Über Alles

Über Alles

Foto: FoNet


Nemačka je nezadrživi ekonomski buldožer Evropske unije. Privredni rast je brži nego ikad u poslednjih šest godina. Nezaposlenost je na najnižoj stopi otkako su se istok i zapad te zemlje ponovo ujedinili 1990. godine. Državni budžet beleži suficit od 1,2 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Dakle, razumno je pretpostaviti da se političari utrkuju da sednu u ministarske fotelje i uživaju u činjenici da, za razliku od kolega u 99 odsto zemalja sveta, imaju dovoljno novca da ostvare svaki projekat koji im padne na pamet. Međutim, nije tako. Od septembarskih izbora prošlo je više od četiri meseca, a nova vlada ne sedi u Berlinu. Angeli Merkel prosto se ne da četvrti mandat. Pregovori o „Jamajkanskoj koaliciji” njenih crnih demohrišćana sa žutim Slobodnim demokratama i Zelenima neslavno su propali. Jedino što preostaje je nova „Velika koalicija” sa socijaldemokratama. Na tome je neumorno insistirao i predsednik države Frank Valter Štajnmajer. Doduše, njegova je uloga uglavnom ceremonijalna, ali čak i ona u nemačkoj postizbornoj depresivnoj konfuziji dobija na težini.

Tako su se 20. decembra sastali kancelarka Merkel, lider Socijaldemokratske partije Martin Šulc i, što je za ove razgovore naročito važno, vođa Merkeline sestrinske, ali i neuporedivo konzervativnije isključivo bavarske Hrišćansko-socijalne unije Zihofer. Šulc je slavio rođendan, a kancelarka i bavarski politički veteran spremali su se za božićni godišnji odmor. Sastanak je trebalo da bude tajni, ali je vest o njegovom održavanju nekako ipak procurila u javnost. Kada je, 2013. godine, s socijaldemokrate,Merkelovom koalicione pregovore vodio Šulcov prethodnik, Zigmar Gabrijel, on je na sto odmah stavio dva ultimativna zahteva levice -uvođenje minimalne cene rada na nacionalnom nivou i odlazak u penziju sa 63 godine starosti.

Šulc je u razgovore ušao sa čak 11 zahteva, ali nije umeo da povuče crvenu liniju preko koje desnica ne sme da pređe. Time je konzervativcima omogućio da razvodne sve njegove zahteve. Uspeo je, doduše, da zamrzne penzije do 2025. godine. Kancelarka, uprkos velikom suficitu, ne pristaje da odreši kesu na duži rok. Nemački naučnici trljaju ruke jer preliminarni sporazum predviđa da čak 3,5 odsto bruto nacionalnog proizvoda najmoćnije privrede Evrope bude uložen u razvoj novih tehnologija. Kao bivši predsednik Evropskog parlamenta koji istinski veruje u Evropsku uniju, Šulc je zadovoljan i dogovorom da Berlin poveća svoj udeo u postbregzitovskom evropskom budžetu i, zajedno s Francuskom, nastavi da radi na mehanizmu za pomoć ekonomski posrnulim članicama Unije kroz Evropski monetarni fond, koji bi trebalo da bude ugrađen u evropsko zakonodavstvo. Dakle, veliki deo članica EU trebalo bi da se raduje novoj crveno-crnoj nemačkoj koaliciji.

No, da li joj se raduju sami Nemci? Na septembarskim izborima ključna reč je bila „imigracija”. Na toj reči počiva i ulazak prve ekstremno desne stranke u Bundestag od Drugog svetskog rata. Alternativa za Nemačku će, kao najveća opoziciona stranka, biti, kako tradicija nalaže, na čelu parlamentarnog komiteta za budžet. Tačnije, komitet će voditi evroskeptik Peter Buringer, čija firma omogućava građanima da ulažu u plemenite metale i rude. On se otvoreno zalaže za vraćanje principa zlatne podloge, ali i povratak nemačkih zlatnih rezervi iz stranih trezora u Berlin. Dakle, svi evropski planovi koalicije mogli bi da se zadrže na Buringerovom pisaćem stolu. No, vratimo se imigraciji. Preliminarni koalicioni sporazum je prilično nebulozan jer njime tri stranke samo „priznaju” da broj novopridošlica ne bi smeo da godišnje pređe 220.000. Ugledni nedeljnik „Špigel” sprda se s tom formulacijom i naglašava kako je „baš zgodno” što broj imigranata u 2017. godini iznosi tek četiri hiljade više od zacrtanog. Mnogo značajnije, sama Merkelova je predložila da se godišnje dozvoli da samo hiljadu imigranata u Nemačku dovede i članove svojih porodica. Time je i zvanično priznala da je njena politika širom otvorenih vrata prema pridošlicama, zbog koje je pre dve i po godine proglašena za „izbegličku majku”, doživela potpuni debakl.

Zato je formiranje nove vlade imperativ. Međutim, ne treba joj se nadati pre rimokatoličkog Uskrsa. Socijaldemokrate su u nedelju na jedvite jade sa 56 odsto glasova odobrile početak pravih koalicionih pregovora. Dakle, sve ovo je bila samo uvertira. Pravi razgovori počinju 12. februara. Ako sve bude teklo kao po loju, sredinom marta će se o koalicionom dogovoru izjašnjavati članstvo koalicionih partnera. Demohrišćani će to uraditi na stranačkoj konvenciji, a socijaldemokrate putem pošte. Taj proces će se vući oko tri nedelje. Međutim, podmladak levog centra Jusos oštro se protivi ulasku u novu „Veliku koaliciju”. Na njenom čelu je dvadesetosmogodišnji Kevin Kuhnert, koji čini sve da do marta u stranku dovede što više ljudi koji će se usprotiviti Šulcu. Ako uspe, oboriće ne samo vođu socijaldemokrata već i samu Angelu Merkel, jer bez dogovora nema ni vlade, te su jedino rešenje novi izbori. Obe stranke spremne su za takav ishod.

Po kuloarima, kako Socijaldemokratske partije, tako i Demohrišćanske unije, sve glasnije se spominju imena potencijalnih novih lidera. Ukoliko bude novog glasanja, na listama izvesno neće biti ni Angele Merkel ni Martina Šulca. Zato je njihov sporazum više od koalicionog dogovora. To je njihov lični politički opstanak. Velika koalicija koštala je u septembru konzervativce milion i po, a socijaldemokrate milion glasova. I jedni i drugi slili su se Alternativi za Nemačku. Bavarska Hrišćansko-socijalna unija danas više liči na stariju sestru Alternative za Nemačku nego na mlađeg partnera Merkelinih demohrišćana. S druge strane južne granice pažnju pleni mladi, energični i ultrakonzervativni austrijski kancelar Sebastijan Kurc, koji prema imigrantima gaji nultu toleranciju. S druge strane zapadne granice mladi Emanuel Makron sve nestrpljivije čeka da se Nemačka pokrene iz političke paralize i ponudi novi zamajac zajedničkoj evropskoj političko-ekonomskoj mašini.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar