SLAVOLJUB - SLAVA ĐUKIĆ, HRONIČAR POLITIČKE SRBIJE: Dva veka srpskih poraza

Slava Đukić je prvi novinar koji je posetio Goli otok, objavio je na hiljade briljantnih novinskih tekstova i jedanaest knjiga bez kojih je nemoguće razumeti istoriju Srbije i socijalističke Jugoslavije

Slavoljuba Đukića poznajem dugo. Međutim, kad sam dolazio na zakazani intervju u jedan kafe u Ulici kraljice Natalije u Beogradu, zapitao sam se da li ga uopšte poznajem. Pitao sam se koje gorivo troši ovaj čovek, koja je to energija, šta sad zapisuje, a opet tako pristaje ambijentu koji ga okružuje. Sa svojih devedeset godina životne kilometraže, sedeo je u bašti prepunoj klinaca, u žagoru od kojeg ga dele decenije, sedeo je i nešto zapisivao u novinarski blok žutom hemijskom olovkom.
Slava je vlasnik neverovatne biografije, jedan od najvećih srpskih novinara, radio je u najvećim srpskim listovima, družio se s ljudima koji su gospodarili Srbijom i Jugoslavijom, od Josipa Broza, Aleksandra Rankovića, Koče Popovića... do ovih aktuelnih. On je prvi novinar uopšte koji je posetio Goli otok, objavio je na hiljade briljantnih novinskih tekstova i jedanaest knjiga bez kojih je nemoguće razumeti istoriju Srbije i SFRJ. Žali se, kaže, godine su krive, nije više onako strog kritičar prema ljudima čije sudbine i danas beleži: „Imam više razumevanja za ljude i za njihove propuste i, kada o njima govorim negativno, pokušavam da ih opravdam." Prihvata našu ideju da pričamo samo o Srbiji kroz portrete njegovih savremenika, sa osnovnom idejom da razjasnimo kako je Srbija stigla na ivicu ponora na putu od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca do danas?
Kralj Aleksandar i Nikola Pašić
- Kraljevina SHS nije srpska ideja, to je izmišljotina Zapada, a napravljena je na srpskim pobedama i pogibijama u Prvom svetskom ratu. To je veliki greh kralja Aleksandra i Nikole Pašića. Od tada pa do danas, Srbi su se u svim državama i režimima u kojima su živeli ponašali kao siročad, kao krivci. Pa, o tome je Miloš Crnjanski napisao jedan esej 1934. gde je rekao da svi u Jugoslaviji gledaju svoja posla, osim Srba. Tu je posejano to zlo političko seme čije plodove i danas beremo. Srbi su kao veliki pobednici mogli 1918. da naprave svoju državu s teritorijama na kojima su Srbi tada bili većina.
I danas, kao i ranije, sve je isto, ali drukčije. To mi je neko životno iskustvo, individualno i kolektivno i porodično - kad nešto krene naopako, ništa to ne može zaustaviti. Ja mislim da je najveća greška bila stvaranje te Jugoslavije, koliko god mi sad pričamo: imali smo i lepog života i tako dalje, ali ja mislim da je sa stvaranjem Jugoslavije počelo sve to naopako. Da je svaki išao svojim putem posle Prvog svetskog rata, bolje bi se snašao i lakše bi nalazio neke izlaze. Ne bi bilo ni ovih sukoba koje smo imali s Hrvatima. Kako sreće da smo mi posle Prvog svetskog rata išli svojim putem, bolje bismo se snašli i izbegli bismo mnoge traume koje smo imali svih ovih godina.
Josip Broz
- Broz je nastavio tu politiku koja je i u Kraljevini SHS vođena u suštini protiv Srba. Tita sam pratio kao novinar na brojnim putovanjima i skupovima. On je bio jedan moćan čovek: ogromnu vlast je imao, niko njega nikada nije osporavao, ali to nam i nije neke sreće donelo. Ali šta znači moćan vladar, to smo videli tek kad je Broz umro. Onoga dana kada je Broz umro, raspala se i Jugoslavija, dakle, ovo balkansko područje, a Srbi su narod koji ne može bez vladara, bez čvrste ruke. Ali Broz se uvek pribojavao Srba zbog srpske buntovne istorije, brojnosti, dominantne kulture... što je stvaralo sukobe. I onda su tako i nastali svi sukobi. Tako je otišao i Aleksandar Ranković, tako je otišao i jedan Krcun, ali taj njegov slučaj je drukčiji. Broz je bio, bez sumnje, darovit vladar, s velikom harizmom i ugledom u svetu. To njegovo podozrenje učinilo je Srbima ozbiljnu štetu, koja se reflektovala još katastrofalnije u ratovima devedesetih. Broz je, nema sumnje, jedna izuzetna ličnost. To se najbolje vidi u tome kako se on snalazio u raznim situacijama, počev od suprotstavljanja Staljinu, pa Pokret nesvrstanih... Bio je jedna izuzetna ličnost.
Aleksandar Ranković
Poznavao sam Rankovića i njegovu porodicu. On je bio ortodoksni komunista i titoista. Prema tome, te budalaštine koje su mu kasnije pripisivali, da je išao protiv Broza, da ga je prisluškivao, da je hteo da ga svrgne s vlasti, sve su to budalaštine. Rankoviću su to napakovali Kardelj i Bakarić, ali i Broz je morao znati pozadinu te priče, što ilustruje njegov odnos prema Srbima...

Srbija, od kraljevine do danas, uvek je bila skrajnuta kao krivac ili kao siroče

Ranković je bio veran Titu i komunizmu. Bio je iznad svega jedan pošten čovek, o njemu se s te strane može samo najbolje govoriti. On jeste bio jedan od retkih srpskih funkcionera koji je štitio srpski interes: sledio je svoja komunistička ubeđenja, vodio je računa o srpskim interesima, ali ne na jedan pristrasan način, nego u okviru zadatog programa, pa i u slučaju šiptarskih pritisaka na Srbe na Kosovu. Ranković je u suštini deo te naše komunističke priče.
Oterali su ga Hrvati i Slovenci, oni su se u osnovi bojali Rankovića, šta će biti kad Tito ode. Verujem da bi Ranković, da je nadživeo Brionski plenum, da je politički ostao živ posle Tita, uspostavio jednu ravnotežu i da bismo mi izbegli lomove s Hrvatima i Slovencima.
Slobodan Penezić Krcun
Družili smo se, ja s njim službeno, on sa mnom da bi čuo nešto što ne zna. Krcun je bio izvorni Srbin, i to svoje srpstvo on je isticao. Bio je rečit, pun energije, otvoren. A bio je i moćan, svi su ga se plašili. On je bio u stanju svašta da kaže, i govorio je svašta, i on to u svom srcu nije prikrivao. Ja sam se viđao više puta s njim, i mogu samo da zamislim šta bi se dogodilo da je bio živ za vreme Rankovićevog pada... On bi neko čudo napravio. Da je on ostao živ, istorija Srbije bi išla drugim putem, ako ne istorija, događaji bi išli drugim putem. On je bio jedna zanimljiva ličnost, drzak, brze misl. Bio je komunista, ali Srbin. Imao je bogatu biografiju, i komunističku i partizansku, a bio je jedan od retkih lidera koji se mešao s narodom, običnim svetom, gde god da dođe. Ljudi su ga se bojali. Poštovali ga i bojali ga se.

O Miloševiću: Malo toga pozitivnog mogu da kažem o Miloševiću, iz mnogo razloga, ljudskih razloga. Slobodana Miloševića stvorio je Ivan Stambolić i ta tragična sudbina Ivanova

I meni je žao, ne znam kako je do toga došlo, ali Živorad Kovačević, gradonačelnik Beograda i naš ambasador u Vašingtonu, inače moj bliski prijatelj, u vreme Krcunove pogibije bio mu je šef kabineta. Nije mi jasno da Žika nije ništa zapisao, nije ni pominjao taj deo svoje biografije. To je bio period kad je Krcun bio na vrhuncu moći, a Žika mu je bio prisan saradnik, i nikada o tome nije govorio, mada sam mu ja bio kućni prijatelj. To ne razumem, bilo bi to veoma korisno svedočenje za razumevanje Krcuna. Čak i to oko Krcunove pogibije. To je bila misterija. Ja sam prolazio sto puta tim delom Ibarske magistrale idući u svoje selo ili u Valjevo. Verujem da je to bila jedna obična saobraćajna nesreća. Govorilo se da je sve bilo namešteno, ali verujem da nije.
Konstantin - Koča Popović
Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Najpre imam utisak da s Kočom niko nije bio blizak jer je on sve držao na distanci. Jedno vreme sam se svakodnevno viđao s njim. Bili smo Zuko Džumhur, on i ja. Džumhur i ja smo imali običaj da svaki dan odemo gore na Dedinje, pa da se spustimo u Lisičji potok, i da se vratimo posle u Klub poslanika u Tolstojevu ulicu. Jedno vreme smo se svaki dan tamo sastajali i, pravo da ti kažem, nema čoveka prema kome sam ja bio tako uzdržan kao prema Koči. Zato što je on uvek voleo da te poklopi. On je bio jedini čovek među najbližim Brozovim saradnicima koji se nije plašio Broza. Pa, poznato je da je Koča sa svojom elitnom partizanskom jedinicom krenuo samovoljno u proboj na Sutjesci tri dana pre nego što je to Tito na sastanku Vrhovnog štaba naredio. Uostalom, Koča je kao visoki državni funkcioner dolazio na posao svojim „spačekom", a ne državnom limuzinom, kao ostali funkcioneri. Nikoga on nije do kraja uvažavao.
A da li se on bavio srpskim interesima u SFRJ? Nije se on bavio time uopšte. On je bio filozof, nadrealista, francuski đak, španski borac, svetski čovek, takva mu je i cela biografija, tako da se on nikada nije bavio Srbima i srpstvom tim. Bar ja nisam nisam slično zaključio, iako sam se jedno vreme s njim i s Džumhurom svakodnevno sastajao. Tu je bilo i nekih zanimljivih priča, to sam pominjao u mojoj knjizi „Političko groblje". Ja, recimo, pokušam da mu izvučem neku priču, on odmah ućuti i kaže: „Neka, nemoj to, kad se priča, to je dobro, pa neka svako doda neku svoju priču." Bilo je nekakvih šaputanja i nagađanja da će Koča iza sebe ostaviti rukopise, važna svedočenja o Titu i krupnim lomovima u njegovoj vladavini. Znao sam da ništa nema od toga. Konstantin - Koča Popović, francuski đak, bogatun, iz sopstvenih ubeđenja otišao je u revoluciju, čovek ozbiljne revolucionarne biografije, ostao je samo svoj, sebi dovoljan, sačuvao je svoju autonomnost do kraja.
Marko Nikezić
Od svih političara koje smo pominjali sad, ja bih njega stavio na prvo mesto po inteligenciji, po opredeljenjima... On je bio evropski čovek, veoma odmeren, realističan na svoj način. Ja sam jedno vreme svaki dan bio u njegovoj kući, u današnjoj Krunskoj ulici, bivšoj Proleterskih brigada. I moj stan je bio tu u blizini. Viđali smo se svakodnevno kad sam pisao knjigu o liberalima. Uzdržan uvek, sećam se da je on pročitao tu moju knjigu o liberalima i kad sam pitao njegovu suprugu šta kaže Marko, ona mi je odgovorila, samo je rekao: pozdravi Slavu. A drugo, mene je kopkalo otkud to da se Marko Nikezić, izuzetno obrazovan, pažljiv, suzdržan, odmeren, zbliži sa mnom i mojom porodicom, otkud to da on mene prihvati. A onda sam zaključio da je on od mene mogao da čuje mnogo stvari. On je napravio jednu skulpturu koju je namenio da meni preda njegova supruga. Ali ja nikada nisam otišao. Jer ja sam nemaran jedan čovek.

Najpre, Marko Nikezić se u to vreme razlikovao od svih političara. Po svemu. Plenio je sažetom i jezgrovitom mišlju, nije u rečniku imao one okoštale političke fraze i sinonime, delovao je kao aristokrata koji je zalutao među samoupravljače. Pa, i Ivo Andrić je tražio da ga upozna - Andrić ga je tako hvalio, a poznato je koliko je on bio škrt na komplimentima. Ako baš hoćete, Marko Nikezić je bio prvi nagoveštaj demokratije u tvrdom komunističkom miljeu. Okupio je oko sebe ekipu koja mu je pristajala. U njegovoj političkoj i životnoj pojavi video se Kočin rukopis. Njega je Koča otkrio i oformio. Ipak, nije Broz u njemu video opasnost. Marko je bio jako vezan za Koču, a Tito to nije podnosio. Ali da je Marko ostao živ, u politici i vlasti sve bi bilo drukčije i demokratičnije. Imao sam tu sreću da sam ga poznavao.
Slobodan Milošević
- Malo toga pozitivnog mogu da kažem o Miloševiću, iz mnogo razloga, ljudskih razloga. Slobodana Miloševića stvorio je Ivan Stambolić i ta tragična sudbina Ivanova. To je užasna smrt, on džogira tamo, njega pokupe, i iskopaju mu jamu. Ja ne mogu da zamislim šta je to u njihovim glavama. Ma užas! Onaj idiot Legija, to je sve organizovao, dobio je i pare za to. Verujem da je veliku ulogu u sudbini Stambolića odigrala Mira Marković. Ona je nahuškala Slobodana da ga ubiju, ona se pribojavala da će Ivan pobuniti narod i doći na vlast. Jer se on bio politički aktivirao.
Slobodan Milošević je naša velika nesreća, o njemu ne mogu ništa dobro reći, a znao sam mnogo i o njemu i o Mirjani zahvaljujući pouzdanim svedočenjima. To je jedan od najpouzdanijih svedoka, sad ćeš se iznenaditi - Dušan Mitević. On je bio nerazdvojan s njima. Mitević je imao ogromno poverenje u mene i sve mi je pričao, tako da je Mira besnela odakle sve ja te detalje znam, maltene iz kreveta njihovog, a sve to zahvaljujući Miteviću, s kojim sam imao lep odnos, a koji je mučno takođe završio. Evo, nedavno sam dao intervju nekoj francuskoj televiziji i za vreme tog razgovora, oni su imali kontakt s Mirom Marković u Moskvi. Rekli su Miri da upravo razgovaraju i sa mnom, na šta je ona odgovorila: „On nam je doneo veliku nesreću", za mene je rekla to. Ali interesantno je jedno kad vidim kako je Ćuruvija završio, da li ta Mira misli da su sve prave priče o njoj i Slobodanu ispričane. U vladavini Slobodana Miloševića nije bilo Srba i Srbije, on je imao na umu samo opsesiju da će postati novi Tito. Njegova vladavina nas je unazadila skoro jedan vek.
Kad sa ove distance pogledam sve te stvari, u materinu, pitam se zašto ni pored te Mire, koja je imala ogroman uticaj, nisam završio kao Ivan. A moglo se to desiti. S druge strane, neke novine su objavile užasnu priču o Mirinoj majci, da je ona bila s jednim gestapovcem. To je sramotno jer njenu majka je bila jedna poštena skojevka.
Zoran Đinđić
Teško je govoriti meni o Đinđiću. Znao sam Đinđića, imao sam kontakte s njim, mada malo. On je bio racionalan čovek, pametan, strahovito mnogo je izgubljeno sa Đinđićem, a i on sam je bio baš neoprezan. Sećam se, on je mene zvao da držim govor; Demokratska stranka je imala sedište u Kolarčevoj ulici, preko puta „Albanije". Zove me telefonom da dođem kao novinar da govorim. Ja mu kažem: „Slušaj, Zorane, ja nisam neki govornik, novinar sam", i on je tako to prihvatio i više nije kontaktirao sa mnom. Pametan čovek, video je: ovaj mi ne čini posao i jebi ga... Pragmatičan čovek. On je isto veliki gubitak. Kad bih pravio neku rang-listu, prava je šteta za te neke ljude kao što je Nikezić, kao što je i Đinđić bio. Sigurno sam nekoga zaboravio.
Boris Tadić
- Ja nekako njega i danas sretnem. On je simpatičan i vaspitan čovek, ali ja sam pristrasan zbog njegovog oca, s kojim sam bio veoma blizak... Znam da je Dobrica Ćosić za Tadića rekao da je veliko razočaranje. Dobro, Ćosić je umro. Znaš zašto, ne znam da li je to zgodno da kažem, ali Ćosića je nerviralo kod Tadića što ga on nikada nije konsultovao, a Ćosić bi to voleo. A politički rezultati Borisa Tadića su znani. Nisam s njim proveo potrebno vreme da bi duže elaborirao njegovu politiku.

O Rankoviću: Verujem da bi Ranković, da je nadživeo Brionski plenum, da je politički ostao živ posle Tita, uspostavio jednu ravnotežu i mi bismo izbegli lomove s Hrvatima i Slovencima

Dobrica Ćosić
- Nisam ja slučajno rekao, i neka to ostane zapisano ovde, u našem razgovoru: bez upoznavanja ličnosti Dobrice Ćosića, od njegovih početaka do njegovog kraja, ne može se objasniti ni Srbija ni ono što se dešavalo u Jugoslaviji, jer on se svuda našao. Danas čitam da je poraz Demokratske stranke Srbije na ovim izborima poraz Ćosićeve Srbije! Ma, to su gluposti! Ima mnogo ljudi koji ga osporavaju, mada je najmanje čovek za osporavanje, jer to je čovek koji je želeo sa svima da bude u dobrim odnosima, da svakome pomogne. Njemu su dolazili sa ulice u kuću da im pomogne. Ćosić će na kraju dobiti jedno uzvišeno mesto u istoriji Srbije i Jugoslavije. On je čovek koji je bio jako opterećen, iz razumljivih razloga, sudbinom Srba i njenom novijom istorijom, i to je zauvek ostalo u njemu. U isto vreme je svima želeo mir jer on, pre svega, nije bio konfliktna ličnost. Ja sam se s njim sastajao često u „Maderi", pričali smo... Imao je ogromno poverenje u mene, umeo je da kaže: „Mi smo zajedno u cokulama došli u Beograd 1944. godine", pa možda mi je najveća neka vrednost i korist što sam toliko ljudi znao. Izuzev jednog čoveka čije ime ne želim da pomenem, a nemoj ni ti, koji je sa Žikom Minovićem. On je čak napisao naslov jedne svoje knjige „Ulični hroničar", ali ja, pravo da ti kažem, više ne dajem pet para šta će ko reći, šta će ko napisati. Danas osrednji srpski pisci osporavaju književnika Ćosića. Dobro, ima tu ličnih netrpeljivosti, nije im izašao u susret. Da ti kažem jednu stvar, svi su znali i govorili: „Ako hoćeš da završiš neki posao, samo idi kod Ćosića."
Aleksandar Vučić
- Slušajte, taj Vučić, mnogi ga kritikuju i osporavaju, ali on je čudo jedno. Danas ako pogledaš koji ugled on uživa, popularnost u javnosti i u svetu, od svih tih ljudi, od Merkelove do Putina, pa dalje, to je dobro. Ovde, u regionu, velika je njegova zasluga što u miru razgovaramo i pregovaramo s narodima koji su do juče bili u ratu. To nije malo. U ekonomsku politiku se ne razumem, ne mogu o tome, ali znam da je srpska privreda sistematski uništavana. Ja mislim da danas to što on radi, jako koristi Srbiji. On je snažan vladar, Srbi to vole. Uostalom, to su i svetski trendovi, od Azije, preko Evrope, do Amerike.
Vidim, neki ga optužuju za autoritarnost jer mnogo je moći u njegovim rukama, ima vlasti i uticaja, a to se spojilo i s popularnošću u narodu. On sve može danas, šta god hoće, a to se obično ne završi dobro. Po pravilu, ta moć jednom isklizne iz ruku, vlast počne da teče ulicom... Videli smo to već, uvek se završi katastrofom. Ta moć se vlastodršcu redovno obije o glavu. On je, van sumnje, vešt političar, inteligentan, morao bi da sagleda i ovu stranu stvarnosti, da deli vlast s narodom i sa opozicijom... Videćemo kako će to biti. Ja nisam s njim imao nekog kontakta, nisam ni s Nikolićem, mada sam ja valjda jedini odlikovani novinar. Odlikovao me je predsednik Nikolić. Jesu u toku studentski protesti. Studenta uvek valja shvatiti ozbiljno, ti protesti - od 1968. do danas - pomerali su političku scenu Srbije u boljem pravcu. Ja mislim da Vučić ima to na umu i da izbegava konflikt s njima. On kaže: šetajte se vi, pričajte šta hoćete, samo nemojte nerede praviti. On se dobro snalazi, za sada.

NIN
- Najteži mi je bio period života kada sam bio glavni urednik NIN-a. Zapostavio sam porodicu, i život me je stravično kaznio, doživeo sam najveću moguću porodičnu tragediju. Izgubio sam sina.
Istovremeno, u NIN-u sam doživeo najveću profesionalnu satisfakciju. Tu je radila plejada vrsnih novinara koji su obeležili modernu srpsku žurnalistiku, od Tijanića i Tirketa pa da ne nabrajam dalje, ogrešiću se, preskočiću nekoga. Bilo je uživanje raditi s tim ljudima. Samo kad se setim Tijanića, on je bio najdarovitiji pisac i urednik, mnogo se trošio dnevno, zato je prerano i otišao.
NOVINARSKA SLAVA
- Nedostaje mi kad se setim tih novinara prijatelja, niko više nije živ... Ti to pamtiš kakve su sudbine, u materinu, kakvih sudbina ima. Koju je popularnost imao i uživao jedan Miro Radojčić. I on je bio svestan toga. Setim se jedne epizode s Mirom, pa se smejem: dođe on meni i kaže: „Ja ću pripremiti jedan tekst o sebi, a ti da ga potpišeš." Bio je darovit reporter. Pa nezaboravni su doživljaji s njim kad je u kafani „Grmeč" pred publikom pravio predstavu kako će se oženiti udovicom (Jovankom Broz).
On nam je otkrio svet kao dopisnik iz Londona. Jebo te bog, ja sam to i u „Političkom groblju" napisao. Takav je Mire, s razlogom pun sebe - ja ga sretnem pred kraj njegovog života u kafani „Laste", kod Crkve Svetog Marka. Pijan, prljav, zarozan, izgubljen. Vidim u kojoj je situaciji pa počinjem da ga tešim i kažem: „Ajde, Mire, znaš kakva si ti veličina", a on najednom počine da pljuje po sebi i kaže: „Pa kakav sam ja novinar, nisam ja nikakav novinar." Život je čudo, pička mu materina. To su već romani.
TALENAT
Kad sam bio u „Borbi", pojavi se jedan veseo i samouveren klinac. Zvao se Gordan Mihić. Pametno oko odmah bi videlo da je on dragulj. Pre neki dan se setim, bili smo u onoj ogromnoj sobi na drugom spratu, a on je bio u „Beogradskoj hronici". Sećam se njegovih štosova. Imali smo portira tamo u „Borbi", sedeli smo leti zajedno i on, recimo, pozove telefonom ovog portira, predstavi se kao direktor „Borbe" i kaže: „Slušaj, ovi novinari prave velike gluposti, ja bih tebe zamolio da ti tražiš njihove greške."
SREMSKI FRONT - SRPSKO GALIPOLJE
- Jesam, nazvao sam ga tako. To su bile tako sulude pogibelji mladih ljudi nesviklih ratovanju. Zašto je to Broz uradio? Broz je uvek želeo da bude među prvima, ne samo u Jugoslaviji nego i u svetu, i tim Sremskim frontom on je hteo da dokaže da mi završavamo rat zajedno s Rusima, Amerikancima i tako dalje, i da predstavljamo nešto što se ne može mimoići. I ja mislim da je taj Sremski front jedna teška budalaština, koliko je ljudi stradalo, ja sam bio na Sremskom frontu.
Mnogo je mladih ljudi stradalo. I ja sam taj pakao prošao i, pravo da ti kažem, ne znam apsolutno kako sam ostao živ. Tako da sam, zahvaljući Sremskog frontu, na neki način postao sujeveran. Imao sam neki kurirski zadatak jednog dana i uleteo sam u minsko polje. Ja ne znam, to je pucalo na sve strane. U p. m., mene ništa nije dotaklo. Od tada sam postao sujeveran.
POLITIKU NE UZIMAM U RUKE
Proteran sam iz novinarstva u 58. godini života. Negde sam to već zapisao, da smo ranije živeli u vremenu politike, a da sad živimo u vremenu novca. Ne dopada mi se to, što, naravno, neće promeniti činjenice.
Šta su novine i novinari danas? Neću o tome. Novine ne čitam, pogledam samo naslove. Ne bih hteo o tome da govorim jer danas slabo pratim štampu. Među nama rečeno, „Politiku" i ne dotičem rukama.
GOLI OTOK
- Uopšte istorija je jedna varljiva stvar, svako ima neku svoju priču, a istina je pod zemljom. Ja sam imao tu sreću da sam bukvalno poznavao sve ličnosti sticajem okolnosti. Pratio sam Tita na tim njegovim putovanjima, tako sam, recimo, otišao i na Goli otok jer je Tito u jednom trenutku rekao: „Ma, svašta se o tom Golom otoku govori, što vi ne pravite tu nešto?" Rekao je to grupi novinara, među kojima sam bio i ja. Ja to iskoristim, dođem u Beograd i ko je bio direktor „Borbe" tada, Vitorović Mile, kažem mu: „Tito pita zbog čega mi ne pišemo o Golom otoku." Ovaj uzme i pozove Ćeću Stefanovića, šefa srpske policije, i oni mene spakuju. Tako sam ja bio prvi novinar koji je tada posetio Goli otok i tamo upoznao neke ljude... Nema čoveka u Srbiji koji je nešto značio a da ga ja nisam poznavao. Nisam bio nametljiv čovek, bio sam tu da nešto zabeležim, zato sebe i svrstavam među hroničare, a trudio sam se...