UVODNIK: Tvorci medijskog mraka u Srbiji

Sa slučajem "Vranjskih novina" novinarstvo u Srbiji jeste zvanično umrlo i otišlo u mrak iz kojeg nikada neće izaći.
Zato što je sve ono što su principi novinarstva, njegova baza, napušteno i cela profesija, bolje reći zanat, prepuštena politici, i to onoj najgoroj, dnevnoj, svađalačkoj, bez ikakvog suvislog cilja ili smisla.
Norman Majler, novinar i pisac, Pulicerom nagrađeni tvorac kultnog romana "Goli i mrtvi", dokazao je, deset godina posle smrti, da je apsolutno bio u pravu.
I da samo onaj "ko nije dovoljno talentovan da bude pisac, dovoljno mudar da bude advokat i kome se ruke previše tresu da bi bio hirurg - postane novinar".
Upravo takvi, bez talenta, mudrosti i preciznosti, uništili su novinarstvo u Srbiji.
Da sve bude još gore, uništili su ga sve vičući da to rade zarad slobode, demokratije, ljudskih prava, iako ih ništa drugo nije vozilo u tom samoubilačkom pohodu do sitnih, u bukvalnom smislu te reči, interesa.
Drukčije se ni slučaj "Vranjskih" ne može objasniti. Pogotovo ne činjenica da je u celoj histeriji i priči o medijskom mraku, u tom političkom vodvilju, prerušenom u borbu za zaštitu profesije, apsolutno propušteno, i to su uradili novinari, da se kaže zbog čega je taj list sa juga Srbije prestao da izlazi, i to uz najavu stečaja.
Dakle, nigde, ni u jednom mediju, čitalac nije mogao da pročita ni čuje sasvim prost odgovor na prosto pitanje - da li "Vranjske" idu u stečaj zato što posluju u minusu, kao i svi ostali kandidati za ovu meru, ili im je stečaj nametnut iako su u debelom plusu?
Ni vlasnik i glavni urednik ovog lista nije odgovorio na to pitanje, doduše, niko ga nije ni pitao, ali zato smo saznali da je u "Vranjske" došla inspekcija, da je čuo da će žena da mu ostane bez posla, i da mu je jedan kriminalac rekao da ćerka treba da mu pazi kada prelazi ulicu.
I daleko od toga da iko ima pravo da nipodaštava strah i osećanje nesigurnosti bilo kog čoveka u Srbiji, pa ni Vukašina Obradovića, štaviše, ovi njegovi navodi jesu znak za ozbiljnu istragu, naročito pretnje detetu, ali sve to zajedno ne samo da nije odgovor na pitanje - zašto "Vranjske" idu u stečaj, nego je i ozbiljno poigravanje sa zdravim razumom, pošto se javnosti nameće teza da neko ide u stečaj zbog inspekcije, priča o otkazu ženi i priča o pretnjama detetu.
I to jeste ona laž koja ubija ovdašnje novinarstvo, a koja je, opet, proizvod one sumanitosti u koju su, to novinarstvo, dosta davno, gurnuli sami novinari.
A gurnuli su ga jer su ocenili da je laž, u određenim slučajevima, ne samo dozvoljena nego i poželjna.
Taj relikt iz komunističkih vremena kada su novinari bili društveno-politički radnici, zaduženi za čuvanje jedne ideologije, svim sredstvima pa i lažju, preživeo je i devedesete i početak dvehiljaditih, te i dan-danas upravlja zanatom kojem bi jedini posao trebalo da bude da, uz pomoć samo nekoliko alatki - noge, ruke, uši, usta i pisaća mašina - javi ljudima šta se, ali stvarno dogodilo.
I red je da se prizna - nikada ovdašnji novinari nisu imali tu ambiciju. Upravo suprotno, zaraženi tim komunističkim virusom čuvara i komesara, oni žele da budu ozbiljno shvaćeni učesnici u društvenim tokovima i politici, i da određuju ko, šta, kako, gde i kada ima da radi.
I to im je i jedina veza sa čuvenom Kiplingovim metodom - sa onih pet (plus jedan) pitanja koja su u osnovi starog zanata.
Zato što ih, sam zanat, ni najmanje ne zanima, nego politika, što više i ne kriju, tvrdeći javno da je posao novinara da "kontroliše vlast" i da "prepoznaju javni interes".
Drugim rečima, oni su se proglasili za svemoćne, nigde izabrane, revizore, i onu "većinu" u političkom životu koja, opet bez izbora i glasova, određuje šta je dobro za društvo a šta ne, šta treba štititi, a šta zabraniti.
Dosta ludačka ambicija, ali, još gore, pogubna za sam zanat, pošto isključuje ono što je vest, i ceo prostor prepušta stavu i mišljenju, svojevrsnoj ideološkoj naredbi, proglasu, i politici samoj, bez obzira na upozorenje mudrog i velikog Voltera Kronkajta, novinarsku legendu, koji je tvrdio da je porediti vest i stav isto što porediti Bibliju i "Plejboj", i da je osnovni zadatak novinara, koji izveštavaju, pišu vesti o politici, da to rade bez teza, predubeđenja i predrasuda.
A upravo su teze i predubeđenja učinila da vesti o "Vranjskim novinama" i nema. Pa niko ne zna, na primer, šta je to ta inspekcija, koja je ušla u redakciju, uradila. Razrezala kaznu? Blokirala račun? Naredila im da napuste prostorije? Tukla ih, hapsila...?
Ne, umesto toga, javljeno je, panično, da je Obradović otpočeo štrajk glađu zbog inspekcije. I da država, samim tim, guši nezavisne medije.
Oslobođena onih osnovnih elemenata vesti, i svakog daljeg pitanja, ta "vest" prerasta u ono što njeni autori, u svojoj političkoj, a ne profesionalnoj borbi, i žele - u optužnicu.
Da sve bude još jače, optužnica je praćena protestom, parolama, udruživanjem protiv medijskog mraka, i kampanjom na raznim medijima, uz punu podršku raznih političkih partija i njihovih vođa.
Sa stanovišta vlasti - ništa strašno, pošto je većina i sigurna i bezbedna od ovakvih pokušaja, a i znaće, sasvim sigurno, da na sve to odgovori onoliko jako koliko to od nje njeno biračko telo i očekuje i zahteva.
Sa stanovišta novinarstva - pogubno, kao i sve ostalo što se ovde godinama radi. A radi se nešto što se ne može drukčije nazvati nego ubistvo zanata zarad politike i svog ćara koja ona svojim sledbenicima donosi.
Onog ćara, koristi, koju je, u vreme Borisa Tadića, i hapšenja novinara, gašenja medija, nakaradnih medijskih zakona, imao i sam Vukašin Obradović, visoki stožernik NUNS-a, novinske organizacije koja je sve te stvari mirno posmatrala, ćutala i podržavala.
A radila je to zato što se i tada, a i pre i posle toga, bavila politikom, a ne zanatom.
Pri tom je taj zanat prost i svodi se na staru izreku Alfreda Harmsvorta, prvog viskonta od Nortklifa, osnivača "Dejli mejla", koji je rekao da je vest samo ono što neko, negde, pokušava da sakrije, a sve ostalo je reklama.
I tome smo prošle nedelje prisustvovali. Odustajanju od traženja onoga što je vest - razloga za stečaj "Vranjskih" - i pukom reklamiranju jedne političke opcije.
Rezultat svega je da su organizatori udruživanja protiv medijskog mraka, suštinski, pogodili u metu. Novinarstvo jeste u mraku, večnom, jedino što su ga isti ti i ubili.
Nedovoljno talentovani, nedovoljno mudri, sa rukama koje se tresu.
A novine, ukoliko ih je uopšte i ostalo, neka počivaju u miru.