ŠTA NAM DONOSI VELIKI BRAT

ŠTA NAM DONOSI VELIKI BRAT


Ako je suditi po dizanju uloga u nadmetanju Amerike i Rusije oko rešavanja pitanja Kosova i borbi za uticaj na Balkanu, jasno je da ulazimo u finalnu rundu ključnih pregovora, koji prevazilaze okvire Brisela. Kakve onda karte za Srbiju ostaju na stolu?

Postoji mnogo varijanti pokera. Pravila se nekada toliko razlikuju da laiku deluje kao da se radi o potpuno drugačijim igrama. Me­đutim, cilj igre, kao uostalom i u svim igrama, jeste pobeda i dobitak. A pobednik je naravno onaj koji u ruci drži najjače karte i zna kako i kada da ih upotrebi. Što su igrači sigurniji u kombinaciju koju dr­ že, tako se podiže i ulog. To je, zapravo, najvažniji i prelomni trenutak igre – pratiti ulog, podići ga ili odustati? Realna snaga, povlačenje ili dobar blef ?

Dilema je veća što su igra­či bliži finalnom stolu ukoliko je reč o pokeraškom turniru. A pitanje Kosova to zasigurno jeste.

Budući da su se politič­ke okolnosti tokom prošle godine ozbiljno zahuktale, prema ocenama upućenih struč­njaka, vremena za svaki slede­ ći potez je sve manje, a shodno tome svi važni igrači za stolom, pre svega stari politički oponenti Vašington i Moskva, počeli su da podižu uloge i celu stvar podigli na višu lestvicu. Interes Sjedinjenih Država – ubrzati rešavanje pitanja Kosova, zaokružiti uticaj na Balkanu i konačno potisnuti Ruse. Kao sredstvo za njihovo ostvarenje izbor je pao na promenu retorike prema Srbiji, što najbolje pokazuju nedavna pisma Donalda Trampa upu­ćena Aleksandru Vučiću i Ha­šimu Tačiju u kojima ih predsednik SAD poziva da se vrate mirovnim pregovorima i nudi mogućnost zajedničkog poziva u Belu kuću na potpisivanje mirovnog sporazuma koji bi postigli, izjave najviših zvanič­ nika SAD i NATO da je rešenje kompromis između Beograda i Pritštine, pritisak na Albance za ukidanje taksa na srpsku robu, budući da pregovori stoje, a vremena nema.

Širokoj javnosti možda najupečatljiviji korak jeste diplomatsko-propagandno približavanje Vašingtona Srbiji uz insistiranje na višedecenijskom prijateljskom i partnerskom odnosu dve zemlje uz simbolično vijorenje trobojke na Beloj kući. Jasno je koliko se ovo Rusima ne dopada, jer su tradicionalni i bratski odnosi karta na koju oni u Srbiji igraju godinama…

Bivši dopisnik lista „Politika“ iz Vašingtona Milan Mi­ šić ocenjuje da bi rešavanje pitanja Kosova, a time i trusnog političkog područja celokupnog Balkana, bila svojevrsna pobeda koja bi odgovarala Trampu u ovom trenutku. Time bi predsednik SAD pokazao da je uprkos kritikama domaće javnosti sposoban za rešavanje geopolitičkih pitanja, što bi posebno bilo značajno u kontekstu brojnih optužbi da je „proruski predsednik“, a koje ga prate od početka mandata.

danijel server, foto printscreen youtubeNe postoji objektivni razlog za urgentnost, ali verujem da Vašington traži laku pobedu, podstaknut srpskim lobistima koji su tvrdili da bi razmena delova teritorija odradila posao, ističe Danijel Server

– Rešavanje problema se još uvek nije ubrzalo, ali se okolnosti jesu zgusnule. To je i kontekst poslednjih dešavanja u vezi sa prištinskim taksama. Očigledno je da su Amerikanci preuzeli stvar u svoje ruke i postoji evidentna inicijativa sa njihove strane da se postigne konačni dogovor. U ovom slu­čaju sve dolazi iz kabineta Donalda Trampa, odnosno od njegovih bliskih saradnika, pre svega savetnika Džona Boltona. Dosadašnji format razgovora je neodrživ i teško da će biti obnovljen. Prištinska delegacija je bila u Briselu i imaju nacrt sporazuma sa predlozima. A šta mi imamo? Postojala je i opcija organizovanja me­đunarodne konferencije, me­đutim, za to moraju da se stvore svi uslovi pa da opcija me­đunarodne konferencije bude završni događaj – ističe Mišić u izjavi za „Ekspres“.

S druge strane, bivši šef diplomatije i ambasador pri UN Vladislav Jovanović ocenjuje da se Americi veoma žuri da završi priču sa Kosovom budu­ ći da od granica Balkana prema istoku ima bezbroj novih i većih izazova. Od Rusije, Irana, Turske, a kako kaže, sutra će to biti i Indija…

– To geopolitičko nadmetanja sa sudbonosnim ishodima premešta se na taj deo planete. Amerika želi da to završi pre nego što se upusti u taj ring, iako su to sve još uvek pripreme. Zato je važno da zatvore pitanje Balkana u svoju korist i očiste ga od ruskog i kineskog uticaja, kao i da ga geopolitički usisaju evroatlantske organizacije. Po tom pitanju su Amerikanci malo zaspali, jer su to možda mogli da urade pre 15 ili 20 godina. Zato sada žure i zato je potrebno da mi konačno damo svoje „da“. Ipak, smatram da oni nisu spremni da plate bilo šta ozbiljnije, jer nas već smatraju kao poraženu zemlju i da sve reše sa prekombinovanim pritiscima, što sa strane, što iznutra. Pretnja je što će uz priznanje Kosova najverovatnije kombinovati i sa našim distanciranjem od BiH, tačnije Srpske, budući da Amerika planira poravnanje rivaliteta u Bosni i tako je pripreme za brz ulazak u EU i NATO. Mislim da bismo time mi platili veću cenu za daleko manji dobitak, što bi bilo ravno našoj kapitulaciji. Budu­ći da smo mi sami protiv moć­ ne sile, onda nam dobro dođe oživljavanje istorijskog interesa i uticaja Rusije za Balkan. Amerika je malo promenila retoriku u zadnje vreme, ali samo zbog žurbe. Faktor vremena je za nju faktor novca. Po logici stvari, nama ne bi trebalo da se žuri, jer cena za sada nije primerena, što ne znači da neće biti kroz godinu, dve ili tri – ocenjuje Jovanović.

Koliko se zaista Vašingtonu žuri i koliko je rešavanje pitanja Kosova, a zapravo ruskog uticaja na Balkanu visoko pozicionirano na agendi spoljne politike SAD, prema oceni pojedinih stručnjaka, govori i činjenica da je Tači umesto na razgovor kod američkog ambasadora u regionu, pozvan kod ambasadora SAD u Berlinu gde se vodio razgovor upravo o povlačenju taksa na srpsku robu. Time je, kažu upućeni, istovremeno faktički potpuno zaobiđen i Stejt department, budući da ambasador Ričard Grenel važi za Trampovog čoveka od poverenja.

O celom događaju, simptomatično, izvestio je američki “Vašington post” navodeći da je u neprijavljenoj diplomatskoj poseti Tači prošlog meseca obećao ambasadoru Grenelu da će “razmatrati ukidanje tarifa ukoliko se za Kosovo otvori jasan put ka postizanju konačnog mirovnog sporazuma sa Srbijom”, kao i da je to obećanje dao pod pritiskom Trampa i pominjanja mogućnosti mirovne ceremonije u Beloj kući. Osim toga, ovaj list navodi i da je Tramp neuobičajeno direktno apelovao na vođe Srbije i Kosova, budući da “deset godina neprijateljstava prete da prerastu u sukob i njegova administracija je pribegla dosad neobjavljenim potezima iza kulisa ka ublažavanju tenzija između dve strane”.
– Američki ambasador u Berlinu je diplomata koji poznaje prilike i važi za čoveka koji uživa poverenje Trampa – ističe Mišić i dodaje da je upravo iz nedavnog susreta američkog ambasadora u Berlinu i Trampa jasno da priču o Kosovu vodi Stejt department – Kosovo nije lično u fokusu Trampa, ali je taj zadatak očigledno poverio ljudima od poverenja. Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton pokušava da obezbedi pobedu svom predsedniku i jasno je da postoji neka vrsta paralelnog procesa koji se odigrava daleko od očiju javnosti.

S druge strane, profesor Univerziteta “Džon Hopkins” u Vašingtonu Danijel Server navodi za “Ekspres” da Grenelov zahtev Tačiju znači da američka administracija misli da pitanje Kosova ne treba da se komplikuje, već da nastoji da reši trgovinska pitanja u okviru CEFTA, a ne jednostranom akcijom.

– Nije najjasnije zašto je Trampu važno da kosovski problem reši što pre. Ne postoji objektivni razlog za urgentnost, ali verujem da Vašington traži laku pobedu, podstaknut srpskim lobistima koji su tvrdili da bi razmena delova teritorije odradila posao. Rusija je verovatno takođe ohrabrila tu opciju, što bi pomoglo Putinu da opravda svoje ponašanje u Gruziji, Moldaviji i Ukrajini. Ne iznenađuje što etnički nacionalisti u Vašingtonu i Moskvi vide zajednički interes u ubeđivanju sveta da liberalna demokratija i jednak tretman pred zakonom neće funkcionisati. Putin će takođe pokušati da spreči približavanje Srbiji NATO. Verujem i da će obeshrabriti Beograd od ozbiljnih priprema za ulazak u EU. Reći će da su poboljšani odnosi sa Moskvom i ekonomski sporazumi dve zemlje i savez održiva alternativa. A to je čista besmislica – ističe Server.

Međutim, iako se suprotstavljenih stavova svi na kraju slažu u oceni da je upravo ova 2019. godina ona odlučujuća, Jovanović kaže da su nam to poručivali i za prethodnu i za 2017. godinu…

– To je mantra koja se prenosi iz godine u godinu. I to je takođe jedan od oblika pritisaka na nas – igra sa našim nervima. Da li nervi predsednika Vučića popuštaju pod tim pritiscima ili i on prihvata tu igru i tako kupuje vreme, to ne znam. Lično, više bih voleo da je ovo drugo tačnije, jer svi se sada okreću oko faktora vremena. Za Amerikance i za kosovske Albance vreme ističe, oni ne mogu još deset godina da ostanu na ledini. Jasno je da se Trampu više žuri da završi problem nego prethodnoj administraciji, koja je imala i lični ulog i ličnu osvetu prema nama. Tramp je nema, pre toga što imaju, kako kažu, odvratnost prema močvari u Vašingtonu koje žele da se reše. S druge strane, tačno je da je Srbiji godinama protok vremena škodio, ali to je bilo dok smo imali neke akcije na Kosovu. Od 1999. ni to više nemamo. Prema tome, mi nemamo više šta faktički da izgubimo, ali ne i pravno i politički. Mi imamo titulus, pravni osnov, koji priznaju UN, pa čak ni Amerika ne može da kaže da nemamo. Zato nam i dolazi da se dogovorimo i traži saglasnost. Ali imamo i politički faktor, a to je povećanje interesa i uticaja drugih sila za Balkan, tu mislim i na Kinu, Tursku, pa čak i na Nemačku koja sada ćuti i provlači se kroz zapadnu formu jedinstva, ali u suštini ponovo gradi svoje snažno ekonomsko i političko prisustvo na Balkanu. To nam ide u prilog, jer postajemo neka vrsta udavače koja ima više udvarača. Samo se ne treba preigrati – kaže Jovanović.

Bez istorijskog konteksta, teško je razumeti zašto Rusi žele uticaj u regionu. Devedesetih godina etnički sukobi na ovim prostorima završeni su vojnim intervencijama NATO pod vođstvom SAD, kako u BiH, tako i na Kosovu. Time je učvršćena pozicija Amerike kao hegemona kojoj nema ko da parira, pa ni raspadnuti Sovjetski Savez. Prethodno su propali svi pokušaji Rusije da se pozicionira kao veliki igrač. Bilo je potrebno jačati zemlju iznutra i vratiti se u igru tek kada se za to stvore uslovi. Trebalo je sačekati pravi trenutak. A momentum se namestio ubrzo. Rusija je kritikovala NATO intervenciju kao nepravednu i iskoristila slučaj Kosova da ponovo potvrdi poziciju na međunarodnoj sceni tako što je kosovski presedan upotrebila za legitimaciju sopstvenih interesa u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Nestabilnost u Ukrajini i pripajanje Krima su poslužili za agresivniju kritiku Zapada i borbu protiv zapadne dominacije na Balkanu. Strateški je za Moskvu bilo korisno izvlačiti profit iz političkih grešaka zapadnih sila i opšteg nedostatka pažnje Vašingtona. Možda je upravo zbog svih pomenutih aktivnosti Amerikanaca u balkanskom buretu u poslednjih godinu dana, Putin odlučio da udari svojim najjačim oružjem – sopstvenim prisustvom u Beogradu. Tramp ima pisma. Putin ima sebe.

Nepuna tri meseca od poslednjeg susreta, ruski i srpski predsednik ponovo će sesti za sto u srpskoj prestonici i otvoriti karte 17. januara. Iako ruska agenda, kako nezvanično saznajemo, još uvek nije stigla u Beograd, jasno je da će glavna tema biti Kosovo. Međutim, pitanje je šta će osim Ordena Svetog Aleksandra Nevskog, Putin još ponuditi Vučiću? I možda još važnije za nas, šta će tražiti zauzvrat, budući da je stručna javnost podeljena u mišljenju da li je orden odlikovanje ili teret oko Vučićevog vrata?

Stručnjak Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Georgij Engelhart ističe za “Ekspres” da je Srbija na raskrsnici, ali ne samo spoljnopolitičkoj. Kako kaže, poseta Putina je s jedne strane obojena Kosovom, a s druge, i unutrašnjepolitičkom situacijom u Srbiji, što nije bio slučaj kada je prošle jeseni Vučić bio u Moskvi.

– Vučiću je potrebno da stavi Putinov autoritet iza sebe, posebno sada kada u polemici sa opozicijom otvoreno naglašava mogućnost vanrednih izbora i kada je u Srbiji je očita kriza na unutrašnjem planu. Ako je kriza prejaka reč, onda pre možemo govoriti o unutrašnjoj političkoj borbi. A to je i te kako u vezi sa Kosovom. Kad se posmatra spolja, to čudno izgleda. Kažu da su ljudi umorni od Kosova, da je to kamen oko vrata i da ga treba odbaciti i krenuti u svetliju budućnost. Stoga je jasno da je poseta Putina Beogradu, bila ona inicirana iz Moskve ili ne, u funkciji Kosova. Za Vučića je bitno da predstavi da ima jasnu podršku Kremlja i da što više kosovske hipoteke prebaci na leđa svom moskovskom partneru, ne bi li se rasteretio tog tereta na srpskoj političkoj sceni. Vidimo iz izjava srpskog predsednika i njegovih saradnika da uprkos prekidu briselskih pregovora, oni ponavljaju neizbežnost donošenja teških odluka. Iz toga je jasno da su kontakti ipak nastavljeni. Politički signali sugerišu da se sve svodi na formulu o pravno obavezujućoj normalizaciji odnosa, koja može biti u vezi sa razgraničenjem, odnosno razmenom severa Kosova za Preševsku dolinu. Sve to čak i u pragmatskom smislu ide na štetu Srbije. Razgraničenje izgleda kao trampa koja nije baš najlogičnije i najsrećnije rešenje. Možda bi bila logična ponuda sever Kosova za priznanje. Nije ni to idealno rešenje, ali ima logike – napominje Engelhart, kojeg mediji opisuju kao čoveka bliskog Kremlju i dodaje da stvari treba posmatrati iz ugla narušenih odnosa Rusije i Zapada.

– Taj trend pogoršavanja se nastavlja istim intenzitetom. Zato je Rusiji važno da i u Evropi imam saveznike koji su van tog konteksta. Odnosi Srbije i Rusije se odvijaju dosta dobro, a važno je i to da savezništvo nije odraz samo raspoloženja aktuelne vlasti, već da je bazirano na dubokom raspoloženju srpskog društva – smatra Engelhart.
Paradoksalno, u trenutnoj konstelaciji snaga upadljiva je neupadljiva uloga Brisela, pod čijom kapom se inače i odvija trenutno zamrznuti dijalog. Koliko je Brisel zapravo samo protektorat Vašingtona, kao što mnogi ocenjuju, možda najbolje oslikava situacija sa nedavnog sastanka Federike Mogerini sa prištinskom delegacijom, nakon koje je šef prištinskog tima Špend Ahmeti izjavio da je “jasno da su vođeni razgovori sa SAD i Rusijom o postizanju dogovora, te da će svaki dogovor prihvatljiv za obe države biti prihvaćen od Mogerinijeve ukoliko je u skladu sa vrednostima EU. Ukratko, šta god da se dogovore Beograd i Priština, u saglasnosti Vašingtona i Moskve, Brisel će samo aminovati.

 

 

Džatras: SAD će i dalje podržavati Tačija i kriminalce

Politički analitičar iz Vašingtona, diplomata i nekadašnji republikanski savetnik za spoljnu politiku Džejms Džatras ističe za “Ekspres” da će poseta Putina podgrejati antiruske sentimente na Zapadu, jer će šef Kremlja upozoriti Srbiju da ništa dobro ne treba da očekuje od Zapada.
– To je, nažalost, tačno. Još 2008, kad je usvojena deklaracija o nezavisnosti Kosova, ljudi su govorili da ne možete očekivati od Rusa da budu veći Srbi od Srba. Nažalost, Rusi su bili više Srbi od Srba. Oni su držali jaku, korektnu poziciju. Jedino legalno rešenje za Kosovo je poštovanje Rezolucije 1244. Srbija ne može ponuditi više od toga. A kako se može doći do toga? Činjenica je da će u nekom trenutku doći do kolapsa zapadne politike kada nećemo više balkanskim zemljama diktirati šta da rade. Ulazimo u političku i ustavnu krizu bez presedana. Konfrontirajuće politike prema Rusiji i Kini, Siriji, Ukrajini, Južnom kineskom moru su se približile limitu. Uvek se govori o tome da su SAD garant globalnog liberalnog poretka. A one su na izdisaju – kaže Džatras i dodaje da pritisak američkog ambasadora na Tačija u Berlinu ne znači da će SAD postati naklonjenije Srbiji.
– Amerika će nastaviti da podržava Prištinu, Tačija i ostale kriminalce. Možda Vašington smatra da su takse na srpsku robu ometajući faktor koji odvlači Vučića i srpsku stranu od normalizacije odnosa, koju oni žele. Tramp ništa ne zna o kosovskom problemu. Nažalost, dopušteno je da to pitanje vode stari kadrovi koji su zastupali katastrofalnu politiku u poslednje tri decenije. Ako pogledate Vesa Mičela i druge delegate, onda je sve jasno. Oni će nastaviti sa politikom koju su vodili. Mi podržavamo Albance 100 odsto, želeli smo Crnu Goru u NATO, dobili smo, hteli smo Makedoniju u NATO, dobićemo. Želimo Srbiju u Alijansi, i to ćemo dobiti. SAD u to veruju i zato nastavljaju sa pritiscima. Grenel je možda blizak Boltonu, ali nije Trampov čovek. On je republikanac koji će pratiti istu liniju, kojom su išle Klintonova, Bušova i Obamina administracija. Ništa se nije promenilo u politici Sjedinjenih Država prema Balkanu. Birokrate će nastaviti sa idejom “Srbi su loši, Albanci su dobri”. Ideja je cementirati Balkan kao područje američkog uticaja i istisnuti Ruse – uveren je Džatras.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar