UVODNIK: Mario Puzo na Kosovu

Postoji ta čuvena rečenica iz „Kuma", koja kaže da ima stvari koje prosto moraju da budu urađene. Nema šta o njima da se priča, ne pokušavaš da ih opravdaš. Prosto ih uradiš. I zaboraviš. I kada malo razmisliš, ništa tačnije ne opisuje položaj u kojem su bili predstavnici Srpske liste onog dana kada su ušli u vladu Ramuša Haradinaja, čoveka sa zvanične srpske poternice, ovde optuženog zločinca, a tamo, na Kosovu, novoizabranog premijera. Uostalom, toliko toga u odnosima Kosova i Srbije ionako podseća na mariopuzovsku poetiku. Dva zaraćena (nacionalna) klana, vanvremenska borba za teritoriju, pregovori pred Komisijom, generalno neverovanje u namere onog drugog, vrela krv i ona klasična strast, označena u rečenici Majkla Korleonea: „Znaš li šta je najtužnije sa izdajom. Nikada ne dolazi od neprijatelja." I stvarno, i kod nas i na Kosovu ljudi su spremni da se odreknu onog dela nacionalne porodice, a često i da je obezglave, ukoliko se samo pojavi sumnja da je na vezi s neprijateljem, a kamoli ako s njim i šuruje. To će biti i glavni problem srpskog predsednika u nastojanjima da dijalogom dođe do rešenja za Kosovo. Albanci su ovde decenijama, pre svega, neprijatelji, ljudi iz suprotnog klana, oni koji su nam oteli deo teritorije, neko s kim se ne pregovara, nego se gleda preko nišana, i glavni okidač za dobru staru srpsku podelu na izdajnike i patriote. Bez obzira na to, upravo je predsednik Srbije pre dva dana stišao stvar i javnosti saopštio da podržava odluku Srpske liste i njen ulazak u vladu Haradinaja. Time je pokazao da je, za razliku od ostalih Srba sklonih bavljenju politikom, vrlo dobro izučio Puzovog i Kopolinog „Kuma", što jeste, i u Srbiji i u svetu, jedna od premisa ozbiljnog bavljenja politikom. Da znaš, poput Don Vita i Majkla, da se ljudi ne rađaju veliki, nego rastu u veličinu, postaju to; i da znaš da prijatelje treba držati blizu, ali neprijatelje još bliže; i da ih (neprijatelje) nikada ne treba mrzeti jer to utiče na tvoje rasuđivanje; da prijatelji uvek treba da potcenjuju tvoje vrline, a neprijatelji da precenjuju tvoje mane; da niko ne treba da zna šta misliš; i da, na kraju, bog ne treba da ti pomogne da nešto završiš, nego posle samo treba da ti oprosti. Zato što baviti se politikom na Balkanu zahteva upravo to - da ti i onaj gore, i ovi dole, unapred oproste. Svevišnji to što ćeš morati svašta da uradiš da bi došao do rezultata, a ovi, na zemlji, činjenicu da ni ti nisi, kao ni bilo ko drugi, zadovoljio ni sve njihove potrebe niti sve njihove pojedinačne i zajedničke interese. Drugim rečima, veličina onoga što Aleksandar Vučić danas radi (zato što, mariopuzovski, prosto to mora da uradi, bez traženja opravdanja) i jeste u tome što, na kraju, on svakako gubi.
Gubi jer mora da pronađe ponudu koju niko od onih drugih neće moći da odbije, a kada to bude uradio, on će biti odbijen, od svojih. Sve srpske porodice, inače posvađane oko imaginarne čari, ujediniće se u dokazivanju upravo njegove krivice za sve što su izgubili, pa i za ono što nikada nisu imali. Biće izdajnik, prepreka, optužen za rasprodaju virtuelnih nacionalnih dobara, i to od onih koji ništa drugo i nisu umeli osim da čekaju da on završi sve ono što se oni nikada nisu usuđivali ni da pomisle, a kamoli da probaju. Da pitanje Kosova svede - hajdemo opet do starog Puza - ne na nešto lično, nego na „strictly business", na posao, koji uvek podrazumeva da nešto moraš da daš da bi zauzvrat nešto dobio. Taj pragmatični pokušaj postojao je i u glavi Zorana Đinđića, još jednog koji je dobro poznavao opus sjajnog Marija. I on je razmišljao o tome da to prosto mora da se uradi, i da je trgovina, biznis, najbolji način, i da je na kraju dana važno samo koliko ćemo moći da dobijemo. Naravno, Srbiji se to nije sviđalo, bez obzira na salve počasti koje mu je ukazivala posle smrti, pa je, u to vreme, bio optuživan za način na koji to radi, za majaštvo, za prljave ruke, za nepoštovanje institucija, za neobaziranje na zakone, autokratiju, i na sve ono ostalo čime danas kite i samog Aleksandra Vučića.

Gubi jer mora da pronađe ponudu koju niko od onih drugih neće moći da odbije, a kada to bude uradio, on će biti odbijen, od svojih. Sve srpske porodice, inače posvađane oko imaginarne čari, ujediniće se u dokazivanju upravo njegove krivice za sve što su izgubili, pa i za ono što nikada nisu imali. Biće izdajnik, prepreka, optužen za rasprodaju virtuelnih nacionalnih dobara, i to od onih koji ništa drugo i nisu umeli osim da čekaju da on završi sve ono što se oni nikada nisu usuđivali ni da pomisle, a kamoli da probaju

Posle tih primera, i više je nego jasno da to posmatranje najvećeg našeg problema na čisto poslovni način suštinski ne znači ništa drugo nego guranje ruke u džep svima onima koji od nerešenih problema toliko dugo toliko lepo žive. I šta sad on tu hoće? Pojavi se i kaže: hajde da se dogovorimo, da probamo nešto da dobijemo, da vidimo šta možemo da damo. Gluposti, najveći deo Srbije želi da živi od velikih reči, od prodaje magle, raznih „izama", ne zanima ih nikakvo rešenje bilo čega, a najmanje ih zanimaju dela ili rad, opet na bilo čemu. Zato je i izmišljen ceo korpus „bescenja" kada je reč o Kosovu. Ono je unapred „priceless" - neprocenjivo, i najskuplje u svakom pogledu, pa čak i kao reč, upravo da se o tome koliko nam zaista vredi nikada ne bi pričalo. Da bi zauvek bila izbegnuta baš ona mogućnost kojoj Vučić teži - da se povede dijalog o tome šta možemo da damo da bismo nešto dobili. Da bi se zabranila, biblijski, svaka trgovina, i da bi onaj ko želi da trguje bio najstrašnije kažnjen. Zato je i poziv na dijalog odbačen od tolikog broja, uz ocenu, bolje reći etiketu, da je reč „o njegovom unutrašnjem dijalogu, sa samim sobom". A upravo u tome možda jeste i jedina njegova šansa. Da to zaista pretvori u svoj unutrašnji dijalog, da pronađe rešenje, sprovede ga, i da stane iza njega, na isti način na koji je stao iza odluke Srpske liste.
Zato što to Srbija, koja ne ceni ništa, na neki način ipak ceni. Izazivaju respekt ti koji kažu da hoće nešto da urade, još više oni koji zaista nešto i urade. I možda baš zato Vučić i ne treba više da insistira na traženju mišljenja svih, nego prosto na sprovođenju svoga. Na kraju, njemu je zapao taj zadatak da uradi nešto bez pokušaja da to opravda. Opravdanja ovde, uostalom, i ne pale. Umesto njih, posao završava još jedna od Don Vitovih legendarnih replika: „Mene nije teško oboriti. Ali ako hoćeš da ostanem dole, bolje da nađeš dobru podršku." Tako je to ovde, gde se i inače bavimo starim pričama. A u njima se, po Puzu, veruje samo u jednu stvar. Respekt!