VAVILON - BERLIN

Po svemu sudeći, Aleksandar Vučić je tokom ovonedeljne posete Nemačkoj od Angele Merkel čuo tačno ono što je i očekivao da će da čuje.
I s te strane poseta je svakako bila uspešna, pogotovo što ni ovaj put ni jednom od dvoje državnika nije falilo one iskrenosti koja je inače osnovno obeležje njihovog odnosa.
Merkelova je rekla da su se "dotakli" pravno obavezujućeg sporazuma, što ne znači ništa drugo nego da Nemačka smatra da tu više i nema šta mnogo da se priča (Zigmar Gabrijel je to saopštio desetak dana ranije u ogoljenijoj formi), a Vučić je po povratku u Beograd bio zadovoljan što je "htela da ga sluša" i da čuje rešenja koja nisu stereotipna.

Kada se tome dodaju pohvale koje su mu upućene i sam termin sastanka (uoči još jednih izbora u Srbiji), jasne su dve stvari:
Da je Vučić i dalje najvažniji faktor (ovo je Merkelova potcrtala) na Balkanu, uz punu podršku Nemačke na putu ka konačnom rešenju.
I da je taj put, bar kada je o Nemačkoj reč, zacrtan i da nekih velikih odstupanja tu nema.
Oni hoće da se priča o Kosovu završi, i od Vučića sasvim jasno očekuju da da najveći doprinos tom procesu i njegovom kraju.

S druge strane, on od te odgovornosti ne beži, ali istovremeno pokušava i da, u krajnjem skoru, nešto dobije.
Baš zato je, opet po povratku, pričao šahovskom terminologijom ističući da partiju igramo bez topa i dame i da nam je krajnji cilj da izvučemo pat.
A svakome ko iole poznaje šah, jasno je šta je pat. Neka vrsta remija do kojeg se stiže kada tvoj kralj više nema polje na koje može da stane.
Drugim rečima, opkoljen je, ili je sam na tabli, ili su tu još samo blokirani pioni, nije ni matiran, niti je pod šahom, ali nije ni u mogućnosti ni da se pomeri, ni levo ni desno, ni gore, ni dole, ni dijagonalno.

Najbolje mesto za kralja, kada hoće pat, jeste sam ćošak table. Tada je sasvim moguće da su sve linije oko njega blokirane, da nema više gde, i da se, suštinski, izvukao.
Naravno, kao i svako izvlačenje, pat može da bude, po onoga ko ga traži, dosta krvav posao, uz svesno žrtvovanje većine svojih figura i pešaka.
Takođe, najčešće se dobija kada se igra na vreme, i kada protivnik mora, zbog cajtnota, da žuri sa potezima, praveći pri tom i previde.
I ako sve to sada znamo, negde nam je jasnija i pozadina susreta u Nemačkoj.
Evropi, koju Nemačka predvodi, žuri se, Srbija vrlo jasno upozorava da će ostati bez poteza.

Takođe, pošto su pomenuta nestereotipna rešenja o kojima se pričalo, lako je pretpostaviti i šta Srbija traži da bi bio izbegnut pat.
Tu se ponovo vraćamo na sever, teritoriju bez ičije vlasti, koja je, očigledno, glavna želja Beograda. I ne samo to, to je ozbiljan kamičak u svačijoj cipeli, pa se čini da Srbija, i Nemačkoj, i svima ostalima, celu priču pokušava da predstavi i kao uslugu -ona je, uostalom, i jedina koja, bar danas, može da zaustavi to žuljanje i kamičak izbaci iz cipele.

Ono što je važno, ni na koji način Angela Merkel nije nagovestila, bar ne javno, tokom Vučićevog boravka u Berlinu da ima nešto protiv nestereotipnih rešenja.
Prepustila je to Vučiću, njegovoj umešnosti, i očigledno mu dala još vremena da proba sve ono što neće pokvariti krajnji ishod, i to onaj do kojeg je Nemačkoj stalo.
I stvarno, i to je prednost Srbije i njenog lidera u tome što Pravno obavezujući sporazum nije čak ni za Prištinu nešto što podrazumeva sever Kosova.
I prvi znak da je tako stigao je, dan posle susreta Merkel -Vučić, upravo iz kosovske prestonice. Ramuš Haradinaj, premijer Kosova, rekao je da nije za ustupanje teritorije, ali svakako jeste za pregovore.

Vučića taj detalj sigurno raduje. Doći do nivoa trgovine u političkim pitanjima najlepša je stvar koja nekome u tom poslu može da se desi.
Zato što to znači da su obe strane spremne da trguju, da razmišljaju o tome šta mogu da daju, a šta da dobiju, i da im nije više u glavi bilo kakva nepromenljiva dogma, nego, upravo suprotno, promenama sklon ćar, koji može da proistekne iz mira i trgovine.

Uostalom, svi ozbiljniji sukobi prestaju to da budu kada na scenu stupi trgovina. Ona ih okončava, sposobna je da pronalazi rešenja, da pokriva gubitke, da vidi zaradu, i za nju nema nikakvih problema pošto ih doživljava kao izazove. A izazovi su tu upravo da bi bili rešeni.
No, naravno da ne treba ništa prejudicirati, ali, sve zajedno, to jesu lepi nagoveštaji. I ne treba okolišati oko toga ko je za njih zaslužan.
Sam Vučić, naravno, pošto je on taj koji je igrao veliku partiju, bio spreman da žrtvuje sve svoje teške figure kada je reč o Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, svim ostalim susedima, ostao je sam i stao u ćošak table.

Da bude matiran ne može, a onima sa druge strane je više nego jasno da svako pomeranje njihovih teških figura znači samo jedno -on više neće imati gde, i partija je gotova.
Onda mora da se igra nova, sa novim figurama i ko zna s kim sa ove i one strane table.
Sve zajedno, moglo bi se reći ne da nije loše, nego u mnogo čemu i briljantno.
Naravno, pod uslovom da Vučić ovde, u Srbiji, u simultanki koju igra sa svima, uspe da matira sve protivnike razumnog rešenja.
A njih nije mal.