VATIKAN-BEOGRAD VIA JASENOVAC

U poslednjih desetak dana na relaciji Beograd - Sveta stolica došlo je do ozbiljnih kontakata koji su nagoveštavali moguću posetu pape Franje Srbiji, ali u poslednji trenutak patrijarh Irinej je privremeno ili na duže staze zatvorio te mostove

Da li je u vrhu države Srbije i Srpske pravoslavne crkve ovih dana, daleko od očiju javnosti, bio utanačen pa u poslednjem trenutku odložen dolazak pape Franje Beogradu? Ova dilema nije proizvoljna, jer komunicira sa nizom događaja koji upućuju na ovu sumnju.

Najpre, naši izvori tvrde da je, na važan poziv, pre nekoliko dana Beograd posetio državni sekretar Vatikana kardinal Pjetro Parolino. Tom prilikom razgovarao je s patrijarhom SPC gospodinom Irinejem, ali i sa ljudima iz državnog vrha. Posle ove posete u etar je puštena „preporuka“ Ruske pravoslavne crkve da „ako bi se sreli patrijarh SPC i papa Franja, bilo bi najzgodnije da to bude na neutralnom terenu, kao što su se sreli patrijarh Ruske pravoslavne crkve i prvi čovek Vatikana u Havani“.

Pre nekoliko dana Beograd je posetio državni sekretar Vatikana kardinal Pjetro Parolino. Razgovarao je s patrijarhom Irinejem, ali i sa ljudima iz državnog vrha. Posle ove posete u etar je puštena „preporuka“ Ruske pravoslavne crkve da bi najzgodnije bilo da se papa i patrijarh SPC sretnu na neutralnom terenu“

Da ova „preporuka“ nije došla ničim izazvana potvrđuje i ekstremno spontana izjava ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića koji je izjavio da se papa Franja razlikuje od svih ranijih poglavara Rimokatoličke crkve i da je za Srbiju izuzetno važno da Vatikan ostane pri stavu da ne priznaje kvazidržavu Kosovo, ali i da „bude saveznik Srbije u zaštiti ugroženih hrišćanskih vrednosti na KiM...“. Ovaj stav šefa naše diplomatije svakako nije za otcenjivanje jer naglašen stav Vatikana ima izuzetnu težinu u srpskoj bici za Kosovo, tim pre što je uverljiva pretpostavka da je to stav i predsednika Vučića. Ministar Dačić pokrenuo je ovu temu izjavom da za Srbiju neće biti boljeg pape od Franje i da je njegov lični stav da papa treba da dođe u Srbiju. On je za „Politiku“ izjavio da je veoma važno da Vatikan ostane pri stavu da ne priznaje Kosovo.

„Uz to, teško da ćemo u budućnosti moći da računamo na nekog papu koji će imati više razumevanja za poziciju Srbije od pape Franje“, naglasio je Dačić. Međutim, patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Irinej odmah nakon toga izjavio je da i dalje ostaje pri svom ranijem stavu da nije vreme za dolazak pape Franje u Srbiju.“ Svojevremeno sam rekao šta imam i ostajem pri tome“, rekao je patrijarh Irinej.

U elaboraciji ove konačne odluke gospodin Irinej naglašava da „u razgovoru sa državnim sekretarom Vatikana kardinalom Pjetrom Parolinom nijednu reč nismo razmenili o papinoj poseti Srbiji. Ni sa jedne ni sa druge strane“. Valja podsetiti da je početkom ove godine poglavar SPC rekao da nije vreme za dolazak pape Franje i da je „zbog svega što se desilo u prošlosti i ogromnog broja prognanika iz Hrvatske veliki deo naroda protiv toga“. Kao razlozi za nedolazak pape u Srbiju navodi se stav SPC da bi papa prvo trebalo da se pokloni žrtvama Jasenovca, pa tek onda da dođe u Beograd.

Što bi se reklo, „gde ima dima, ima i vatre“, deo srpske političke elite bi da papa dođe u Srbiju, ali drugi deo, uključujući prvenstveno vrh SPC, prema tome ima utemeljen otklon.

Značaj Vatikana

Upućeni, međutim, tvrde da se ipak umnogome promenio odnos SPC i Vatikana, i to nabolje. Atmosfera se menja zbog toga što Vatikan nije priznao Kosovo, što je vrlo značajno za trenutnu poziciju Srbije. Kada bi se to promenilo, automatski bi još 15-20 malih država sledilo njihov primer. A stav da papa prvo treba da poseti Jasenovac donet je pre nekoliko godina na Saboru SPC i tom zvaničnom stavu bi se retko ko od vladika usprotivio. Najtvrđu liniju u tom stavu, kako kažu, predstavljaju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, vladika banatski Nikanor i valjevski Milutin. Postoji opcija da papa kao državnik dođe u posetu Srbiji, bez prijema kod patrijarha Irineja, ali je to skoro nemoguće. U takve posete poglavar Rimokatoličke crkve odlazi samo državama gde nema hrišćanskih crkava. To i jeste stav Svete stolice.

Verski analitičar Željko Injac kaže za „Ekspres“ da se papa uvek prvenstveno obraća hrišćanima, a tek onda građanima neke zemlje. „Moguće je da je ovo sinhronizovana akcija države i Crkve, da govore suprotno, jer se dešava nešto iza. To je jezuitski manir da vam dva kardinala ili dva ministra istovremeno govore oprečne stvari. Taj metod smo od katolika i naučili. Istina je pak da u novijoj istoriji SPC nije imala bolji odnos sa Vatikanom nego sad, što pokazuju česte međusobne posete. Međutim, ima tu i geopolitike. Ako bi papa otišao u Jasenovac i izvinio se za žrtve počinjene u ime NDH, Hrvati bi se oštro pobunili, što Vatikan ne želi. Oni su prešli granicu, sad su više Hrvati nego katolici. S druge strane, stav naše Crkve je tu jasan, Alojzije Stepinac je blagoslovio NDH i neki njihovi kardinali su podržavali te zločine. To je poslednji inkvizitorski akt u Evropi. I kada su ustaše bežale iz Hrvatske, pacovski kanali išli su preko Vatikana, te Katolička crkva snosi odgovornost za to“, objašnjava Injac.

Injac dodaje: „Sve ovo je malo medijski spin, ali iza svega stoje geopolitika i interesi. Prethodni papa je kanonizovao Alojzija Stepinca na lokalnom nivou, proglasivši ga blaženim. Međutim, papa Franja nije nalik njemu. Vatikanu je sad stalo da se približi Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a Srbija im je most ka njima. Broj sastanaka sa pravoslavnim klerom to pokazuje. Vernika u Ruskoj Federaciji i okolini ima oko 200 miliona, i zato Sveta stolica vidi Rusiju kao partnera. A mi, kao najzapadniji pravoslavni hrišćani, uz dobre odnose dva naroda, možemo biti put ka Moskvi. Sve manje se oslanjaju na Grke ili Vaseljensku patrijaršiju. Pritom, papina izvinjenja Jevrejima za Holokaust i gej žrtvama tokom inkvizicije ostavljaju prostor da verujemo da će se i Srbima u jednom trenutku izviniti za genocid u Drugom svetskom ratu“.

Verski analitičar Draško Đenović ističe da je dolazak pape u Srbiju jedno od najkontroverznijih i najkompleksnijih pitanja u našem društvu. „Tiče se politike, istorije, ali i ekumenskog dijaloga pravoslavlja i Katoličke crkve, odnosa Moskve i Vatikana, i unutrašnje dinamike odnosa unutar pravoslavnih crkava. Papa treba da poseti Srbiju i kao državnik i kao verski poglavar. Država Vatikan možda jeste jako mala, ali je jako moćna. Čak je Tito išao na poklonjenje papi. U naporima naše države da se ne širi priznanje Kosova, nama je jako važno da to ne učini Vatikan“, kaže Đenović.

Ministar Dačić je svakako u pravu, papa Franja se u mnogo čemu razlikuje od svojih prethodnika. On se u svojoj veri i politici razlikuje od militantnog Vojtile koji je Vatikansku banku „Ambrozijana“ doveo do bankrota, novac je potrošio na sindikat „Nezavisnost“ u Gdanjsku (Poljska) koji je otvorio brešu za pad sovjetskog bloka. On je besramno u okviru posete BiH 2003. obišao Banjaluku i na stratištu gde je fra Sotona (fra Miroslav Filipović) sa ustaškim koljačima pobio nekoliko hiljada Srba, među njima više stotina dece, održao misu bez izvinjenja za žrtve.

On se razlikuje

Papa Franja ima sluha i za izvesne finese. On je na hodočašću u Mariji Bistrici (Međugorje Hrvatska), gde se ukazala Čitlučka gospa, raščinio dvojicu sveštenika Hrvatske rimokatoličke crkve koji su „svetilište“ osnovali. Njegov odnos prema kanonizaciji kardinala Alojzija Stepinca je za poštovanje, prepustio je to umerenim ideolozima dveju crkava u Srbiji i Hrvatskoj da o tome argumentovano rasprave...

Sve pomenuto je od ozbiljnog značaja za odnos Svete stolice i Srpske pravoslavne crkve. Sasvim izvesno da su ti odnosi veoma napredovali i da nisu zakovani temeljima Velike šizme iz 1054. godine kada se jedinstvena hrišćanska crkva podelila na Istočnu i Zapadnu. Razlike su se u međuvremenu pomerale po zakonu klatna, kako pominje Ivo Andrić u svojoj doktorskoj disertaciji „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“, koji je branio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Andrć ima niz zanimljivih analiza u verskim razlikama Istočne i Zapadne crkve, ali najupečatljiviji je zaključak da se „katolicizam nametao militantno, često ognjem i mačem, a pravoslavlje je pobeđivalo siromaštvom i iskrenom verom“.

Bilo kakvo zbližavanje pomesnih hrišćanskih crkava u pravoslavlju izaziva sumnjičavost pred „nadmenom superiornošću“ Rimokatoličke crkve, koju pominje i Andrić, strahujući od ekumenizma na sopstvenu štetu. Sama činjenica da SPC insistira na izvinjenju za genocid u Jasenocu je logičan. Uostalom, zapadne zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu „blagopomazale“ su Vatikan tek 1957. godine, progledali su Rimokatoličkoj crkvi kroz prste za njenu saradnju s nacistima, opet iz geopolitičkih razloga trebalo im je koheziono jedinstvo u sukobu sa Istočnim komunističkim blokom.

Ali, sve pomenuto kroz neko vreme otići će u istoriju, dve pomesne hrišćanske crkve će se približiti. Ni Vatikanu se ne žuri. O tome svedoči izjava mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija, koji je pre izvesnog vremena rekao da iz Vatikana nije bilo nijedne zvanične inicijative o dolasku pape u Srbiju. „Niti je, od kada sam ja u Saboru, to ikada bila tema Sabora. Što ne znači da neće biti“ - rekao je tada mitropolit Porfirije i dodao da o dolasku pape postoje razne spekulacije, ali da je to više medijsko pitanje nego što je to bila tema SPC.