VUČIĆEVA SIMULTANKA U POLITICI

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić igra šah, voli šah i za njega bi se moglo reći da je školovan šahista, što bi značilo da ima određeno šahovsko obrazovanje. Nesumnjivo da je neke od osobina koje je stekao igrajući šah preneo na politiku kojom se bavi. Nesporno je i da u tome ima uspeha, kao što je nesporno da to nije nimalo lako i da u tim rabotama malo stvari od sreće zavisi

Ljudi su u svojoj suštini životinje i to posebna vrsta. Životinje sa navikama i to one koje u ponašanju drugih vide, a mnogo češće žele da vide neke segmente svog ponašanja. Ko ovo shvati, na dobrom je putu da spozna suštinu međuljudskih odnosa, da vlada njima i da ih suvereno koristi.

Otkako je sišao sa drveta, za većinu aktivnosti koje je potom obavljao u nekoj meri je bio potreban mozak, u manjoj ili većoj meri, uz sadejstvo raznorodnih drugih faktora. Ali jedna od retkih aktivnosti Homo sapiensa za koju je apsolutno neophodno imati mozak je šah. Prvobitno smišljen kao trening za ratnike ne bi li razvili pre svega strategijske i taktičke veštine, zapravo je mnogo više od sporta ili igre. U ovome se krije jedna čitava životna filozofija koja se može preslikati na svaki segment života. U srednjem veku bila je jedna od sedam veština i vrlina kojom je morao da ovlada svaki vitez. Šah razvija ne samo inteligenciju već i samokontrolu, strpljenje, logiku, predikciju, maštu, racionalnost, planiranje, sistematičnost... Kada nekoga ko se u životu vlada po šahovskim principima izmestite u bilo koje polje ljudske aktivnosti, on će u različitim situacijama demonstrirati sve ovo što smo pobrojali. Bez ikakve sumnje to se da primeniti i na političku delatnost. Takav političar obično ima plan, unapred i detaljno razrađen koji se ne da odgonetnuti na osnovu prostih pojavnih oblika njegovih činjenja, zatim onaj koji sedi preko puta njega mora da zna sve o njemu, navike, razmišljanja, afinitete... Đavo se krije u detaljima. Naizgled neobične i nebitne sitnice mnogo govore i otkriju se u potpuno neočekivanim situacijama.

1.  Politika šaha

Političar koji funkcioniše na šahovskim principima mnogo drži do psihologije jer se u tome krije ključ pobede u svakoj partiji. On zna za ključni faktor u jednoj šahovskoj partiji, a to je ravnoteža. Ravnoteža u glavi i ravnoteža na tabli. Kao hod po tankoj žici iznad provalije, ko izgubi balans, pada. Šahista savršeno vlada svim elementima šaha, materijalom, odnosno figurama na tabli, vremenom i prostorom. On neće tražiti nikada najbolji potez kratkoročno. On traži najbolji plan koji ga u krajnjoj konsekvenci dovodi do pobede. Možda u tim potezima neće biti stila i bravura, ali će biti efikasni. Tačno zna šta i kada žrtvuje, nekada protivniku daje privid trenutne nadmoći, ali iza toga se obično krije zamka. Neće preceniti protivnika, ali neće ga ni potceniti. Pobediće ga samo ako mu druga strana da bar milimetar prostora za to.

Ukoliko protivnik pomisli da tu postoji nešto lično, i da se animozitet preslikava na lični plan, verovatno se vara. Dobar šahista ne mrzi svog protivnika iako ga možda ne miriše u nekim drugim okolnostima, u trenutku kada sednu jedan preko puta drugog, taj odnos prestaje da postoji. Ako ga pak druga strana očito detektuje, onda se radi o zamci u kojoj je cilj verovatno proizvesti takav osećaj kod protivnika. Ako se protivnik izbaci iz svesnog i gurne u iracionalan plan, bio on mržnja ili pak suprotno, neka vrsta empatije ili obožavanja, opet gubi. U stvari, jako je teško na bilo kom polju, bio to biznis ili politika, pobediti čoveka koji šahovski razmišlja a da pritom ne poznajete šahovske principe. Da biste to učinili, morate poznavati sve ono što on zna i biti bolji od njega, u nečemu što nikada ne radite, uglavnom ne razumete i sa čim nemate iskustva. Ipak, postoji šansa ako na vreme shvatite vreme i prostor oko sebe, ako ste uporni i imate soli u glavi.

2. Inicijativa i taktika stalnog straha

Kad protivniku ne date vreme da razmišlja o tome što radi, s vremenom ćete ga naterati da počne činiti greške, što će na kraju dovesti do toga da se partija pretvori u seriju iznuđenih poteza i naposletku u neminovni poraz. Brzina i promišljenost su ključni za uspeh ovog poduhvata. Lakomislenost, samoljubivost i površnost najveći su neprijatelj suprotne strane. Osobine vrlo česte za one koji se ovde bave politikom.
Ako protivnika koji je po prirodi inertan, lenj, a pritom slavoljubiv i ambiciozan uvedete u situaciju da ne vlada vremenom, da mu protivnik nameće tempo u delanju i povlačenju poteza ako je imao i neku ideju i dva poteza unapred, vrlo brzo sve postaje tek besomučno i instinktivno delovanje, bez cilja poput muve bez glave. Strah je ključna reč a prednost se stiče na vrlo jednostavan način. Nepredvidivošću. Dok su vam potezi predvidivi, protivnik će pre ili kasnije naučiti da ih čita. To je samo pitanje vremena. Ako ne može da predvidi vašu reakciju, onda vas se plaši. Ali to za ozbiljnog šahistu ne znači da on ne zna šta radi i da stvari radi stihijski. Naprotiv, on ima plan, koji na prvi pogled deluje laiku nelogičan, ali dok se logika pomoli i kada se već da nazreti, to za drugu stranu znači da je već izgubila partiju. Na nekom opštem političkom primeru to bi izgledalo ovako. Političar je npr. na vlasti, bliže se predsednički izbori. I onda odjednom raspisuju se parlamentarni izbori. Niko ih nije očekivao, niko se za njih nije spremao, čini se čak ni onaj koji ih je raspisao. Svi učesnici političke utakmice padaju u stanje šoka a zatim straha, inicijativu ima samo jedna strana koja diktira ritam. I rezultat nakon dva izborna ciklusa je taj da je onaj nepredvidivi ostvario pobedu na oba nivoa. Niko to nije očekivao osim njega koji je sve unapred isplanirao mesecima i u skladu sa tim planom razmeštao igrače, delio uloge iako se svima pa i njegovom okruženju sve činilo nelogičnim. Rezultat je na kraju ono što se broji.

Taktika stalnog straha čini protivnika nesigurnim. Još ako protivnik nema iza sebe znanje, infrastrukturu i plan, na kraju počinje da se bavi samo drugom stranom. I to na ličnoj osnovi. Svu energiju usmerava na to da razume trenutne poteze i segmente razmišljanja druge strane. Izgubljen u vremenu i prostoru, sluđen i obuzet sobom, jedino može da potone.

3. Samo da ih poraz ne naljuti

U predgovoru najznačajnije knjige Karla Marksa, stoji jedna rečenica: "Sledi svoj put i pusti ljude da pričaju". To definitivno važi i za šah. Naravno, pod preduslovom da znaš svoj put i da znaš kuda on vodi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić igra šah, voli šah i za njega bi se moglo reći da je školovan šahista, što bi značilo da ima određeno šahovsko obrazovanje. Nesumnjivo da je neke od osobina koje je stekao igrajući šah preneo na politiku kojom se bavi. Nesporno je i da u tome ima uspeha, kao što je nesporno da to nije nimalo lako i da u tim rabotama malo stvari od sreće zavisi. S ovim se verovatno ne bi složila ovdašnja opozicija, ali dok je rezultat na semaforu ovakav kakav jeste, cenimo da se njihovi stavovi, iako glasni, ne mogu uzeti kao tačni. U strahu su često velike oči.

Kao takav, Vučić svoju politiku gradi na nekoliko polja, šahovskim jezikom rečeno istovremeno igra nekoliko partija a možda i nekoliko desetina. Svakako najteže, možda ne i najznačajnije partije, igra na međunarodnom planu. U ovim partijama on je po prirodi stvari u inferiornom položaju, što zbog poteza koje su vukli njegovi prethodnici, što zbog vremena, što zbog planova koje imaju oni sa druge strane table. Najveća greška koju bi mogao da načini je da ih naljuti, dovede u situaciju da oni nešto izgube ili da ne dobiju nešto što su zacrtali u tom momentu. U tom slučaju posledice su strašne. Odjednom više se ne igra šah, nema pravila na koje ste navikli i koja su do maločas važila. Druga strana će reći od ovog časa igramo fudbal, lopta je moja i ja pucam penal. Ti brani, ali ne smeš da koristiš ruke i noge i imamo još pet sekundi do kraja utakmice. Cenu ne plaćaš samo ti lično, a budi siguran da ćeš je platiti, već plaćaju svi građani.

I da, osnovno je i gde je ključ cele priče na spoljnopolitičkom planu. Ne igraš samo jedan takav meč, već nekoliko. Jedan sa Amerikancima, jedan sa Rusima, jedan sa Nemačkom, jedan sa Evropskom unijom, jedan sa Hagom... Svi su veliki, mnogo veći od tebe, mogu da te pojedu u svakom času i svako pored svoje table gleda kako igraš sa drugim na onoj drugoj tabli onako preko ramena, uz popreko gledanje i gunđanje. Nekada te čak i pre nego povučeš potez oni drugi savetuju kako bi trebalo da odigraš, iako ti to možda nije u najboljem interesu, ali eto, jeste njima u interesu da baš ti iznerviraš protivnika koji posle partije sa tobom treba da sedne sa njima za sto na neku njihovu partiju i baš bi im leglo da ovaj sedne nervozan zato što mu je neko za koga je računao da će rutinski s njim završiti posao za pet minuta, napravio problem. Tu nema mesta za pitanja, čekajte, ljudi, a šta je sa nama. Imamo li mi pravo na neki naš interes? Imate ako ste u stanju da shvatite gde se nalazite, koju igru igrate, ako ste u stanju da se orijentišete u vremenu i prostoru i ako ste u stanju da uopšte artikulišete ono što hoćete. Možda, ali samo možda ćete uspeti nešto da ostvarite.

Šta je olakšavajuća okolnost. Jedino to što ti najveći igrači moraju istovremeno da igraju po nekoliko desetina partija simultano pa još ako nisi u nekom fokusu njihovih interesa i igara i pritom si odlučan, konzistentan i nenametljiv u sprovođenju svojih interesa i svoje politike, možeš da se nadaš da ćeš ostvariti kakav-takav uspeh. I kao što smo rekli, mnogo je bitno da u svojoj igri nekoga od velikih ne naljutiš.

4. Američki gambit

Najteža partija od svih partija koje je ikada iko igrao. Ne možeš u ovoj partiji da računaš na faktor vremena, jer njegov protok ne donosi promenu strategije protivnika. Dakle, nema promena, ciljevi su unapred zacrtani i jedini prostor koji se sam po sebi otvori je da u njihovom planu igre na globalnom nivou tvoja tabla nije u listi prioriteta niti im je u fokusu. Drugi način je da osvojiš neki poen za sebe, ali pritom ne pokazajući višak inicijative, niti slavodobitnosti jer se to uglavnom protumači kao atak. Na sujetu razume se, ali na svaki atak takvi igrači imaju jasan i nedvosmislen odgovor. Ako uvažiš ove konstante, u tom slučaju imaš manevarski prostor za svoje interese i nekad ti se tolerišu i istrčavanja i ekscesi. Tipa da žrtvuješ svog pijuna da bi njima pojeo konja, pa makar konj bio i u tvojoj avliji, sve se to proguta dok oko osnovnih i njima i tebi bitnih stvari imate neku vrstu konsenzusa i dok njihovi interesi nisu ugroženi. U konkretnom slučaju radi se o par pitanja: funkcionalno rešenje za Kosovo, otklon od Rusije, jasno opredeljenje ka EU. I to je otprilike to.

U tom slučaju postoji mogućnost da u nekom trenutku u budućnosti se vaša partija okonča tako što će oni ostvariti svoje interese, ali i ti ostvariš svoje ili veći deo svojih interesa. Neki bi to nazvali remijem i tehnički bi to zaista i bio remi, s tom razlikom što ga u ovom slučaju obe strane mogu shvatiti kao pobedu.

5. Rusija

Podjednako teška partija. Za njih sličan ulog u igri, za tebe kao i u partiji sa SAD, mnogo više od toga. Metod, strategija i taktika koju sprovode umnogome su slični njihovom severnoatlantskom pandanu. Možda Moskva gleda na ovu tablu sa malo više interesovanja nego što su to činili drugi, ali s vremenom je po nas to proizvelo efekat da sad svi na našu tablu gledaju sa mnogo pažnje. Naravno, uz pažnju generišući i sopstvene interese, koji se opet nekada kose sa našim interesima, ali to je već lex data u ovakvim partijama.

U taktičkom smislu koriste metode poput onih koje su koristili u čuvenom duelu Korčnoj - Karpov. Znači, mnogo polažu na psihološku pripremu za svaki potez, trude se da fizički ovladaju prostorom oponenta i da nekako na protivničkoj strani table imaju poneku svoju figuru. Isto važi i za publiku. Da se razumemo, nije da iste metode ne primenjuje druga strana, naprotiv, primenjuje ih verovatno i u većoj meri, ali smo se nekako na tu vrstu uticaja navikli u poslednjim decenijama. Ali otkako je Rusija ušla na velika vrata u međunarodnu arenu, primetan je sličan naum i na njihovoj strani. Ne važi ovo samo za nas, već je to postalo opšte mesto.

Sa njima kao i sa SAD možeš da ostvariš neke ili sve svoje interese pod uslovom da oni na kraju pobede. Njihovi interesi su opet jasni. Ne ulasku u NATO i jači uticaj na ovom prostoru gde žele da pariraju Amerikancima i NATO. Sve drugo je stvar trgovine od gasa do gasovoda i oružja. Štap i šargarepa. Ipak, potezi koji se vuku za ovim stolom pod budnim su okom Vašingtona, Brisela i Berlina. Svaki pogrešan potez ostavlja traga i na drugim odnosima.

6. Lak zadatak

Najlakša nam je partija koju igramo sa Berlinom. Ne samo zbog toga što se igrači koji vode partiju uzajamno cene i poštuju već i zbog toga što su nam interesi slični ili, još bolje, nema velike razlike između naših nada i njihovih očekivanja. Retko smo u zadnjih pet godina na ovoj partiji vukli pogrešne poteze jasno prepoznajući njihove interese, pre svega u okvirima migrantske krize, ugrađujući u te interese i svoje.

Nije tajna da mi želimo u EU i nije tajna ni da Berlin želi tamo da nas vidi pod određenim uslovima, bolje reći standardima koje treba da dosegnemo. Nije nepoznanica ni to da naša politika percipira te standarde kao nužne i na kraju nama samima korisne. Ali i pored toga postoje jasni zahtevi. Opet se oni tiču funkcionalnog rešenja kosovskog pitanja, migrantske krize, vladavine prava, usklađenosti sa spoljnom politikom EU... Međutim, zbog visokog nivoa slaganja oko osnovnih pitanja, mnogo je manje naboja i emotivnog i interesnog u ovoj partiji šaha, što Vučiću ne olakšava posao, ali ga svakako ne otežava, što je u ovoj areni više nego pomoć. Nekoliko puta su Berlin i Brisel demonstrirali spremnost da nam pomognu ukoliko su argumenti na našoj strani, čak nekoliko puta zauzdavajući Hrvatsku u svojim pokušajima da se na našim regionalnim mečevima služi malim "prljavim trikovima". "No, no" koje su nekoliko puta dobili iz Nemačke bili su Zagrebu više nego jasna poruka.

7. Regionalna bantam liga

Na međunarodnom planu posebno bolno mesto su odnosi koje imamo u okviru regije. Opterećeni krvavim građanskim ratovima i disolucijom SFRJ, uz konstantnu borbu za prevlast na Balkanu, partije koje se ovde igraju nose poseban patos i stim u vezi izvesnu dozu fatalističkog. Mnogo je bitno u očima svih učesnika biti najjači u ovoj avliji, nek smo tu najbolji a za sve ostalo baš nas briga. Zatvoreni svako u svoj zabran, svoj modus operandi formiraju na modelu da komšiji crkne krava a po mogućstvu i komšija. U takvoj atmosferi najbitnije je poniziti protivnika, pobeda nije dovoljna. Ali da stvari dođu u ravnotežu pobrinuo se gospodin paradoks. Neverovatno ali istinito, najveći igrač u ovoj balkanskoj ligi je onaj ko tu ligu uspe da prevaziđe.

Kako je to pošlo za rukom Vučiću, najbolje se vidi iz famoznog slučaja Srebrenica 2015. godine. Vučić je otišao tamo sa planom da pošalje poruke pomirenja ne bi li pozicionirao Srbiju ne kao remetilački već kao integrativni faktor. Nije mogao da predvidi kakva će reakcija biti okupljenih u Potočarima, ali je sigurno bio spreman na svaku reakciju. Po povratku u Beograd nije davao zapaljive izjave, za neke potpuno neočekivano poslao je pomirljive poruke ka Sarajevu i još pozvao Čovića, Ivanića i Izetbegovića da ga posete u Beogradu. Istinska demonstracija šahovske logike, svi očekuju napad na jednoj strani, ali Vučić preuzima inicijativu i povlači potez na sasvim drugoj strani. Naviknuti na obrazac good guys/bad guys, balkanski političari skloni tribalnom nacionalizmu, pod budnim okom Zapada povlače jedini mogući potez, dolaze u Beograd. Time Vučić uspeva Srbiju da postavi kao najjačeg igrača u ovom delu Evrope, a kolektivno Predsedništvo BiH šeta po Knez Mihailovoj i Kalemegdanu. Na kraju je sa Izetbegovićem odigrao i partiju šaha na klupi. Možda je Izetbegović i pobedio, ali nekako verujemo da ga je Vučić pustio, tek da ne ostane na nuli u finalnom skoru.

9. Jalova kraljica

Najbitnije ali i najlakše partije koje Vučić igra su one na domaćem planu. Kako smo došli u tu situaciju, najmanje je on kriv, krivi su oni drugi koji pokušavaju da ga pobede ne shvatajući o čemu se zapravo radi, a koju igru igraju, imaju samo jedan cilj - da ga pobede po svaku cenu. Ne shvatajući dva osnovna faktora politike ali i šaha, prostor i vreme, svi su se pokušaji sveli na jalove neplanske atake, soliranje sa "genijalnim" završnicama. Očajnički pokušaji traženja "game changera", situacija i likova koji situaciju treba da preokrenu za 180 stepeni. S jedne strane imate Vučića koji svoj šahovski pristup temelji na poznavanju protivnika, planu, preciznoj strategiji i adekvatnoj taktici, a s druge strane pristup protivnika bi se mogao sublimirati kroz maksimu "neobjašnjiva sila koja se pojavljuje iznenada i rešava sve". Neprekidno traženje jednog poteza, jednog čoveka, jednog imena koje bi bilo dovoljno valjda božanskom emanacijom vođeno do pobede. Osnovna greška protivnika je to što prvo ne razumeju vreme u kome se nalaze. Preslikavajući matricu devedesetih dve i po decenije kasnije, uveli su sami sebe u autistično polje iz kojeg nema izlaza. Drugo, igra koja se igrala devedesetih nije bila šah, koji ima jasna pravila i svoj racio, gde malo toga zavisi od sreće, već pre mica u kojoj uspeh zavisi od sreće, prevare, jedne fore.

Za to vreme Aleksandar Vučić igra svoju partiju, tamo gde je to bitno i gde se računa. Raspolaže figurama, vremenom, prostorom na tabli, ima jasan plan i ostvaruje ga. Nekoliko situacija iz prošlosti govori u prilog ovoj tezi. Prvo, kako je demonstrirao vladanje prostorom na tabli. U šahu je najbitnije kontrolisati centralni deo table i na njega po mogućstvu postaviti najvrednije i najfunkcionalnije figure, lovce, skakače, eventualno kraljicu. Iz te pozicije uz pokazivanje inicijative i pridržavanje pravila o "neprekidnoj inicijativi" donosi materijalnu prednost i na kraju pobedu. U politici, stalno nametanje tema o rastu, ekonomiji, životnom standardu, povećanju plata, investicijama i ostvarenju tih planova u stvari predstavlja osvajanje središnjice takmičarske table. Koga sve u tu svrhu kao svoje figure koristi i sa kojom funkcijom deo je prethodno dobro pripremljenog plana. Čak i kada se u tom planu desi neka nepredviđena okolnost, nikada to ne ne izađe van strategijskog okvira. Uzmimo za primer slučaj Bate Gašića. Recimo da je Bata Gašić u jednoj partiji šaha svojevremeno, u funkciji ministra odbrane, bio lovac. Onda je svojim previdom postao ugrožen i izložen. Na kraju je šahovskim rečnikom bio žrtvovan. U sledećoj partiji šaha Bata je igrao ulogu partijskog pijuna, ali je umešnošću i radom, opet šahovski rečeno, došetao do kraja table i tamo je zamenjen za kraljicu, koja sad ima, razume se, veliku ulogu. I svi ovi potezi prođu, jer od njih nema odbrane za protivnika koji ih ne očekuje.
S druge strane, taj protivnik u dve partije demonstrira upravo suprotne stvari. Nema plana, nema ideje, zaljubljeni u sopstveni intelekt srljalju iz greške u grešku, jer za drugo nažalost u ovim okolnostima nisu ni sposobni. Šahovski gledano, Vučić je dva puta uspeo da ih dovede u nezgodne situacije. Prvo je Jankovića doveo u poziciju koja se u šahu naziva dama na kompromitovanom polju. To je dama koja se nalazi duboko napred na nekom polju na kome u prvom momentu nije ugrožena, ali oko nje ne postoje njene figure sa kojima bi u sadejstvu funkcionisala. Usamljena, bez ideje, nefunkcionalna, beskorisna. To je postao Saša Janković, koji je još postao i uvređena dama usput, to će biti i Đilasova sudbina. U političkom smislu, koliko god ime imalo političku težinu, bez organizacije, bez plana, strategije, strpljenja i upornosti ne postoji način da pobedite na bilo kojim izborima.
Posebna partija je kosovsko pitanje koje je zasad otvorio jedino Vučić, dok se drugi uporno sklanjaju od ovog problema. Da se razumemo, nema tu mnogo šta ni da se dobije, a više ni da se izgubi, ali da nema šta da se dobije, Vučić verovatno ne bi ni igrao tu igru.

10. Doktor Zuhar

S jedne strane mladi Anatolij Karpov, sovjetska uzdanica, čovek kojeg je na meč za prvaka sveta ispratio lično Leonid Brežnjev, predsednik Prezidijuma vrhovnog Sovjeta, i to sa pratnjom od dvanaest agenata KGB, čitavom silesijom velemajstora, analitičara, psihologa, kuvara, masera i ostalih službenih lica, sa samo jednim zadatkom - da urade sve što je potrebno da se pobedi Viktor Korčnoj. A Viktor, Strašni, Korčnoj, jeste bio problem za SSSR.

Ruski Jevrejin iz Lenjingrada, izdanak sovjetske šahovske škole, došao je u Bagio na Filipinima, u kojem je igran meč, kao apatrid, emigrant, jedan od onih koji su svojim begom na Zapad dokazivali tvrdnju da nema nikakvog raja u Sovjetskoj Rusiji, nego je cela jedan veliki gulag. Viktor je zbrisao koju godinu ranije, ostavivši u Rusiji ženu i sina (i dete jeste dopalo zatvora), baš zato što mu sovjetske vlasti nisu htele dati priliku da bude ono o čemu sanja svaki velemajstor - svetski prvak.
Otišao je, posle kratkog tumaranja, u Švajcarsku i tamo se zbližio sa izvesnom damom po imenu Petra Leverik, ženom u čijoj burnoj istoriji je posebno mesto imala činjenica da je dvadeset godina provela upravo u gulagu, u radnim logorima u Sibiru, i shodno tome, bila ne samo ubeđeni anti-Sovjeta, nego i neko ko je spreman da protiv Sovjetske Rusije aktivno radi, na svim poljima, pa i šahovskom. Za nju je Viktorova pobeda bila osveta. I dokaz. Obaveza, posle svega što su i on i ona preživeli.
Sve zajedno, strašni Viktor se ozbiljno naoštrio. Za sebe, za sve svoje poraze, za sina pod udarom KGB-a, za Petru, i za sve koji su trpeli taj boljševički jaram. Za svoju agresivnu, napadačku verziju šaha nadasve.
I možete misliti koliko je on, morao biti pobeđen. I to na sličan način na koji je Zapad u Rejkjaviku matirao komunistički istok. Na glavu, iliti, na mozak.
Zato se u Karpovljevom timu pojavio taj legendarni lik. Doktor Zuhar. Zvanično psiholog, čovek koji je pripremao sovjetske astronaute na samoću svemira. Nezvanično - parapsiholog, deo KGB-ovog tima koji se bavio mentalnim, psihološkim ratovanjem sa mrskim zapadnim neprijateljem.
I doktor Zuhar se, čim je počela partija, mirno smestio u četvrti red velike sale konferencijskog centra u Bagiu. I počeo netremice da gleda u Viktora.
O, kakav užas. Viktor se bunio, organizatori čas izbacivali, čas vraćali Zuhara u salu, Petra je proklinjala, Korčnoj nabavio specijalne naočare sa ogledalom, da odbije parapsihološke napade, ali uzalud. Vrlo brzo je gubio, sa ozbiljnom razlikom, i izgledalo je da Sovjeti pobeđuju bez problema.
Onda se, iznebuha, u Bagiu pojavljuje još legendarnih likova. Viktorija Šepard i Stiven Majkl Dvajer pre svih. Amerikanci, a pripadnici indijske sekte Ananda Marga, željni slave, ali i Viktorove pobede, ponudili su da, pazite sada, neutrališu doktora Zuhara. Sve ostalo je deo one smešne strane istorije, i možete lepo da zamislite. U jednom delu sale sedi Zuhar i netremice gleda Viktora. U drugom delu sale, u lotos pozi, sede Viktorija i Stiven, i netremice gledaju Zuhara, ometajući njegovu energiju i njegove zle misli. I lako je nama da se sada smejemo, ali trik je uspeo. Viktor se probudio, Karpov unervozio i rezultat je sa 5:2 došao do 5:5! Što bi rekli, psihološka prednost je prešla sa sovjetske na kapitalističku stranu. I izgledalo je da će Viktor uspeti da osveti Petru. No, tada se u šah umešala politika pošto je drevna igra koliko ratnička toliko i politička, i podložna svim njenim uticajima. Organizatori su, Bog zna zašto, ali najverovatnije za sovjetske pare, pristali da i iz sale i iz Bagia izbace Viktoriju i Stivena, a da Zuhara, koji je bio u zvaničnom delu Karpovljevog tima, ostave, i puste ga da netremice gleda. Koji dan kasnije Leonid Brežnjev je ponovo primio Karpova. I rekao mu "maladec" (odlično), a Viktor i Petra su, očajni, plakali u Švajcarskoj, koja je ostala njegov dom do kraja života, u kojem nije uspeo samo jedno, da bude svetski prvak.

11. Halucinacije

U Rejkjaviku 1972. godine sukobili su se Boris Spaski i Bobi Fišer, Rus i Amerikanac, svetski prvak sa Istoka i njegov izazivač sa Zapada, dve koncepcije, dva sistema, dve ideologije i dve strašne sile.

Spaski je pri tom bio bolji, sve do Rejkjavika. I nebrojeno puta je pobedio na raznim turnirima Fišera, baš kao što je pobeđivao i sve ostale, uglavnom, kako bi rekli, na glavu, to jest na pometnju koju je pravio u njihovim glavama. Umeo je, pričalo se, da odigra potez koji skroz poremeti protivnika. Sjajni šahista, veliki psiholog, čovek koji je fantastično predviđao plan, taktiku, strategiju i poteze svojih protivnika, čekao je, u Rejkjaviku, mladu nadu Zapada, genijalnog i ludog Bobija Fišera, ozbiljno računajući na Bobijevu frustraciju zbog prethodnih poraza, i na svoju moć da predvidi baš sve što će Fišer igrati. I tu se zeznuo. Zato što je sve što je Fišer radio bilo neočekivano. Najpre, nije kada je trebalo ni došao u Rejkjavik. Došao je samo Spaski. I čekao Fišera, koji je pretio da će odustati, postavljao zahteve, dramio u toj meri da ga je čak i Henri Kisindžer, tadašnji američki državni sekretar, zvao i molio da ode tamo i odigra taj jebeni meč.

I ništa bolje nije bilo ni kada je, konačno, stigao. Sve mu je smetalo, od svetla, zujanja kamera, stolica, do same sale, svaki dan je postavljao nove zahteve, a onda je uspeo da zakasni i na početak prvog meča.
Spaski, njegovi sekundanti, čelnici FIDE, organizatori, svi su izbezumljeno čekali Fišera, koji se pojavio tačno minut pre nego što je meč, po pravilima, trebalo da bude otkazan.

A onda ga je izgubio. I to ne zahvaljujući Spaskom i njegovim moćima predviđanja, nego - previdom, što bi šahisti rekli, pacerskim.

Srušio je, neprimetno, subevrzijom već tada čitav koncept Borisa Spaskog, sve njegove analize, plan, strategiju, pošto je odigrao nešto što niko nije očekivao.
Fišer je sa tom taktikom psihološkog mrcvarenja Borisa Spaskog, sa rušenjem čitavog njegovog brižljivo spremanog programa, plana i koncepcije, nastavio i u drugoj partiji, koja nije ni odigrana. Toliko primedbi je imao da je na kraju bio kažnjen i uspeo je da uz samo jednu odigranu partiju već gubi sa 2:0, ali i da se Boris Spaski uopšte ne oseća kao pobednik.
Videlo se to u trećoj partiji. Ponovo neočekivani potezi, pobeda ludog Bobija, i čuveno skakanje sa stolice, uz uzvik: "Razbijam ga".
Zato što je za Spaskog postalo nedostižno samo sve ono što ludi Bobi može da uradi. Nije više mogao da predvidi ništa. Krenuo je sam da pravi previde. Imao je halucinacije. Pričinjavale su mu se  magnetne sile u stolicama, hemija u vazduhu, droga u soku od pomorandže, ale i anđame na tabli. Posle šeste partije čak je briznuo u plač, ne mareći što ga čitav podeljeni svet gleda, uključujući tu i KGB, kojem se uopšte nije svidelo to cmizdrenje, jer je izgledalo kao da ceo SSSR roni suze, a ne samo izbezumljeni Boris.

Ozbiljno su mu predviđali Sibir, ili bar nemogućnost povratka u domovinu. Na kraju je, na konferenciji za štampu, pričao kako mu neko kontroliše misli i kako ga Bobi, svojim hladnim, ludačkim pogledom hipnotiše.
Famozni strateg, majstor predviđanja, čovek koji je unosio nemir u protivnike svojim potezima, pretvoren je u vlažnu krpu.

I takav je bedno predao meč i nikada se više nije oporavio.

Šahovski dodatak

Žali se prijatelj prijatelju:
"Žena mi kaže ako sutra odem na šahovski meč, da će uzeti decu i napustiti me."
Prijatelj ga upita:
"I šta ćeš učiniti?!"
Ovaj odgovara:
"E4, kao i obično."

Razgovaraju dva psihijatra: "Kolega, šta je s onim Vašim pacijentom što je umislio da je Kasparov?"
Drugi psihijatar odgovara: "Mogu Vam reći da je u njegovom slučaju došlo do znatnog poboljšanja. Sad misli da je Karpov."

***

"Pobeda nije tajna koja pripada malobrojnima, pobeda je nešto što možemo naučiti učenjem sebe, proučavanjem okruženja i spremanjem za svaki izazov koji je ispred nas" - Gari Kasparov

***

Šah utiče na koncentraciju, vizuelizaciju, anticipaciju, odmerenost, analizu, apstraktno mišljenje, planiranje, angažuje intuiciju

***
18 446 744 073 709 551 615 zrna pšenice

Eksponencijalna funkcija opisuje eksponencijalni rast koji se javlja u raznim situacijama. Poznata je legenda po kojoj je pronalazač šaha, po imenu Seta, oduševio tom igrom indijskog cara Šerama i za nagradu zatražio jedno zrno pšenice za prvo polje šahovske table, a za svako sledeće dvostruko više nego za prethodno.
Oduševljen šahom, vladar upita Setu šta želi kao nagradu. Pronalazač ga zamoli da mu car da toliko zrna žita koliko bi se dobilo kada bi se na prvo polje šahovske table stavilo 1 zrno, na drugo 2, na treće 4, i tako redom na svako naredno polje uključujući i poslednje 64, po dva puta veći broj zrna nego na prethodnom polju. Pokaza se da celokupno carstvo ne raspolaže tolikim žitom - da careva nagrada treba da iznosi više od 18 milijardi zrna!

***

Genije kombinacije

Pol Morfi (1837-1884) bio je američki šahista, možda najbolji u istoriji ove drevne igre. Prvi je u šahovsku strategiju uveo princip brzog razvoja i mobilizacije figura. Zvali su ga „genije kombinacije". Bio je nenadmašan u simultankama. Igrao ih je i na slepo na desetak tabli.
Uvek je branio interese svojih figura. Imao je u glavi petnaest poteza unapred ma kako i šta igrao protivnik. Njegove žrtve figura, onima koji su posmatrali partije sa strane, činile su se sulude, ali je na kraju uvek pobeđivao.
Proglašen je "ponosom i tugom šaha" jer je imao sjajnu karijeru u šahu, ali se povukao iz igre još kao mlad. Bobi Fišer ga je uključio na listu deset najvećih igrača svih vremena i opisao ga kao "možda najtačnijeg igrača koji je ikada živeo".
Rođen je u Nju Orleansu, Luizijana, bogatoj i istaknutoj porodici. Naučio je da igra šah jednostavno gledajući igre između svog oca i strica. Prateći jedan takav meč u kući, Pol je rekao stricu da ga je pogrešan potez delio od pobede. Njegov otac i stric nisu znali da devetogodišnji dečak zna poteze, a kamoli šahovsku strategiju. Iznenadili su se kada je vratio poteze i pokazao pobedu koju je stric izgubio.

***

Kubanski gerilski vođa Ernesto Če Gevara je učestvovao u istovremenim utakmicama protiv Migela Najdorfa 1962. godine, a takođe i protiv Korčnoja 1963. godine. Najdorf je, navodno, posle meča rekao: "Nisam imao drugu alternativu nego da ga pobedim".
"Na turniru 1963. među Korčnojevim protivnicima bio je Če. Nakon trijumfa, Korčnoj je kolegi Mihailu Talu rekao: "Pobedio sam ih sve, i Čea, on nema ni najmanju ideju šta da radi protiv Katalonaca."

***

Istorija šaha

Šah kao igra postoji više od dve hiljade godina. Potiče iz Indije (prvi podaci se nalaze u Vedama). U samom početku i dugo potom imao je ekskluzivni karakter - igra je bila namenjena kasti Kšatrija, odnosno ratnika, zbog izučavanja ratne strategije. Kasniji podaci o šahu nalaze se u persijskoj književnosti, kuda je došao posredstvom Aleksandrovog osvajanja Pendžaba.
Drevna Kina i Egipat zasebno su razvili slične igre sa pločicama. Preko Arabije prelazi u Severnu Afriku i mavarskim osvajanjima prenosi se u Evropu (Španiju) i zatim se dalje širi. U Rusiju dolazi nešto kasnije, direktno iz Persije. Keltski kraljevi su redovno igrali šah, a u srednjem veku on čini jednu od septem artes probitates (7 riterskih veština) koje su tvorile viteško vaspitanje. Kralj Ferdinand i Izabela od Španije, Volter, Napoleon, Bendžamin Frenklin bili su fascinirani šahom.
Sama igra je nabijena simboličnim značenjima. Crno-bela šema šahovnice podseća na uokvirenu sliku kosmosa, ukazujući na borbu tame i svetla (jin i jang), sukob nagona i razuma, reda i slučaja, ispoljavanja raznih mogućnosti jedne sudbine... Ivice kvadrata ukazuju na 4 strane sveta, dok 64 polja simbolizuju kosmičko jedinstvo. Ukupan broj varijacija kineskih heksagrama u Knjizi promene iznosi 64.

***

Svetozar Gligorić se sve do pojave Bobija Fišera smatrao najboljim svetskim šahistom izvan Sovjetskog Saveza. Bio je član državne reprezentacije Jugoslavije koja je senzacionalno pobedila na Šahovskoj olimpijadi, održanoj 1950. godine u Dubrovniku. Bila je to prva velika svetska priredba održana u socijalističkoj Jugoslaviji.
Na međuzonskom turniru u Susu 1967. godine delio je drugo mesto bez poraza. U Argentini, na turniru u Mar del Plati 1953. godine, Gligorić je pobedio i bio ispred starog znalca, Migela Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev „patent" u teoriji šahovske igre - poznata Mar del Plata varijanta kraljeve indijske odbrane. Bio je veliki prijatelj sa Bobijem Fišerom. Njih dvojica su odigrali 16 mečeva, a u konačnom skoru Bobi je imao samo dve pobede više, uz 6 remija. Jednom prilikom uspeo je Fišera da nagovori da obuče elegantno odelo i odvede ga na igranku među mnoštvo devojaka. Fišer mu je tada rekao: "Lepo je to što si me doveo ovde medu devojke, ali niti jedna od njih ne zna ništa o šahu!" Na Olimpijadi u Havani 1966. godine Gligorićeve partije redovno su posmatrali Fidel Kastro i Ernesto Če Gevara. Bio je izveštač sa najčuvenijeg šahovskog meča svih vremena, dvoboja Roberta Fišera i Borisa Spaskog u Rejkjaviku 1972. godine.

Nijedan šahovski velemajstor nije normalan - oni se razlikuju samo u stepenu ludila - Korčnoj

Prvi potez može se odigrati na čak 400 načina

30.000 zlatnika dobio je Italijan Đoakimo Greko na šahovskom takmičenju u Pariju 1620. godine, i to je bila najveća nagrada u istoriji šaha do Fišerove pojave

Šah su zabranjivale i pravoslavna i katolička crkva