SVE OPCIJE ZA KOSOVO SU NA STOLU

SVE OPCIJE ZA KOSOVO SU NA STOLU


Sve upućuje na to da postoji politička volja i odlučnost da se ide ka kompromisu i da obe strane žele to što pre da postignu. Vremenski okvir ne može biti beskonačan, ali ponavljam, nigde nije zapisano kad to treba učiniti

Kosovsko klupko se neumitno odmotava i prema oceni Ivana Vejvode, direktora evropskog projekta u Institutu humanističkih nauka u Beču, sve što se u poslednje vreme događa, a pre svega nastavak dijaloga između Beograda i Prištine, ali i najava aktivnijeg uključivanja velikih sila, za njega su pozitivni signali da se ide u pravcu postizanja kompromisa. Jer kompromis je jedino održivo rešenje. Takva ocena dobija na značaju kada se zna da dolazi od osobe koja je, što formalno, što neformalno, bila savetnik gotovo svim postpetooktobarskim srpskim premijerima, a danas radi za Institut u čijem su bordu, pored ostalih, i veterani evropske politike Đulijano Amato, Joška Fišer, Erhard Busek, Volfgang Petrič, ali i profesor Timoti Garton Eš, pa i Džordž Soros.

Na pitanje zbog čega se, posle konačno nastavljenog dijaloga u Briselu, najavljuje i veće međunarodno angažovanje, pre svega SAD i Nemačke, Vejvoda za „Ekspres“ odgovara da „nikada te najvažnije zemlje nisu ni bile isključene“.

– To vidimo i sa nekih ranijih fotografija, još za vreme Ketrin Ešton, na kojima je često bio i čovek iz Stejt departmenta. Obično je to zamenik pomoćnika državnog sekretara. Zvanične razgovore je, naravno, vodila visoka predstavnica Ketrin Ešton pa Federika Mogerini. Nemačka je, takođe, bila tesno uključena. Znamo to po broju susreta Aleksandra Vučića sa Angelom Merkel. Ovo se sad dešava prosto zbog činjenice da se vremenski približavamo mogućem razrešenju. Svi bi da pokažu kako žele da pospeše pronalaženje kompromisa.

Govorite o vremenskom roku. U Srbiji tvrde da rok ne postoji, u Prištini navode da bi sve trebalo da se završi za šest do osam meseci. Postoji li rok ili ne postoji?

– Nigde nema zapisano koji je to rok. Znamo da ovoj Evropskoj komisiji, odnosno visokoj predstavnici ističe mandat krajem 2019. godine. Sigurno da bi ona želela da vidi okončanje tog procesa u obliku nekakvog dogovora. Evropa je suočena sa nizom izazova, pre svega sa migrantskom krizom, produbljivanjem zone evra i činjenicom da su iduće godine evropski parlamentarni izbori. Obe strane iskazale su volju da se postigne dogovor. To smo videli i u izjavi predsednika Vučića, koji je ponovo istakao ličnu, kao i posvećenost Srbije da se kompromis nađe. Važno je istaći i da je postignut dogovor između Makedonije i Grčke, u sporu koji traje skoro tri decenije. Dve strane su iskazale državništvo. Njihovi premijeri Cipras i Zaev su našli kompromis, u kojem niko ne dobija sve i pomalo su obe strane nezadovoljne. To često ističe i predsednik Vučić, oko mogućeg kompromisa sa Prištinom. Sve upućuje na to da postoji politička volja i odlučnost da se ide ka kompromisu i da obe strane žele to što pre da postignu. Neki vremenski okvir ne može biti beskonačan, ali ponavljam, nigde nije zapisano kad to treba učiniti.

Da li je dogovor Makedonije i Grčke neka pokazna vežba za Prištinu i Beograd?

– To su dva pitanja koja stoje među njima i stavljaju ih u širi kontekst. Teškoće rešavanja takvih sporova su velike. Hrvatska i Slovenija još nisu rešile svoje granično pitanje. Vidimo koliko je dugo Kipar u tim nedoumicama, više od 40 godina. Potrebna je politička volja, i ono što predsednik Vučić često ističe, misliti na budućnost i na realno okruženje istorijsko, privredno, kulturno u kojem živimo, da gledamo kako da Beograd i Priština mogu da izvuku neko preimućstvo iz bržeg rešavanja problema i kretanja ka EU. Potrebno je iskazati državništvo i političku hrabrost da se kompromis postigne. Makedonija i Grčka su shvatile da nije dobro ni za jednu ni za drugu zemlju, ni za stabilnost regiona, pa ni Evrope, da se takvo pitanje ne rešava. Narodski rečeno, stisli su petlju i uz pomoć zemalja EU, ali i Nemačke i SAD, koje su imale svoju ulogu, došli su do kompromisa.

Možemo, dakle, da očekujemo takvu ulogu SAD i Nemačke i u dijalogu Beograda i Prištine?

– Još je premijer Zoran Đinđić pre 15 godina iskazivao volju i želju da se to pitanje reši. Znao je da Srbija ne može da krene odlučnijim korakom napred ako ima nerešeno tako krupno pitanje. Danas se govori ono što je on tada govorio – da postoji realnost na terenu, da je 1999. godine došlo do te situacije nakon NATO intervencije i rata koji je Srbija izgubila, ali da mora da se nađe kompromis. Svako mora sebi i svojoj strani da pokaže da je dobio maksimum. Predsednik Vučić je rekao da treba da izvučemo nešto ni iz čega. Isto tako je bilo i pre 15 godina. Predsednik Vučić je i posle sastanka sa kancelarkom Merkel rekao da ne bi voleo da dođe neki predsednik Srbije za 30 godina i da kaže kako još ovo pitanje nismo rešili. Postoji svest o tome da je sad vreme u kojem je izražena spremnost da se ozbiljno prione traženju kompromisa.

Prepoznaje li EU spremnost Beograda na kompromis?

– Iz svih razgovora koje sam imao, vidim da Evropa prepoznaje želju i posvećenost želji da se nađe kompromis.

Da li u tom smislu nameravaju da izađu možda sa konkretnom ponudom šta bi taj kompromis trebalo da predstavlja? Ili se sve ostavlja Beogradu i Prištini gde, bar za sada, nema nekog približavanja stavova?

– Način na koji su dvojica predsednika nastupala nakon sastanka u nedelju, uz svu opreznost koju su iskazivali, što je važno kako se ne bi podizala očekivanja, lično shvatam kao dobar znak, da se ozbiljno razgovara, da su verovatno nekakve varijante na stolu… Niko od nas ne može da zna tačno o čemu je reč. Pretpostavljam da zemlje koje smo pominjali, EU, Nemačka i SAD, iza zatvorenih vrata razmatraju varijante, da se nude i traže kompromisi.

Gospodin Vučić je u više navrata rekao da neće pristajati na bilo kakve pritiske i ucene. Postoji li opasnost od toga?

– U ovim situacijama ucene ne funkcionišu. Ovo su suviše krupna pitanja za svaku državu. Svaka strana mora da se oseti dovoljno uvereno da je ono što nudi svom narodu maksimum koji se ni iz čega može dobiti. A predsednik Vučić je rekao, bar se to može zaključiti, da će narod da bude pitan. Da li će to biti referendum ili u Skupštini…

Rečeno je i da će biti češćih dolazaka evropskih zvaničnika u Beograd, ali i odlazaka srpskih u Brisel, da javnost možda neće znati za sve to. Kolika je razlika između javne i tajne diplomatije i šta nam to može doneti?

– Ovakvi procesi zahtevaju vremena, konsultacije, da se češće strane susreću i pojedinačno sa spoljnim akterima i međusobno. U tom smislu je dobro da ne moraju svaki put da izlaze pred javnost i kažu dokle su stigli. Treba to prepustiti procesu. I da se povremeno izlazi i da se kaže napredujemo, teško je, zastali smo… Da se daju neki opšti okviri. Uveren sam da je i ranije bilo susreta za koje nismo znali.

Spominje se i promena formata razgovora, pa čak i Rambuje 2. Da li je to realno?

– Sve zavisi od toga kako se strane dogovore. Mislim da će se razmatrati sve moguće varijante. Sigurno će se razmatrati da li postoji opcija, radi efikasnosti razrešenja izazova da, umesto da se nalaze svakih nedelju dana, prosto sednu za sto, pa da za 10 dana pokušaju da dođu do dogovora. Ali mislim da se, bar koliko vidim iz onoga što u javnosti možemo da pročitamo, ne ide na takav format. S druge strane, ne bih bio iznenađen i kad bi do toga došlo.

Opširniji intervju sa Ivanom Vejvodom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar