SVI PEVAJU, A NIKOME SE NE IDE U PRIZREN: Ekspres uvodnik

SVI PEVAJU, A NIKOME SE NE IDE U PRIZREN: Ekspres uvodnik


Pesme nam postaju zamena za sve ono što nećemo, ne umemo i ne možemo. Najbolji mogući način da žalimo sebe, a da pri tome ništa ne moramo da uradimo

I šta sada? Youtube ograničio pesmu “Dogodine u Prizrenu” “Beogradskog sindikata”, javnost se uzburkala, BS dobio reklamu kakva ne može da se plati, rodoljubi se setili Dučića i Rakića, monasi na Kosovu javili da i oni slušaju pesmu, a u Prizren niko otišao nije, a neće, kako stvari, ni dogodine. Ni one posle.

I to je problem sa romantikom. Lepa je, pevljiva, zagreje srce, olakša dušu, ali, generalno, nikada ne nudi ozbiljno rešenje, osim pogibije, koja jeste ozbiljna, ali i retko kome prihvatljiva.

A mi smo romantici skloni, mada smo, vrlo često skloni i njenom brzom zaboravljanju. Dučića i Rakića, njihovo delo, danas klinci ne poznaju, a ni oni odrasli, pa u najvećem broju slučajeva nisu ni u stanju da izgovore slavne stihove.

Slično je i sa ostalim romantičarskim izletima iz novije istorije. Ko danas peva ono Čolićevo “Jugoslavijo” (“Od Vardara pa do Triglava”). Ko “Druže Tito, mi ti se kunemo”, osim Ivice Dačića i Željka Joksimovića, a obojica jesu romantičari, i uradili su to na jednoj žurki, trezni.

Ko bar zvižduće “Računajte na nas”, koje se odrekao i Đorđe Balašević. I da li se možda sećate Simjanovićeve teme iz “Boška Buhe”. “Nek vas sete ove slike”, jedina pesma koju je Oliver Dragojević otpevao na ekavici, a nije ništa manje potresna od “Dogodine u Prizrenu”.

Dakle, skloni smo pevanju, romantici, zaklinjanju, zaboravljanju svega toga, ali smo retko skloni ozbiljnim, racionalnim rešenjima.

Pesme nam postaju zamena za sve ono što nećemo, ne umemo i ne možemo. Najbolji mogući način da žalimo sebe, a da pri tom ništa ne moramo da uradimo.

Zato što bi rad, na bilo čemu, očekivao od nas ne da se samosažaljevamo, nego da damo sve od sebe. E, to je veće malo teže, bar ovde.

Takođe bi zahtevao da razmislimo, sagledamo sve opcije, odaberemo najbolje rešenje… sve neke previše ozbiljne stvari, na koje mi nismo spremni. Pa umesto toga, hajde da zapevamo.

Dogodine u Prizrenu. I još pustimo suzu, uhvatimo se za srce, prokunemo NATO, Albance, sve neprijatelje, zakunemo se u majčicu Rusiju, polomimo čašu.

I odemo kući posle, pošto je do Prizrena put dugačak, a i treba proći kroz sva ona albanska sela, pa još tamo nikoga ne znamo, nekim čudnim jezikom govore, možda su spremni i da nam nešto urade.

Neće, jednom rečju, niko.

I što je najsmešnije, s pravom.

Nesvesno, doduše, ko će ovde o glupostima da razmišlja, ali, ponavljamo, s pravom.
Prvo zato što, sve i da hoćemo, taj Prizren niti možemo ponovo da uzmemo, a i sve i da ga uzmemo, sve da nestanu, magijom nekom, svi oni Albanci, ne bi imali koga tamo da smestimo.

Od Prokuplja do Merdara, u delu Srbije naslonjenom na Kosovo, gotovo da žive duše nema. Zato što nema nas, romantičnih dušica. Izginuli smo, odselili se, ne rađamo se, umiremo pre svakog vremena.

Uostalom, još devedesetih, dok smo ratovali za teritorije, radili smo to na mestu (bivša Jugoslavija), koje je bilo najnenaseljenije u Evropi. I danas je.

Pusto sve, od Knina do istočne Srbije. Nema ljudi ni u Bosni, beže Makedonci, Albanci isto, Slavonija prazna, Vojvodina takođe.

Sitan problem, ali nepremostiv. I nećemo njime da se bavimo. Dogodine u Prizrenu.

Koliko to košta, kakve veze ima, mi ćemo da platimo sve, za celu kafanu, samo nek je veselo, i tužno i nadasve rodoljubivo.

Dogodine u Prizrenu, tome decu da učimo, kako su mogli Jevreji vekovima, možemo i mi.

Doduše, Jevreji su prvo, teškom mukom, našli saveznike i prijatelje, i to baš među onima koje mi mrzimo, ali, kakve veze ima, tu je Rusija, poslaće Putin rakete, tenkove, avione, i pomlatićemo ceo svet. Pa onda, dogodine u Prizrenu.

Ako na to kažeš, da, ali izginućemo, pogledaj Siriju, dobićeš jedno veliko: “Pa šta”.

Teško je sa romantičarima, kao što se vidi iz priloženog. Oni ne haju za fakte, srce im je pre glave, dele svet na naše i njihove, na izdajnike i patriote, i tako će uvek da bude.

Pitanje je samo koliko toga treba da diktiraju?

I da li ih danas treba slušati?

Da li je važnije, možda, da to sa Kosovom rešimo, da izbegnemo svaki sukob, za koji nemamo ni para ni ljudi, da naselimo i izgradimo prvo Srbiju, da obezbedimo uslove za rađanje dece, da radimo, učimo, uđemo u tu četvrtu industrijsku revoluciju, ili da se zaletimo, pravo na Prizren?

Romantičari će da kažu, ovo drugo. Njihov vek nije ovaj, ostali su u devetnaestom, sve svode na krv i tlo, sanjaju veliku zemlju, maštaju o neprijateljskim skalpovima, izgovaraju teške stihove, kunu, pozivaju na rod, korene, i u stanju su da sa svim tim nikada ne prestanu.

Svi ostali, osuđeni su na realnost, u ovom veku. I hvala Bogu, pošto ta realnost govori da nam ratovanje trenutno ne ide, i da imamo neka pametnija posla.

A drugovi iz BS i svi ostali zainteresovani mogu u Prizren i danas, ne moraju uopšte da čekaju sledeću godinu.
Mogu i u Prištinu, Peć, južnu Mitrovicu. Slobodno, pa nisu ni ti monasi koji ih slušaju tamo prokrijumčareni. Postoje linije, minibusi, furaju svakog dana. I neće im niko ništa, ne vole nas Albanci, ali paze i oni da ne naprave neki belaj, nije to danas košer.

Dakle, lako svako može da ode. Samo kada ode, mora sebi da odgovori na jedno važno pitanje. Da li je spreman da ostane? Ili će to dogodine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar