SRPSKO-NEMAČKI ROMANTIZAM

"Praznikom za čoveka ništa bolje nego da priča, dok ovako šeta, o ratu, negde u Turskoj, preko sveta, gde narod s narodom se kolje. Gledaš na reku, čašicu pijuckaš, posmatraš kako prevozi se roba, uveče domu krećeš, pevuckaš i blagosiljaš mir i mirno doba.“ - Gete, „Faust“.

Politika je stvar izbora, a mi smo tradicionalno pravili pogrešne. Iako postoji uvreženo mišljenje da je Švaba neprijatelj i da su nam Nemci stalno bili suprotstavljeni, nije uvek bilo tako. Zaboravili smo da su nam Nemci bili i te kako naklonjeni sredinom 19. veka, baš u vreme kad smo uspeli da se izborimo za slobodu i nezavisnost od Turaka. Sad smo na nekoj sličnoj prekretnici. Uoči novih pregovora Tačija i Vučića u Briselu i potencijalnog postizanja nekakvog kompromisa, kojim bar deklarativno „nijedna strana neće biti potpuno zadovoljna“, kao jedna od retkih prepreka je i stav Nemačke da granice na Balkanu ne treba menjati. Iako se filigranski precizno izražava, u poslednjoj izjavi kancelarka Merkel, nakon razgovora sa Trampom, ostavila je mogućnost narušavanja principa teritorijalne celovitosti u regionu. Ona je izjavila da podržava razgovore koji vode cilju, pritom upozorivši da „potezi na jednoj teritoriji ne treba da dovedu do poteza na drugim teritorijama“. Doskoro su imali prilično rigidan stav o tome da je Kosovo nezavisna država i da je vreme da to Srbija prihvati. A ni taj stav nije slučajno nastao.

Epika i drama

Sledeće godine biće 140 godina od Berlinskog kongresa i uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Nemačke. Međutim, geopolitički ova vazda velika sila bila nam je koliko-toliko naklonjena i pre otvaranja svoje prve ambasade u Beogradu.

Nemački istoričar Leopold fon Ranke još je 1829. godine napisao delo „Istorija srpske revolucije“, koje će, iako malo po obimu, širom civilizovane Evrope proneti glas o ustanku srpskog naroda protiv Turaka. Ta knjiga je nastala u saradnji sa Vukom Karadžićem i pisana je uglavnom na osnovu njegovih usmenih svedočenja tokom druženja u Beču. Iako će ovaj pruski autor kasnije tvrditi da je sve činjenice proverio, ne postoje pouzdani podaci koji govore da je koristio dokumenta ili istorijsku građu. Bilo kako bilo, u duhu nemačkog romantizma, Ranke se divio hrabrosti i istrajnosti jednog malog naroda u borbi za stvaranje nacionalne države. Kao protestant, Ranke je imao razumevanja i za Srpsku pravoslavnu crkvu kao nacionalno znamenje, koje se distancira od katoličke nadnacionalne religioznosti, koju je smatrao krajnje dekadentnom. Ne treba imati iluzije, kao čovek prosvetiteljstva i jedan od najznačajnijih istoričara svog vremena, Ranke je delio evropske narode na „civilizovane“ (Romane i Germane) i „divljake“ kojima je povereno da Evropu na njenim granicama čuvaju od Turaka i drugih osvajača. Tome u prilog govori i citat iz njegovog dnevnika: „Od svih varvara koje znam, Vuk je jedini koji nikad intelektualno nije pogrešio“. To slikovito pokazuje sa koje superiorne i evropocentrične distance tadašnja Pruska posmatra Balkan. Zanimljivo je, kako se navodi u analizi Džejmsa Petifera „Balkanska istoriografija: Ranke i njegovo nasleđe“, ovaj Nemac je do kraja života isplaćivao Karadžiću polovinu novca zarađenog od knjige, jer je radio „na osnovu njegovih beležaka“. „Srpska revolucija“ je već 1847, u godini Vukove književno-lingvističke pobede, prevedena na engleski i to joj je omogućilo da bude vrlo čitano štivo u intelektualnim evropskim krugovima, ali i da pređe okean i stigne u Ameriku, odakle će takođe stizati podrška srpskom narodu. Tada nastaje razdoblje pravog srboljublja u svetu, a pogotovo kod Nemaca, koje se ni pre toga a ni kasnije nije dogodilo.

Bez romantizovanja odnosa, važno je naglasiti da je tada u Nemačkoj bilo takvo raspoloženje, stvarao se prvi put u istoriji nemački etnos. Do Karađorđevog ustanka kod njih se samo slušalo o tome da je Balkan nemirno područje. O tome svedoči i stih iz Geteovog „Fausta“ s početka teksta. Upravo onako kako danas verovatno zapadnjaci posmatraju nemire na Bliskom istoku ušuškani u svoj konformizam, Nemci su pre dva veka gledali na istok „u daleku Tursku“.

Zanimanje za Srbe prvobitno je počelo sa filozofom Johanom Herderom koji je objavio da je pesništvo naroda „maternji jezik ljudskog roda“ i najznačajniji izraz karaktera jednog naroda. Tako su se srpskoj epici okrenuli i književni genije Johan Volfgang Gete, kao i otac nemačke filologije i jedan od čuvenih pripovedača bajki Jakob Grim i lingvista Vilhelm fon Humbolt. Za njih su anonimne i zagonetne poete sa Balkana bile dovoljno egzotične, a baš po meri, tada razjedinjene Nemačke, nacionalno osvešćene. Prvi se sa Karadžićem upoznao Jakob, koji je u mladosti bio sekretar pruskog poslanstva. Ubedio ga je da objavi prošireno izdanje zbirke srpskih narodnih pesama, koje je on posle preveo, kao i Gramatiku srpskog jezika. Tako je nastalo prijateljstvo za ceo život, zahvaljujući kom će srpski narod dobiti najbolju moguću propagandu za svoju nacionalnu borbu. Univerzitet u Jeni dodelio je 1923. čak počasni doktorat Vuku Karadžiću. Da bi prevodio srpsku poeziju, Grim je naučio srpski jezik, a svojim preporukama privukao je Getea. Pesnik je oduševljeno prihvatio guslarske pesme, a prvi susret sa njima imao je kad je u knjizi italijanskog putopisca opata Fortisa o Dalmaciji pročitao „Hasanaginicu“. Njome je bio toliko očaran da ju je izvanredno preveo, i to u originalnom stihu desetercu, iako nije govorio srpski jezik. Te „beskrajno lepe stihove“, kako ih je nazivao, prijateljima je poredio sa „Pesmom nad pesmama“ iz Svetog pisma, biserom svetske književnosti. Njegovo viđenje srpske narodne poezije imalo je ogroman uticaj u svetu, jer Gete je tada važio za „ogledalo cele evropske kulture“.

Završetkom 19. veka okončalo se to blistavo razdoblje bliskosti dveju zemalja i naroda. Uslediće dva svetska rata u kojima smo bili na suprotstavljenim stranama. Doći će Hladni rat, a zatim i pad Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemačke. Blago približavanje se dogodilo na početku Drugog svetskog rata, u vreme Milana Stojadinovića, sa nacističkom Nemačkom. Trajalo je kratko i neuspešno. Posle rata, u vreme vladavine socijaldemokrate Vilija Branta, Brozova Jugoslavija je ojačala posebne međudržavne veze. Takvim odnosima posebno je doprineo izvoz radne snage iz SFRJ u Nemačku. Ujedinjenje novembra 1989. godine otvorilo je put njene ponovne dominacije u Evropi, raspad Jugoslavije, SSSR-a i Čehoslovačke. Nemačka se ujedinila, a SSSR kao pobednik u Drugom svetskom ratu se raspao. Istu sudbinu je doživela i Jugoslavija. Tokom devedesetih Nemačka je bila glasnogovornik i protagonista antisrpstva u Evropi. Učestvovali su u bombardovanju Jugoslavije braneći se floskulom da sprečavaju humanitarnu katastrofu. Još tada je imala jak uticaj na albanski separatistički pokret koji je pripreman za rat i terorizam na Kosovu i Metohiji, uz pomoć tajne službe BND i nemačkih političara i medija. Brzoptezno, kao što su priznali nezavisnost Slovenije i Hrvatske, Berlin je 2008. priznao i „Republiku Kosovo“. Upućeni smatraju da je to, kao i sve ostalo, uradio prateći sopstvene interese - želju da kontroliše rudna i prirodna bogatstva na Kosovu, ali i potencijalno ostvari davno zamišljeni plan Austrougarske o stvaranju velike Albanije. Program prema Balkanu i Srbiji je utemeljen još u vreme Bizmarka i Kajzera Vilhelma II i bez obzira na odličnu ekonomsku saradnju koju sada imaju sa Srbijom, oni kao da i dalje teže njegovom ostvarenju.

Bez obzira na to, u kontekstu aktuelnih pregovora, neophodno nam je da Nemačka bude bar uzdržana. Da je stav Nemačke presudan za sporazum između Beograda i Prištine, budući da proces daljih evropskih integracija Srbije zavisi pre svega od stava Berlina, ocenjuje asistent na Fakultetu političkih nauka Stefan Surlić.

- I kroz Berlinski proces, Nemačka je ključna zemlja koja podstiče sveukupni razvoj i regionalnu saradnju Zapadnog Balkana, tako da je na neki način ona garant političke stabilnosti ovog dela Evrope. Zato je važan stav Merkelove o ovom pitanju. Ona je naglasila da, ako se napravi dogovor o korekciji granica između Beograda i Prištine, to ne može da izazove domino efekat u regionu. Vidi se da je ublažila stav, ali je najveći strah od toga ideja o razgraničenju, da ne postane čvrst argument svih onih koji se suočavaju sa donekle sličnim problemom. Pribojavaju se da to ne podstakne druge aktere u regionu da tako razmišljaju, bilo da je reč o Albancima, Makedoniji ili Kosovu. Razgraničenje na jednoj strani, hipotetički, moglo bi sutra da znači ujedinjenje sa Albanijom. Otvara se prostor za promene - napominje Surlić i dodaje da je za prethodne mnogo tvrđe stavove dobijala veliku podršku političara u Nemačkoj, koji Kosovo smatraju završenom pričom. Prema njegovim rečima, ove blage promene stavova posle razgovora sa Trampom pokazuju da se o tome ozbiljno razgovara na najvišem nivou.

Mali remorker

Da je za Srbiju neophodno da „svoj remorker veže za veliki nemački brod“ i tako plovi ka EU shvatio je tek Vučić, koji se dolaskom na vlast okrenuo Nemcima kao ključnim partnerima. Njihove firme danas zapošljavaju više od 60.000 srpskih radnika. Nemačka je investirala više od 1,4 milijarde evra u 370 nemačkih kompanija u Srbiji, čime je među vodećim spoljnotrgvinskim partnerima. Uz to je i najveći bilateralni donator Srbije jer je od 2000. do danas odobrila oko 1,6 milijardi evra razvojne pomoći u vidu bespovratnih sredstava i mekih zajmova. Pre Vučića, odlične odnose u poslednjih 70 godina imali smo jedino u vreme premijera Đinđića i to pre zahvaljujući njegovim ličnim vezama nego strateškom političkom opredeljivanju.

Surlić prepoznaje i interes Nemačke da opet bude jedan od glavnih igrača na Balkana, koji će omogućiti kakav-takav kosovski remi.

- Nemačka Srbiji jeste glavni spoljnopolitički partner i Merkelova ne želi da propusti priliku da za vreme njenog mandata dođe do trajnog i održivog rešenja za Kosovo. Ukoliko postoji saglasnost Beograda i Prištine, mislim da će veoma teško međunarodni akteri moći da se suprotstave predloženom rešenju, uključujući i Nemačku - zaključuje naš sagovornik.

Među srpskim rogovima u političkoj vreći teško je naći saglasje, ali uprkos svemu i nama kakvi smo, Nemci će na Balkan možda sada prvi put doneti kakav-takav mir.