SUZE SU BILE UZALUD

Kada on govori, njegovi ljudi stoje u stavu mirno. Voleo bih da i moji saradnici stoje u stavu mirno kad ja govorim!“ Ovo je zapravo najjača impresija Donalda Trampa o Kim Džong Unu. Jeste da je kasnije pojasnio svoju tvrdnju i dao joj karakter cinične i sarkastične, ali čini se da je izjava bila iskrena, a da cinizam nije postojao. Utisci sa samita sa severnokorejskim liderom još se nisu slegli, a američki predsednik se već susreo s novom krizom.

Nakon što je, početkom aprila, državni tužilac Džef Sešn najavio sprovođenje novih imigracionih propisa koji su svaki ilegalan ulazak u SAD tretirali kao krivično delo, problem koji se potom pojavio uzdrmao je same osnove američkog civilnog društva i označio ključnu tačku u prvom predsedni­čkom mandatu Donalda Trampa.

U pritvoru kao u logoru

Tretiranje ilegalnih migranata kao počinilaca krivičnog dela otvorilo je pitanje njihovog tretmana i u okviru njega tretman njihovih članova porodice. Razdvajanje dece od roditelja i njihovo držanje u posebnim pritvorskim uslovima poput koncentracionih logora ne samo da je postavilo pitanje poštovanja ljudskih prava već je otvorilo pitanje američkih vrednosti.

Precenjen, egocentri­ čan, zasnovan na varljivom utisku o civilizacijskoj premoći, koncept „američkih vrednosti“ kao iskonski demokratski model bio je često osporavan u istoriji, u nekim situacijama doveden do apsurda, ali opet je nešto što je jako priraslo za srce većinskoj Americi. I oko toga nije bilo mesta kompromisu.

Predsednik je prvih dana bio tvrd u opravdavanju svog stava. „Ne možete imati državu, a da nemate granicu.“ U suštini, ta­čan iskaz, ali pitanje koje se u me­đuvremenu postavlja i koje glasi otprilike: a kakva je to onda država unutar tih granica, nateralo ga je da koriguje stav.

Sredinom meseca, tačnije 20. juna, izdao je novi dekret kojim je suspendovao razdvajanje porodica nelegalnih migranata, osim u slučajevima kada su deca bila bez roditeljske pratnje. Umesto toga, omogućeno im je da se u pritvoru nalaze unedogled. Ali bar su zajedno iza bodljikave žice. Pitanje koje je dovelo do tihog referenduma unutar građanske amerike jeste nateralo Trampa na povlačenje, ali da ne bude zablude, podvijanje repa nije bilo uzrokovano njegovim „osvešćivanjem“ i povratkom izvornim vrednostima, već političkim pragmatizmom. Ili kako je to za „Tajm“ objasnio neimenovani republikanski zvaničnik iz Senata, „da smo na tome insistirali, mnogo bismo izgubili“. Mislio je pritom na podr­šku birača.

Međutim, iako je blago reternirao od svoje politike nulte tolerancije prema migrantima, to svakako nije značilo da je od nje odustao. Naprotiv, samo nekoliko dana kasnije dovedena je u pitanje još jedna nepopularna mera. Zabrana ulaska u zemlju državljanima stranih zemalja koje su sasvim slučajno dominantno muslimanske našla se pred Vrhovnim sudom. Ali iako je raspoloženje javnosti bilo naklonjeno ukidanju te zabrane, čudo se nije desilo.

Tramp je bio u pravu. Ne ulazeći u pitanja etike, humanosti, pa ako hoćete i svesnosti, ameri­čki Vrhovni sud je u tesnom glasanju 5:4 presudio da predsednik odlukom o zabrani ulaska migrantima iz nekolicine muslimanskih zemalja zapravo nije prekršio Ustav SAD. Naprotiv, prema Vrhovnom sudu delovao je potpuno u okviru svojih ovlašćenja u pogledu zaštite granica Sjedinjenih Država. A u SAD od 11. septembra 2001. kada dođemo do pitanja dr­ žavne bezbednosti, sva su potpitanja suvišna! Da li je načinjena greška? Ako pitate kosmopolitsku Ameriku, naravno da jeste i naravno da je greška ogromna i neoprostiva, ali medijska spinovanja i dramatizacije problema izazvanog Trampovom odlukom skrenula su rešavanje krize iz domena sistema u polje javnosti. Jednostavno rečeno, Trampovi oponenti izgubili su fokus i, dok su se mejnstrim mediji bavili time zašto se deca odvajaju od majki, niko se nije bavio ključ­nim pitanjem - odlukom tela koje je nadležno da tumači duh ustava u zemlji koju su izgradili migranti! Na stranu to što se na listi zemalja nije našla Saudijska Arabija, zemlja koja u svakom pogledu sponzoriše islamske teroriste širom sveta. Razlog što nije na listi izvan je svake politike. On se tiče ekonomskog interesa, u ovom slu­ čaju nafe. Ipak, odluka Vrhovnog suda je ostala na snazi.

Opravdanja su nađena u tome što je institucija suda od 2016. godine uglavnom naklonjena predsedniku jer je on uspeo da na mesto preminulog sudije Antonina Skalije, nakon višemesečne opstrukcije republikanaca prema administraciji Baraka Obame, postavi sudiju Nila Gorsuha. Predsednik je, naravno, u tom slučaju bio jedan od petoro koji su glasali za.

On je pozdravio odluku suda navodeći da je to sjajna pobeda i da su najzad prekinuti histerični komentari pojedinih medija i političara iz Demokratske stranke, koji su prema njegovim rečima godinama odbijali da urade ono što je potrebno da zaštite granice SAD.

Ni sam Vrhovni sud pored svog izuzetnog statusa u američ­kom političkom sistemu nije bio pošteđen ozbiljnih trvenja prilikom donošenja ove odluke. Sudija Sonja Sotomajor je izjavila da ta odluka nije ništa bolja od odluke u slučaju Koremacu protiv Sjedinjenih Američkih Država 1944. godine. Tom odlukom presuđeno je da američki građani japanskog porekla nisu bili nezakonito pritvoreni u logorima za vreme trajanja rata. Paradoksalno, odlukom o zabrani ulaska u zemlju državljanima iz muslimanskih zemalja stavljena je van snage odluka u slučaju Koremacu, ali time je, kako kažu protivnici Trampa, samo jedna loša odluka zamenjena drugom.

No, tu nije kraj ozbiljnoj politi­čkoj ofanzivi američkog predsednika. Opet je u glavnoj ulozi Vrhovni sud, koji je doneo odluku da ubuduće radnici koji nisu članovi sindikata plaćaju naknade za sindikate predviđene kolektivnim ugovorima. Naizgled nebitna odluka zapravo je strahovit udarac ne samo američkom tržištu rada već Demokratskoj stranci i najjačim sindikatima koji su nesumnjivo bili i jesu pod njenim uticajem.

Čvrst stav

I tako, polako ali sigurno Tramp na mala vrata gura odluke koje mu učvršćuju poverenje unutar njegovog biračkog tela. Čvrst stav po pitanju imigracione politike svakako će ostati njegov zaštitni znak, bez obzira na to što je povukao spornu odluku o razdvajanju porodica. Ipak, na kraju dana, kada se sve sabere i oduzme, ti ljudi su u nekoj vrsti zatvora i neće mo­ ći da, kao ranije, ulaze u SAD. A to mu je i bio cilj.

Kada se kandidovao za predsednika, obećao je Amerikancima da će ponovo učiniti zemlju velikom, da će zaustaviti migrante i da će voditi računa o vrednim gra­ đanima koji svojim radom zara­ đuju za život. Obećao je i da će di­ ći zid na granici s Meksikom. Sada i taj zid teško može da zaustavi zahuktalog Trampa, uz nesporno rastuće simpatije bele hrišćanske Amerike, koja insistira na trima stvarima: redu, radu i poštovanju zakona.

Francuski pisac Aleksis de Tokvil sredinom 19. veka u svom delu „O demokratiji u Americi“ izneo je jedno zanimljivo opažanje. Nije mu se svidela preterana sklonost Amerikanaca ka materijalnim bogatstvima i usredsređenost njihovog delovanja ka ostvarenju takvih ciljeva. Da bi se tako nešto postiglo, prisutno je insistiranje na držanju reda i poretka. A narodi koji teže tome u svome srcu imaju klicu ropskog poretka, pisao je De Tokvil. Samo im treba gospodar i lako skliznu u diktaturu. Sada prva rečenica u ovom tekstu dobija sasvim drugi smisao.