VLADIKA GRIGORIJE, OTAC NA SLUŽBENOM PUTU

VLADIKA GRIGORIJE, OTAC NA SLUŽBENOM PUTU


Da li je vladika zahumsko-hercegovački napustio Hercegovinu zbog pritiska zbog finansijske istrage njegovog poslovanja koju sprovodi bosanska obaveštajno-bezbednosna agencija Sipa

Hristos je bio korporativna lič­nost, izjavio je svojevremeno doskorašnji episkop zahumsko-hercegovački, vladika Grigorije. S ovim stavom, da je živ, verovatno bi se složio Karl Marks, ali po­ što pomenuti nije član Svetog arhijerejskog sinoda, nije baš bilo mnogo episkopa koji su se s Grigorijem složili. Smatrali su njegovu izjavu neumesnom. U svakom slu­čaju, bila je to prilično smela izjava i prilično modernistički stav, tako neuobičajen u krutom i rigidnom organizmu poput SPC. Takvi stavovi postali su njegov zaštitni znak.

Ipak, kada je na zasedanju Sabora u poslednjem danu doneta odluka da se Grigorije uputi u eparhiju u Frankfurtu da bi tamo sredio stanje, mnogi su bili u čudu. Spekulacije su počele. Da li je otišao svojom voljom, šta se zaista desilo na Saboru, ko je prevladao u borbi različitih struja… samo su neka od pitanja koja su se otvorila. I, naravno, nisu se valjano zatvorila.

Reagovao je i patrijarh Irinej, koji je izjavio: „Bila je Grigorijeva želja da ide u Nemač­ku, a ostale vladike su prihvatile tu njegovu želju. Spekulacije po medijima da se navodno uplašio neke finansijske inspekcije su za mene novost i nisu mi poznate. Nadamo se da će tamo dobro obaviti posao“, rekao je patrijarh. Patrijarhova verzija događaja je u blagoj koliziji s verzijom koju je sam Grigorije ispričao novinarima.

„Raspravljalo se o sudbini Eparhije frankfurtske i sve Nemačke, između ostalog postavilo se pitanje ko bi mogao da se prihvati tog zaduženja i sedne na tamošnji episkopski tron. Budući da do re­šenja ni nakon višečasovne rasprave nismo uspeli da do­đemo, vladika budimljanskonikšićki Joanikije predložio je da ja preuzmem tu obavezu i odgovornost. Vladičin predlog mi se učinio smislenim. Moja jedina molba je bila ta da novog zahumsko-hercegovačkog vladiku biraju među hercegovačkim monasima. Predložio sam oca Dimitrija…“, izjavio je vladika Grigorije.

Ovo delimično nesaglasje u izjavama upućuje na to da je slanje Grigorija ipak neka vrsta kazne. Međutim, upu­ćeni tvrde da je tokom zasedanja Sabora bilo dosta re­či o sudbini vladike Grigorija. Postojali su predlozi čak da ga raščine i vrate na nivo monaha. Međutim, od toga su odustali jer bi se to u javnosti protumačilo kao neka vrsta odmazde. Priča se da je sve to jako teško palo vladici, da je plakao i čak pretio da će se osvetiti. Mada to i nije baš u skladu s hrišćanskim učenjem. Uz to, zbog sopstvenih pojedinačnih interesa te­ško da će mu iko od ovdašnjih vladika priskočiti u pomoć u teškom zadatku koji mu je poveren. A priprećeno je da će, ako se Grigorije pobuni zbog odlaska u Nemačku, SPC posati inspekciju u njegovu biv­šu eparhiju, gde je rasulo u finansijskom smislu. Možda je baš zato odluka o njegovom premeštaju jednoglasno doneta. Čime je vladika Grigorije zaslužio takav tretman?

Verski analitičar Željko Injac kaže za „Ekspres“ da je premeštaj u Nemačku za vladiku Grigorija sigurno neka vrsta kazne.

– U Nemačkoj je rasulo i koga god tamo da pošaljete, to je kaznena ekspedicija. To je vrlo specifična eparhija, sigurno jedna od najbogatijih. Gastarbajteri su spremni da izdvoje velike sume novca, kupuju se placevi, grade ili preuređuju hramovi. Baš zbog toga vernici sebi daju veća prava nego što ih realno imaju. Žele da utiču na odluke popova i crkve i, čim im ne­ što nije po volji, pokreću afere ili puštaju tekstove u medijima. Vladika Andrej, kome je majka Nemica, jedva je dobio podršku stanovništva u Austriji i Švajcarskoj. Nemoguće je s njima izaći na kraj. Ako Grigoriju to uspe, mo­že odmah patrijarh da postane, ali sumnjam. On je tamo poslat po kazni. Pritom, ljudi su podeljeni u klanove i, čim s jednima počne da sarađuje, u svađi je sa svima ostalima. Tamo su uglavnom Srbi Pre­čani, imaju kuće po BiH ili Srbiji, oni planiraju da se vrate ovde jednom, što dodatno komplikuje situaciju. Grigorije je poznati ekumenista, a to su ljudi pobegli od rata, te­ško da će se oni složiti. Ako vladika uspe da ga i u Nema­čkoj zavole kao u Hercegovini, svaka mu čast – objašnjava Injac i dodaje da ni u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji nije sjajno.

– Ta eparhija je isto u problemima. Grigorije je uzimao dosta kredita, stavljao hipoteke na crkvene objekte i zemlju, i to je dostiglo pozama­šnu svotu. On je tu balansirao jer je imao podršku lokalnih biznismena i političara, ali pitanje je dokle bi to trajalo. U svakom slučaju, takav oslonac u Nemačkoj neće imati. Ako su hteli da ga kazne za neke medijske nastupe ili izlaganja, srbijanski deo vladika nije mogao bolju kaznu da mu nađe – napominje Injac.

Sudar različitih struja u Sinodu, koje više niko i ne demantuje, ali se o njima govori kao o različitostima, a ne o raskolu, i u kojima je Grigorije jedan od aktera, navodno na strani vladike Amfilohija i njegove struje, koja je opet navodno suprotstavljena struji okupljenoj oko vladike bačkog Irineja, može biti tek samo jedan od niza faktora koji su uticali na premeštanje Grigorija iz Hercegovine u Frankfurt. Poslovanje Eparhije zahumsko-hercegovačke svakako može biti još jedan u nizu razloga. Iako se o tom fenomenu godinama mnogo pisalo, pa je i sam vladika Grigorije često ulazio u verbalne obračune s novinarima, šta se to ovog proleća znatno promenilo u spletu okolnosti pa je Grigorijev boravak u Hercegovini postao „reputacioni rizik“ za Sinod?

Izvori „Ekspresa“ iz BiH kažu da je poslovanje Zahumsko-hercegovačke eparhije postalo predmet ozbiljnog interesovanja za obaveštajno-bezbednosnu agenciju BiH – Sipa, sa akcentom na sumnjive finansijske tokove, odnosno pranje para. A pre svega zbog porekla tog novca i indicija da se na taj način novac stečen kriminalnim delovanjem „legalizovao“. Iako niko u ovoj agenciji nije želeo zvanično da potvrdi da je bilo kakva istraga u toku, u ovim saznanjima upu­ćeni ne vide ništa novo. S obzirom na to da se pomenuta agencija godinama bavi istra­ živanjem lika i dela Milorada Dodika, što je čak u nekoliko navrata dovodilo do faze pred podizanje optužnice, interesovanje za vladiku Grigorija s njihove strane svakako nije izostalo. A kao što ni sam vladika nikada nije krio da je bio blizak s Dodikom, mada su njihovi odnosi imali svoje uspone i padove, javnosti je nepoznato da je predsednik Srpske obilato pomagao Eparhiju zahumsko-hercegovačku. O tome svedoče i milionski krediti koje je eparhiji dala Investiociona razvojna banka u Republici Srpskoj, i koji opet navodno nisu vraćeni u celosti, niti su adekvatno obezbeđeni kolateralima. Istine radi, Milorad Dodik je danas zvanično prilično distanciran u odnosu na vladiku Grigorija, sa akcentom na onom „zvanično“. Nezvanično, oni su i dalje prilično bliski, što u konačnici uz Milorada Dodika, koji je permanentna meta Sipe, automatski dovodi u sličan položaj i Grigorija.

Ipak, nije to jedina tačku u kojoj se moglo uspostaviti interesovanje Sipe za vladiku. Kako kažu upućeni, kad postaneš episkop, zaboraviš na monaštvo. Ta pozicija je mnogo više menadžerska nego duhovna. Vladike se bave finansijama, građevinom, organizacijom… Tako je Grigorije tesno sarađivao s lokalnim tajkunima, učestvovao u privatizacijama, pojavljivao se kao investitor i suinvestitor u izgradnji infrastrukturnih i stambenih objekata. Novac eparhije je ulagan u turizam, kupovani su hoteli, čak je neka nepokretna imovina eparhije u Dubrovniku prodata, a novac je delom investiran. Kao što je i rekao na početku teksta, eparhiju i svoju misiju je shvatio doslovno – korporativno. Me­ đutim, postoje indicije da je eparhija prezadužena, da su uzimani krediti od komercijalnih banaka i da je veliki deo nepokretne imovine pod hipotekama i da finansijska slika nije nimalo ružičasta. Kolika je zaista realna brojka i šta su zapravo stvarna dugovanja eparhije, ne postoji tačan podatak jer ne postoji ni adekvatan finansijski izveštaj. Spekuliše se s brojkama od pet do 15 miliona evra. Čak i da je to optimisti­čnih pet miliona, zaduženje je abnormalno. Navodno je i pre nekoliko godina poslovanje eparhije bilo pod nekom vrstom neformalnog nadzora Patrijaršije, da ne kažemo interne revizije. Otkrivene su određene nepravilnosti, ali nikakva sankcija nije usledila jer je u konstelaciji unutrašnjih snaga odnos bio takav da je Grigorijev tron bio siguran. Ovde se može postaviti i jedno sasvim logično pitanje, da li je ravnoteža moći unutar Sinoda u toj meri narušena da je ovakvo prekomandovanje Grigorija postalo moguće. Upućeni kažu da nije, već da se desilo nešto što je njegovu poziciju učinilo ranjivijom. I kakve sada veze sa svim tim ima bosanska tajna služba i njena istraga, koja verovatno traje već godinama i koja do sada nije imala rezultata.

Naši izvori svedoče da je istraga o kojoj se govori proširena i na osnovu saznanja nekih stranih agencija prema poslovanju i vezama vladike Grigorija sa određenim strukturama, koje su navodno nelegalno zarađeni novac s teritorije Evropske unije usmeravale ka BIH i investirale ga. Kako su ovi procesi došli u vezu s poslovanjem Eparhije zahumsko-hercegovačke, nije poznato. Kao što nije poznato da li su oni posredni ili neposredni, da li se radi o simulovanim pravnim poslovima ili pak o čistom nizu slučajnosti. Investicioni bum koji je zadesio Hercegovinu delom je finansiran i iz tih izvora. Ukoliko je eparhija u ovim slučajevima poslužila kao protočni bojler za plasiranje kapitala iz sive zone, onda bi se pre ili kasnije postavilo pitanje odgovornosti menadžmenta, što je sasvim prirodno za jedan poslovni organizam. Ali da bi takva vrsta preispitivanja, pa makar i u početnoj fazi nanela veliku štetu ionako poljuljanom ugledu SPC, u to nema nikakve sumnje.

Veliki vođa SSSR-a, maršal Josif Visarionovič Džugašvili, poznatiji kao Staljin, govorio je „Imaš čoveka, imaš problem. Nemaš čoveka, nemaš problem.“ Vladika Grigorije je bio problem u Trebinju, sada je u Frankfurtu. Tamo očigledno nije problem. Spekulacije da je on bio najveći politički problem Beograda i da je zbog toga otišao iz Hercegovine suštinski su besmislene. Ako tako razmišljamo, onda je on podjednak problem za Beograd i u Frankfurtu. Ali sada neko u Sarajevu ima daleko manji problem.

 

Tajkun koji ga je voleo

Vlasnik „Svislajon Takova“ Rodoljub Drašković u izjavi za „Ekspres“ tvrdi da s vladikom Grigorijem nije imao nikakvu poslovnu saradnju, već samo prijateljski odnos.

– Nije on bio ni u kakvom upravnom odboru kod mene. On je moj lični prijatelj, koji je mnogo učinio za Hercegovinu. Podizao je verske hramove, omogućio i podsticao razvoj verskog turizma, i ja iskreno žalim što odlazi. Zahvaljujući njemu, ja sam podigao Petropavlovu crkvu na mestu manastira, koji je bio porušen još u devetom veku. Da vladike Grigorija nije bilo, to ne bi postojalo – ističe Drašković.

Na naše pitanje da li onda iz prve ruke može da nam kaže postoji li neka istraga u vezi sa vladikom i da li je SPC slala neku komisiju u Trebinje, on kaže da o tome ne zna ništa. – Pojma nemam šta crkva radi, znam samo kako je i šta radio vladika, i zato mu se divim. U to sam se uverio sopstvenim očima – dodaje Drašković

 

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Nadja

    Da SIPA kontrolise poslove islamista , ne bi bilo na odmet ! Manite se vi SPC , o njoj ima ko da brine i ona nikoga ne ugrozava !!!

  2. 2
    Ana

    Dragi moj Vladika Grigorije.!!
    SVE STO JE UCINIO JE VRIJEDNO NA OVOJ ZEMLJI .
    SVE CE OSTATI VJERNOM NARODU..
    NISTA NECE SA SOBOM PONIJETI..
    SAMO ZNAMO OSUDIVATI..
    BOG JE NKEGOV SVJEDOK A NE NAROD…
    I SVE JE PO BOZIJOJ VOLJI I DOPUSTANJU..

+ Ostavite komentar