SLUČAJ VEČERNJE NOVOSTI: Bekova mreža

Milan Beko je imao uticaj na ključne ljude u kabinetu Vojislava Koštunice i na čelnike Agencije za privatizaciju. Uz mrežu saradnika i advokata, to mu je omogućilo privilegovan položaj u privatizaciji u Srbiji nakon 2003. godine

„Da sam na vašem mestu, pozvao bih Milana Beka i Borku Vučić i našao im neki posao. Oni su jako korisni i mogli bi da vam pomognu." Ovako je savetovao Slobodan Milošević u noći svog hapšenja Čedu Jovanovića u vili „Mir". Milošević je bio ozbiljan kada je to izgovorio, mada je Jovanović smisao njegovih reči shvatio tek nekoliko godina kasnije, kada je postao prijatelj s dotičnim.
Jer Milan Beko je svoju misiju obavio nekoliko godina ranije. Arhitekta budućnosti Srbije, idejni tvorac 300 srpskih porodica koje će u naredna tri veka vladati Srbijom, sve je odredio Zakonom o privatizaciji u vladi Mirka Marjanovića, a kasnije praktično usavršio pljačku Srbije. Odradio je to maestralno, uvek tri zavisne firme u inostranstvu, u Austriji ili na egzotičnim ostrvima, poreklo kapitala nebitno, imena vlasnika kapitala apsolutno zaštićena. Šta su u svemu tome krive najnarodskije dnevne novine u Srbiji? Sve je učinio da neki ljudi, zajedno s državom, imaju više od 220 odsto vlasništva u „Večernjim novostima"! Koje savršenstvo od prevare?
Mastermajnd najvećih privatizacija u Srbiji je Milan Beko. Činilo se da je, nakon petooktobarskih promena 2000. godine, poznati biznismen i čak jedno vreme ministar u saveznoj vladi, što bi naš narod rekao - ispao iz autobusa. Svi koji su tako razmišljali, naravno, pogrešili su. Neko ga vreme nije bilo, do otprilike 2003. godine. Tada se ponovo pojavljuje u srpskoj prestonici, nakon, kako je jednom prilikom izjavio, uspešne epizode u Italiji, Egiptu i još nekim evropskim zemljama. Živeo je uglavnom u Milanu, a italijanska televizija je objavila da je nelegalno boravio i radio u toj zemlji. Tek u oktobru 2002. godine firma iz Milana „Voice & communication" htela je da ga prijavi na mesto programera. Već 2003. godine je ponovo prisutan u domovini. U Srbiji se tada bavio konsaltingom, što je lepa reč po sebi, ali ona u Srbiji ima sasvim drugo značenje i smisao. Dok se u uređenim tržišnim ekonomijama pod tim terminom podrazumeva određena intelektualna poslovna aktivnost, u Srbiji se konsalting svodi na trgovinu uticajem. U tom smislu, Milan Beko je bio jedan od najboljih konsultanata koji su se u tom trenutku - a govorimo o 2003. i 2004. godini - u Srbiji mogli pronaći.
Neverovatan životni put Milana Beka od rođenja u Herceg Novom, školovanja u Beogradu i prvih koraka u biznisu i marketingu neumitno i proračunato je vodio ka jednom cilju - položaju na koji je došao 2004. godine. Samo i isključivo svojom zaslugom. Milan Beko je poznavao državni aparat, radio je u njemu neko vreme. Tačnije od 1994. godine, kada je postao ministar, pa do pada Slobodana Miloševića. Skrojio je jedan privatizacioni zakon iz 1997. godine, kao nestranački kadar i ministar za svojinsku transformaciju u vladi Mirka Marjanovića, i učestvovao u nekoliko velikih državnih poslova poput prodaje manjinskog udela u Telekomu grčkom OTE-u i italijanskom STET-u. Bio je savezni ministar za privredu i poznavao je sisteme trgovine i režime dozvola za uvoz i izvoz razne robe, a ponajviše one najprofitabilnije (akcizne). Prvi krug privatizacije od 2001. godine do 2003. je ne svojom voljom preskočio. Ali za drugi krug, koji je došao nakon smrti Zorana Đinđića, bio je apsolutno spreman. Kako je vreme pokazalo, spremniji od svih.
Za tih odlučujućih pet minuta, bile su mu potrebne dve stvari. Mreža ljudi na odgovarajućim mestima i adekvatan zakonski okvir da bi mogao da ostvari svoj sopstveni interes u predstojećim privatizacijama. Prvo u šta je Milan Beko investirao bili su političari, odnosno u ovom slučaju - politička opcija. Dolazak na vlast Vojislava Koštunice značila je i povratak Milana Beka na veliku scenu.
Pokazalo se da su najvredniji aseti do kojih je Milan Beko došao u tom periodu bili ljudi. Ali ne tek bilo koji ljudi, već ljudi iz najbližeg okruženja Vojislava Koštunice. Više svedoka i aktera iz političkog i ekonomskog života Srbije iz tog perioda potvrđivalo je naročitu bliskost Milana Beka s tadašnjim svemoćnim šefom kabineta premijera Koštunice, Aleksandrom Nikitovićem, i generalnim sekretarom vlade Dejanom Mihajlovim. Pored njih dvojice, bio je blizak i s ministrom privrede Predragom Bubalom. Nikitović i Mihajlov, a naročito Nikitović, bili su ljudi od potpunog poverenja Vojislava Koštunice koji su u njegovo ime upravljali svim državničkim i stranačkim poslovima lidera DSS-a. Ovo se naročito odnosilo na pokojnog Aleksandra Nikitovića.
Drugi ešalon ljudi potrebnih Milanu Beku bili su ljudi u Agenciji za privatizaciju i drugima agencijama kroz koje se prelamao privatizacioni proces u Srbiji. Goran Mrđa, Vuk Delibašić, Miodrag Đorđević... svi su u periodu od 2002. do 2006. godine bili na rukovodećim funkcijama u Agenciji za privatizaciju, a nakon toga, po nepisanom pravilu, rukovodili su kompanijama u vlasništvu gospodina Beka. Da li je Milan Beko imao uticaj na njih u periodu dok su obavljali državne funkcije, javnost nije saznala, iako su postojale ozbiljne indicije u smislu postojanja saglasnosti delovanja pomenutih lica i ciljeva i interesa Milana Beka s druge strane. Time je, naravno, trebalo da se bave istražni organi i policija, ali s obzirom na uticaj kabineta premijera Koštunice, ali i na pedigre, rodbinske i kumovske veze Beka i njegovih saradnika, svaka ozbiljnija istraga je, naravno, izostala.

Beko je jasno stavio do znanja predstavnicima VAC-a da bez njega ne mogu kupiti „Večernje novosti"

Što se tiče kreiranja zakonskog okvira, to je za Milana Beka bio neuporedivo lakši posao. Kabinet predsednika vlade i njegov šef Nikitović vrlo su efikasno kontrolisali skupštinsku većinu i menjanje i donošenje zakonskih propisa. Bilo je to prilično jednostavno. Ovakva postavka mehanizma u državnoj aparaturi koja bi služila ostvarenju partikularnih interesa u teoriji, a bogami i u praksi, u razvijenim zemljama nazvala bi se klasičnim primerom korupcije. U Srbiji se to tada zvalo - konsaltingom. Inovativni biznis model zahtevao je i ozbiljnije materijalne resurse koji bi ga održavali. Pošto je Milan Beko biznismen u pravom smislu te reči, ali je i ograničen mnogobrojnim faktorima, od porekla, sredine, iskustva, karaktera... ili da kažemo prostim jezikom, kao i svaki srpski/crnogorski biznismen, „izvrdaće kada god može, a platiće samo kad mora", ipak je teret finansiranja bio spreman da podeli s drugima.
Sigurno je da su se Mišković i Beko poznavali odranije. Ko je tu koga upoznao i ko je koga zvao i kako je sklopljeno strateško prijateljstvo, nije ni bitno. Da li su ih interesno zbližili ljudi iz kabineta Vojislava Koštunice? Da li su oni zaista bili patriotski biznismeni, kako su predstavljeni predsedniku vlade od njegovih najbližih saradnika, ni to sada nije bitno. Fakat je da je sklopljeno strateško partnerstvo i fakat je da Koštunica verovatno i dan-danas misli da su njih dvojica bili brana ulaska hrvatskog, nemačkog, američkog, Sorosovog i ko zna kakvog kapitala u Srbiju. Gospodin Beko je imao pravi orkestar u Nemanjinoj 11, koji je tačno znao svaki put da pogodi pesmu koja je Koštunicu pogađala pravo u srce.
Njega u srce, a ostatak ekipe je više voleo džep od Srbije. Ipak, ko god da je kumovao zbližavanju Miškovića i Beka stvorio je "najbolji" tandem u srpskoj privredi čiji se uticaj ne meri samo milionima i milijardama profita, već i potpunim prekomponovanjem privrede po njihovoj meri.
Iz svega navedenog se jasno vidi kontekst u kome se u 2005. godini ulazi u proces privatizacije "Večernjih novosti". Kontekst koji može da stane u jednu rečenicu: Ako ste hteli tada nešto da privatizujete ili kupite u Srbiji, niste to mogli bez Milana Beka i Miroslava Miškovića.
Interes oko "Večernjih novosti" u to vreme iskazivao je pre svega nemački VAC koji je već kroz privatizaciju politike bio prisutan na srpskom tržištu i koncern je imao ambiciju da se dalje širi. Ako bi se za VAC moglo reći da je u periodu Đinđićeve vlade imao uslovno rečeno povlašćen položaj u privrednom opštenju sa državom Srbijom, to sigurno nije bio slučaj u vreme vlade Vojislava Koštunice. Ali čelnik nemačkog koncerna Bodo Hombah, poučen iskustvom poslovanja u Srbiji, insistirao je na tome da se kontakti oko namere njihove akvizicije "Večernjih novosti" odvijaju isključivo sa znanjem i odobrenjem vlasti u Beogradu. Tako je tokom 2004. godine u nekoliko navrata lično Bodo Hombah odlazio kod Vojislava Koštunice. Osim kurtoaznih reči i uljudnosti sa obe strane, prilično kratke audijencije nisu donosile mnogo u poslovnom smislu. Na desetine sastanaka na svim nivoima priču su samo vodile u krug od jednog do drugog pa sve iz početka. Vlasti u Srbiji su uveravale nemačke investitore da će sve biti transparentno i po zakonu.
U toj atmosferi dolazi do kontakta Milana Beka i partnera VAC-a Stanka Subotića Caneta. Subotić svedoči da mu je tom prilikom Beko obrazložio svoje stavove oko njihove namere da privatizuju "Večernje novosti".
"Sreli smo se ponovo i tom prilikom mi je u svom prilično arogantnom stilu skrenuo pažnju na svoje veze i kontakte, pri čemu mi je stavio do znanja da su njegovi došli na vlast, misleći na Koštunicu, te da je on apsolutni gospodar svih privatizacija u Srbiji", svedoči Subotić.
On je preneo sadržaj sastanka sa Bekom svojim partnerima iz VAC-a, ali je njihov stav bio da ne žele da rade preko bilo kakvih posrednika i mešetara. Za njihovu reputaciju jedini ispravan postupak pregovaranja je bio postupak pregovora sa državom Srbijom i sa upravom "Večernjih novosti". Dakle, Nemci su hteli da idu potpuno transparentnim i zakonitim putem. Verovali su da kada razgovaraju sa predstavnicima države Srbije imaju posla sa odgovornim ljudima.
Tako su 17. maja 2005. godine preko svoje firme "Senta Handels Anstalt", registrovane u Lihtenštajnu, poslali Komisiji za hartije od vrednosti zahtev za odobrenje ponude za preuzimanje NIP "Novosti" a.d. Da bi bilo jasno kada se radi o obavezujućoj ponudi koja se šalje na odobrenje takva ponuda pored formalnih pretpostavki mora biti i dodatno poduprta novčanim iznosom deponovanim na računu poslovne banke, koji je dovoljan da isplati sve akcionare po ponudi. Cena koju je VAC preko svoje ćerke firme ponudio za akcije "Novosti" bila je izražena prema metodu diskontovanja novčanih tokova shodno obavljenim finansijskim izveštajima NIP "Novosti" a.d. Međutim, tada za VAC počinju problemi.
Vlada Srbije postavlja pitanje vlasničkih odnosa unutar "Večernjih novosti". Početkom juna skupštinski Odbor za privatizaciju obratio se pismeno predsedniku Vlade sa zahtevom da se zastane sa privatizacijom jer nisu jasno definisani vlasnički odnosi. Naime, "Večernje novosti" su, pošto je još uvek postojala tvorevina državna zajednica Srbija i Crna Gora, bile u svojoj formi savezna javna institucija u kojoj nije bilo do kraja razgraničeno šta je tu udeo Republike Srbije a šta Crne Gore. Iako je nesumnjivo na saveznom nivou postojala volja da se postupi po ponudi VAC-a jer bi tako i državni udeo koji iznosi 30 odsto u akcijama bio isplaćen, a da se naknadno rešavaju pitanja raspodele prihoda između dva oka u glavi, ipak Vlada Srbije nije bila rada bilo kakvom kompromisnom rešenju. U nekim internim konsultacijma učesnika ovog procesa sa oba državna nivoa predsednik Vlade Vojislav Koštunica govorio je o pokušaju VAC-a kao o neprijateljskom preuzimanju. Čak su i na nekim od tih sastanaka cirkulisali izveštaji iz BIA u koje je "Ekspres" imao uvid, a koji su govorili da su iza ove ponude skrivene neke druge namere. Prvi takav izveštaj govorio je o navodnoj umešanosti hrvatske obaveštajne službe i da se u stvari njihovi interesi kriju iza ove ponude. Dok je drugi izveštaj govorio da se iza te ponude krije Milo Đukanović i njegov režim. Vremenska distanca između ova dva dokumenta je manja od deset dana. Ne zna se koji od njih je bio milozvučniji za čula Vojislava Koštunice. Verovatno ovaj drugi pošto je predsednik Vlade tada bio opsednut odbranom Jugoslavije i zajedničke države Srba i Crnogoraca. Bio je to njegov životni projekat koji se naravno završio neuspešno.
Trgovinski sud u Beogradu na zahtev republičkog javnog pravobranilaštva 28. juna 2005. godine, na Vidovdan, donosi privremenu meru kojom je državnoj zajednici Srbija i Crna Gora zabranjeno raspolaganje akcijama u "Večernjim novostima" zbog spora SCG i Republike Srbije. Zbog odluke suda, Komisija za hartije od vrednosti 20. jula donosi zaključak kojim se prekida postupak po zahtevu "Senta Handels Anstalta". Ovim je sprečeno preuzimanje "Novosti".
Suočeni sa zidom ljudi iz VAC grozničavo pokušavaju da iznađu način da završe akviziciju. Poruka je bila shvaćena. Na scenu ponovo stupa Milan Beko.
(nastaviće se)