno promenilo u SPC posle patrijarha Pavla?
- I promene bogosluženja liturgije i sve je bilo i za vreme vladike Pavla. Kad sam ja još bio tamo, donesene su i odluke saborske koje ni do danas nisu ispoštovane i koje se ne poštuju: da se služi onako kako se služilo vekovima u našoj crkvi, počev od Šumadijske eparhije, pa su onda prešli na Žičku, pa Hercegovača pa je svuda ta zaraza proširena jer to odgovara ekumenizmu. Da budemo što bliži rimokatolicima.
Da li politika učestvuje u izboru patrijarha SPC?
- Sigurno da ima uticaj, imala je i ranije, pogotovo pre Drugog svetskog rata. Pitao se kralj, pitala se vlada. Posle rata pitao se Tito i Komunistička partija, sada se pitaju ovi koji su na vlasti. Kada je bio izbor za patrijarha, 2010, pojavili su se još neki kandidati, Grigorije Hercegovački, mlad, perspektivan, slobodouman, pa Amfilohije.
Episkop Grigorije je, koliko znamo, bio kandidat Borisa Tadića?
- Pa da. Vlast ga je gurala. I tako, znači da politika ima uticaj. Na koji način i kako, ne znam. Znam kako je bilo posle Drugog svetskog rata. Izbor patrijarha je bio crkveno-narodni, vladike, arhimandriti i igumani velikih manastira i iz svake eparhije po dva civila su pozivani na informativne razgovore i naređivano je.
Pričalo se da je Ranković izabrao patrijarha Germana?
- Verovatno, ali ja znam da je patrijarh German bio prvi patrijarh srpski koji je stvorio dva raskola - makedonski i američki. I jedan i drugi po zahtevu države.
Makedonsku crkvu su napravili komunisti?
- Znam, ali uz pristanak patrijarha Germana. Jer on je pristao da se naziva patrijarh srpske i makedonske crkve. Bio je jedno vreme dvoglavi patrijarh.

NE PROPUSTITE:

AMFILOHIJE, ATANASIJE I IRINEJ BULOVIĆ SU IZDALI CRKVU I PRAVOSLAVNU VERU