ZAMRZNUT KONFLIKT NA KOSOVU JE PORAZ ZA NAS

ZAMRZNUT KONFLIKT NA KOSOVU JE PORAZ ZA NAS

Vladan Kutlešić; Foto: Ekspres/Marko Đoković


 Javnost se uzburkala kada se pojavio njegov predlog o realnoj uniji Srbije i Kosova kao jedan od predloga konačnog statusa Kosova. Mnogi su ga osporavali, ali profesor Kutlešić tvrdi da je to jedno od rešenja koje je moguće realizovati a da ono bude racionalno i održivo

Pre Gutenberga strašno malo se pisalo i čitalo. Kada je napravio štampariju, malo se i čitalo i pisalo. Kasnije pisalo se malo, ali se čitalo puno. Danas se mnogo piše, a strašno malo čita.

” Tako profesor Ustavnog prava Vladan Kutlešić objašnjava činjenicu da ga niko od novinara ili stručne javnosti nije pozvao za komentar o predlogu za rešenje Kosova sve dok ga nije pohvalio Vučić mesec dana kasnije. Kako u razgovoru za „Ekspres”, uz kaficu, kaže, ideju „realne unije dve nezavisne države” izneo je dosad tri puta, ali to očigledno niko nje čitao.

Kutlešić, koji je danas profesor Poslovnog i Pravnog fakulteta Univerziteta „Union -Nikola Tesla”, u ovoj oblasti ima mnogo iskustva. Iako se ne eksponira često u javnosti, tokom devedesetih imao je značajna zaduženja. Od 1990. postavljen je za savetnika za ustavno-pravna pitanja predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Bio je potpredsednik u Vladi Srbije i jedan od tvoraca Ustava Srbije iz 1990. godine. Bio je stalni član ekspertskog tima SRJ za sukcesiju, a od 20. marta 1997. godine i potpredsednik u Saveznoj vladi. Predsednik SRJ Slobodan Milošević 19. marta 1998. godine imenovao ga je za svog specijalnog izaslanika u razgovorima predstavnika Vlade Srbije i kosovskih Albanaca, a godinu dana kasnije učestvovao je u razgovorima u Rambujeu kao član srpske delegacije. Nakon toga vratio se akademskoj karijeri.

 Foto: Ekspres/Marko Đoković

Vladan Kutlešić; Foto: Ekspres/Marko Đoković

Šta hoće Amerikanci? To je pravo pitanje. Da li hoće da reše kosovsko pitanje ili da ga rešavaju? Ako hoće da ga rešavaju, onda će ga drže stalno otvorenim i da stalno to podgrevaju. Do sada je izgledalo da svi hoće da ga rešavaju, a niko ne želi da ga reši. U svakom slučaju, mogu. Pitanje je da li žele
O Rambujeu ne želi da govori, jer smatra da za to još nije vreme, ali jeste za rešavanje pitanja Kosova. Iako su mnogi mislili da ga je Vučić poslao na unutrašnji dijalog o Kosovu, da iznese predlog koji će mu se kasnije svideti, Kutlešić tvrdi da predsednika nije čuo ni pre ni posle novembra kada je održan taj okrugli sto. Kako to obično biva u našoj polarizovanoj javnosti, dok su ga jedni optuživali da je džoker vlasti, drugi su tvrdili da je „izdajnik”. Malo ko se udubio u ono što profesor želi da kaže.

-Ja sam se s Vučićem poslednji put čuo 1996. godine. To povodom tih tvrdnji da smo se nešto dogovorili. Tad sam bio potpredsednik Savezne vlade, a on poslanika u Veću republika… Ako bismo sledili pravila engleskog bontona, mi se nismo ni upoznali. Dakle, niti je to naručeno, niti je on imao pojma šta ću ja da govorim, niti sam ja imao kontakt sa njim ni pre, ni posle.

I niko Vas nije zvao?

-Ne. A svi su komentarisali kao i vi, otprilike: Eto, sad verovatno ne možeš da se odbraniš od novinara. A zvali su me samo iz jednih novina i tad sam rekao neću da se bavim politikom, neću da podržavam Vučića, ni da budem sredstvo za njegovo rušenje. Ali pošto se bavim ustavnim pravom, osećam se obaveznim da o tim temama treba da govorim. To je bio jedini razlog da se odazovem tom okruglom stolu. Mislim da kada smo lično mi u pitanju, posebno profesori društvenih nauka, da izjašnjavanje o tom pitanju nije stvar politike već profesije. Čak i obaveza na neki način. Moram da istaknem da ja nisam član SNS, niti aktivista. Ali iz dna duše podržavam da se dođe do konačnog rešenja o Kosovu, koje će biti zasnovano na principima kompromisa. Nasuprot tome, čitava ekipa potpisnika onog apela, od Amfilohija pa nadalje, pita zašto to sada radimo i da treba ostati pri zamrznutom konfliktu. A taj zamrznuti konflikt, to je jedna velika prevara, veliko neznanje. Zamrznuti konflikt je odsustvo fizičkih sukoba. Mi smo naš konflikt zamrzli Kumanovskim sporazumom. Međutim, u međuvremenu su se dogodile značajne i suštinske promene u poboljšavanju statusa Kosova u njihovu korist. Pri zamrznutom konfliktu oni su de fakto i de jure učinili mnogo na promovisanju sopstvene samostalnosti, proglasili su republiku, doneli Ustav, ušli u veliki broj međunarodnih organizacija, dobili priznanje od značajnog broja država… Zamrznuti konflikt nije zamrznut status. Konflikt je faktičko stanje, status je pravno. Dakle, kada se zalaže za zamrzavanje konflikta, to znači da se ne bije. A kada pričamo o statusu, to se poboljšalo u njihovu korist, posebno Briselskim sporazumom. Po njemu je iz nadležnosti Srbije otišla policija, pravosuđe, lične karte, statusi građana, tablice. A to se polako, puzeći dogodilo, uz zamrznut konflikt. Znači, nije tačno da se zalaganjem za zamrznut konflikt štite naši interesi. Naši interesi se štite zamrznutim statusom.

To porede sa Kiprom…

-To nije isto. Severni Kipar ima sasvim drugačiju međunarodnu geopolitičku situaciju od Kosova. Ta država ima samo jedno priznanje, i to Turske, a što se njih tiče, njima ništa drugo i ne treba. Oni sve što im treba ostvaruju preko Turske, malo ih je i nemaju problema. Kod njih je zamrznut status bio jednak zamrznutom konfliktu. Kod nas očigledno nije. Kada se govori o pravnom delu problema, vreme je jedno od najvažnijih pravnih činjenica, ne faktička. Ono proizvodi, menja i njime prestaju pravni odnosi. Najdrastičnije dejstvo vremena, kao pravne činjenice, jeste zastarelost. Drugo osnovno pitanje, od Rimskog prava do danas jeste da se zaštiti državina. U našem građanskom pravu, za državinu koja bi postala pravna, faktička svojina, potrebna je savesnost i zakonitost. Znači ne možeš protekom vremena nešto steći ako nisi savestan i zakonit držalac te stvari. Međutim, u teoriji prava postoji apsolutna zastarelost, koja ima jako dug rok. Tada pravo faktičku situaciju pretvori u formalnu, zbog toga što život ne može da toleriše razliku između dve stvari. Mi smo u 2018. godini, dakle imamo već 19 godina situaciju na Kosovu. Bojim se da pričom o zamrznutom konfliktu ne dođemo u situaciju da jednog trenutka počnu da zastupaju stav o apsolutnoj zastarelosti. Bez obzira na to što je sporna i savesnost Albanaca i njihova zakonitost u svemu tome.

Da li se isti princip primenjuje i u građanskom pravu i u ustavnom?

-Ovaj je princip iz onoga što mi nazivamo teorijom prava. Pa je on primenjiv na ukupnost pravnih odnosa. U međunarodnom pravu mislim da toga do sada nije bilo. Ali će se dosetiti pravnog principa. Ne možeš večno tolerisati faktičku situaciju koja je suprotna pravnim situacijama. To stvara zabunu i unosi pravnu nesigurnost. Znači, mnogo je opasno pričati o zamrznutom konfliktu. To ne rešava problem Srba i Srbije. Protok vremena ide u korist Albanaca. Ja sam prilično promislio ovo što sam predložio. Javnim prostorom se valjaju reči koje ne zna ko izmisli, ali to onda postane mantra za koju niko ne zna šta znači. Evo npr., jednostrano proglašena nezavisnost. Oni hoće time da kažu da nešto nije u redu sa ovim što su Albanci uradili. Pa loše to kažu. Prvo, svako proglašenje nezavisnosti je jednostrano. To nije problem, kao što nije problem ni što je to nezavisnost, nego što je secesija i odvajanje dela teritorije. Jer oni su mogli da proglase nezavisnost ali da ne proglase izlazak iz Srbije. Mogli su da proglase da su nezavisni i da žele da ostanu u konfederaciji sa Srbijom, ili u slaboj federaciji. Dakle, nije tačno reći da su jednostrano proglasili nezavisnost, jer su učinili mnogo više od toga. Oni su izvršili jednostranu secesiju. Otcepili su parče teritorije uz pomoć međunarodne zajednice.

Da se vratimo na vaš predlog…

-Država Srbija je na Kosovu uvela vanredno stanje 1990. godine, koje je okončano Kumanovskim sporazumom. Znači, devet godina je na Kosovu bilo vanredno stanje. Za to vreme im je nuđena autonomija koja se u teoriji zove klasičnom, minimalnom autonomijom i jako podseća na njihov status po Ustavu iz 1963. Njima je to u tom trenutku bilo malo, to je ono što smo mi nudili. I onda se događaju svi pregovori, profesor Ratko Marković leti 15 puta u Prištinu, sedi sam za stolom. Iz čistog mira Slobodan imenuje mene po nečijem nalogom za specijalnog izaslanika. Ja sam isto išao tamo kao budala, jer se od njih nije pojavio niko. Sve dok nisu počele oružane operacije. Mi smo, dakle, nudili manje nego što su oni hteli i očigledno mogli. Ima nekih koji su tvrdili da je trebalo više, ali državna politika to nije dala. Onda se dogodio sukob iz kojeg su oni izašli tako što su dobili protektorat. Rezolucija 1244 nije otcepila Kosovo iz Srbije, ona ga je ostavila u sastavu Srbije, ali je uspostavila međunarodnu upravu nad tom teritorijom. Polako su popuštali sve dok im nisu dozvolili da donesu Ustav i da proglase republiku, s obrazloženjem da njih to ne zanima. Sve dotle da ih prizna stotinu država u svetu. Trebalo im je nuditi suštinsku autonomiju, nešto manje od statusa republike, figurativno govoreći. To je bilo realno.

Foto: Ekspres/Marko Đoković

Vladan Kutlešić; Foto: Ekspres/Marko Đoković

Iz dna duše podržavam da se dođe do konačnog rešenja o Kosovu, koje će biti zasnovano na principima kompromisa. Nasuprot tome, čitava ekipa potpisnika onog apela, od Amfilohija pa nadalje, pita zašto to sada radimo i da treba ostati pri zamrznutom konfliktu. A taj zamrznuti konflikt, to je jedna velika prevara, veliko neznanje

Zašto je državna politika bila drugačija?

-Iako sam bio tu blizu, ja ne znam odgovor. Mogu da kažem da nas Amerikanci ne mrze, oni nikoga ne vole, ali nas ne mrze. Znate onu izjavu lorda Palmerstona koju mi profesori stavljamo u knjige. Kada je u 19. veku poslanik u parlamentu pitao: Gospodine Palmerston, meni ništa nije jasno, sada pljujete Rusiju da je najgora na svetu, a pre godinu dana smo bili u ratu protiv Turske. Kako je to moguće da nam prijatelj postane neprijatelj? Onda Palmerston izgovori: Britanija nema prijatelje, Britanija ima interese. Jedan velikan, profesor Ustavnog prava Jovan Milovanović s početka 19. veka je napisao delo koje se zove „Načela spoljne politike Srbije”. On je još pre više od sto godina rekao da Srbija može da računa samo na to da u interesima velikih sila pronađe svoje mestašce, da se ugradi i da tu ćuti i gleda svoja posla. Dakle, tada kada smo to nudili, nudili smo manje. Onda ima period od Kumanovskog sporazuma pa do 2008. godine kada su bili pregovori u Beču, tada je po mom mišljenju minimum koji se morao nuditi bio status republike da bi oni ostali u okvirima teritorijalnog integriteta, i to čak možda republike plus, dakle, da to bude jaka federacija.

A konfederacija?

-Do granica konfederacije, do njihovog proglašenja. Od priznanja nadalje, to je sad treća situacija, možemo da pričamo samo o nekom od saveza država u kojem oni imaju međunarodni subjektivitet i nezavisnost. Zato što su ga faktički već osvojili. Zato je vrlo mudar potez koji je povukao predsednik Vučić. To što je hrabar je na njegovu štetu, da rizikuje politički rejting i različite reakcije. Ali je svakako u pravu da nama vreme ne ide u korist. Mi s vremenom ne dobijamo ništa. Znači, dokle god mi nešto možemo da damo, možemo nešto i da dobijemo. Još uvek možemo da damo Albancima, da im se skine protektorat sa leđa -da ode Unmik, da ode Euleks i da ih ostave na miru, da budu normalna država. To će im omogućiti onda da ih više ne blokiraju u Savetu bezbednosti za prijem u UN i sve druge organizacije. Dakle, to što bi možda dobili protokom vremena, dobiće odmah.

To je naša karta…

-Upravo tako. Nažalost, potrošili smo karte i loše odigrali. Šta smo dobili za Briselski sporazum?

Zajednicu srpskih opština…

-Znači, izgubili smo jake adute, našu policiju i pravosuđe. Da li je bilo efektivno ili ne, to je druga priča. Konačno je neko na tom nivou politike stisnuo petlju da kaže da moramo postići sporazum. Da li primećujete u javnom diskursu da se stalno priča o tome šta ćemo mi da damo Albancima ili da im ne damo. Kao da su oni izbeglice i azilanti. Kao da su pali s Marsa tamo gde su. Uopšte ne gajim neke pozitivne emocije pre njima, ali srpska država je tamo u srednjem veku dvesta godina imala vlast i posle 1912. godine. Znate li kako je glasila titula cara Dušana našeg, puna zvanična? On je bio car Srba, Bugara, Makedonaca i Arbanasa. To je stari srpski naziv za Albance. Oni su bili u nazivu Dušanove titule. Znači, priča o tome da im nešto damo je vrlo problematična, nadmena i prepotentna. Oni su narod kojih trenutno ima toliko da bog otac to ne može da utvrdi jer je granica fluidna, ali i do dva miliona, a po potrebi mogu da naguraju i preko. To je veliki narod. Oni su do 1990. imali rodovsko-plemensko uređenje. Znam, jer sam mnogo boravio na Kosovu. Kod nas se tad uvodi politički pluralizam, a oni nemaju političko stanje. Oni su u pretpolitičkom stanju. U međuvremenu su mnogo evoluirali. Mnogo naučili, a i para su se nakupili od šverca.

Imate li utisak da ih mi potcenjujemo?

-Vrlo. To što su oni neobrazovani ili manje obrazovani, takva je cela Afrika, pa je ne potcenjujemo. Potpuno je jedino realno i moguće tretirati kao realan politički faktor njihov broj, koji je u međuvremenu postao relevantan. Na kraju oni poseduju privatno bogatstvo, društveno je malo. Oni se moraju ozbiljno uzeti u obzir i uvažavati. Dakle, ima američka poslovica koja kaže: Dok si deo problema, ti si deo i rešenja.

Mislite da je to naš put?

– Ako nemamo šta da damo, nas će jednostavno ignorisati. Još uvek imamo nešto da damo.

Pa to je jedino još i ostalo.

– Da, jedino. Ovo što je ostalo u našim rukama je vezano za plaćanje, to neće niko rado ni da uzme. Da plaća socijalno i zdravstvenu zaštitu i školstvo. Uzeli su policiju i pravosuđe, to je vlast.

Mislite da bi Albanci pristali na monetarnu i fiskalnu uniju kao što ste predložili?

– Nisam stručnjak za tu oblast. Prvo zašto unija, a ne konfederacija? Teoretski posmatrano, postoje samo tri oblika saveza suverenih država konfederacija, personalna i realna unija. To naravno ne znači da ne može da se osmisli nešto novo, što nema svoj naziv i svoje precedente u istoriji, a da isto to bude. To često rade Anglosaksonci. Po svoj suštini će biti to, bliže jednom ili drugom. U čemu se razlikuje konfederacija od realnih unija. Personalna unija je vezana za državnog poglavara. Neverovatna je stvar ovo što Rama izvodi o zajedničkom predsedniku Albanije i Kosova, ja sam šokiran. Toliko sofisticirana stvar. Ja koji ne potcenjujem Albance, nisam to očekivao. Ne znam ko je to mogao da smisli, ali to je gadna stvar.

Rekao je da je to izvučeno iz konteksta, ali i dodao da oni koji brinu, mogu da nastave da brinu…

– Pošto se oni vrlo lako politički dogovaraju, zamislite da se Rama pojavi kao kandidat za predsednika Kosova, pošto oni svi imaju albansko državljanstvo, kao i Haradinaj. I bude izabran. Eto vam personalna unija. Ne moraju to da budu izbori u istom momentu u dve države. Da vas podsetim, u Komonveltu je realna unija između 16 država, tako da pored Britanije još 15 država u svetu priznaje britansku kraljicu kao svog poglavara. Australija je na referendumu 1999. godine odbila da bude republika.

Vratite se na konfederaciju…

– Dakle, zašto realna unija… Ona je slabiji oblik veze, manji broj pitanje je u zajedničkoj nadležnosti i slabija je institucionalizacija, a i dužina trajanja je kraća, kao što pokazuje istorija. Naša nesrećna zajednica sa Crnom Gorom je trajala tri godine, a to je bila realna unija iako se nije tako zvala. To je jedna labava veza koja je otvorena i za proširenje i za suženje. To su svakako nezavisne države, koje iz razloga racionalnosti mogu da se dogovore i više i manje. Konfederacija je zajednica takođe nezavisnih država, ali je mnogo više institucionalizovana. Mislim da to u ovom trenutku nije realno. Daj bože da to evoluira ka konfederaciji. Da napravim paralelu: EU je počela na ovom nivou veze koji ja predlažem između nas i Albanije, ili što je Vučić ranije predlagao u ekonomskom delu za zapadni Balkan. To ima logike, to ne mora da se dokazuje. Ljudi koji idu na Kosovo kažu da su tamo prodavnice prepune naše robe. Niti naši plaćaju PDV, niti se ne plaća carina, znači to je opšti šverc. Racionalno je da bude monetarna unija, ali da li je realno ostaje da se vidi. Što se tiče trgovinske, carinske unije, toliko je očigledno korisno. U političkom delu da bi Srbija to njima dala, ja sam predložio da sever Kosova dobije status političko-teritorijalne autonomije. Najšire moguće, ali daleko od ZSO koja je ništavna, koja je zajednica lokalnih samouprava. Autonomija znači samozakonodavstvo. Za južno od Ibra, gde živi veliki broj Srba, predvideo sam ono što mi u teoriji nazivamo personalnom autonomijom.

Priština tvrdi da Srbi to već imaju kroz zastupljenost u Skupštini i ministra u vladi.

– I na kraju ono što se zove našom kulturnom baštinom, a što teorija zove funkcionalnom autonomijom uz učešće međunarodne zajednice za manastire, o kojima se mi staramo, jer neće oni da ulažu u to. To bi oni trebali da daju. Zašto bi to uradili? Pa oni i ovako ne kontrolišu sever Kosova. Zašto da mi dajemo ostatak ako ne kontrolišemo? Dakle, svako bi dao ono što nema a dobio ono što takođe nema. To je moguće samo ako iza toga stane međunarodna zajednica. Ne samo zato što bez njihovog amin nema ništa, nego zato što nam je potrebna međunarodna garancija tog ostvarivanja. E sada, zašto sam predložio da se to dogodi na međunarodnoj konferenciji? Zato što manje boli, kolokvijalno rečeno. Dakle, nema nota o međusobnom priznaju nego zapravo ima konferencija na kojoj se usvaja akt kojim se mi pretvaramo u realnu uniju. U nekoj psihičkoj sekundi je Kosovo onda bilo potpuno nezavisno, jer samo je tako moglo ući u realnu uniju, ali ona nije nigde notifikovana, već smo se transformisali iz unitarne države u realnu uniju, sporazumom svih relevantnih međunarodnih učesnika. Na sličan način moj profesor Ratko Marković kaže da je Ustav iz 1992. godine prestao da postoji ignorisanjem. Seo Koštunica sa Milom Đukanovićem i dogovore se, doneli povelju, a Ustav nikada nije ukinut nego je jednostavno prestao da postoji, prestali da ga koriste. Zaboravili ga jednostavno. Nešto slično bi se i ovde dogodilo.

Mislite da bi oni bili spremni da to prihvate? Kada bi Vučić izašao sa tim.

– Mislim da je bolje odmah dobiti tu nezavisnost nego čekati, neizvesno se boriti da dobiješ potpuno međunarodno priznanje i članstvo u međunarodnim organizacijama. Drugo, Albanci će verovatno brzo uspeti da urade ono što mi nismo uspeli sa strancima, da ih integrišemo, da ne upotrebim neku ružnu reč, potkupimo, privučemo na svoju stranu…

A velike sile? Da li je to u njihovom interesu?

– Ja sam pitao prijatelja koji se bavi međunarodnom politikom šta hoće Amerikanci? To je pravo pitanje, da li hoće da reše kosovsko pitanje ili da ga rešavaju? Ako hoće da ga rešavaju, onda će ga drže stalno otvorenim i da stalno to podgrevaju. Za sada je sve izgledalo da svi hoće da ga rešavaju, a da niko ne želi da ga reši. U svakom slučaju, mogu. Pitanje je da li žele.

Šta je nama interes?
– Lično verujem da će vreme da nam upropasti poziciju, pokazalo se već da se to desilo. Da smo 1990. dali ono što je njima trebalo, možda bismo sada bili federacija, a ne unitarna država. Ali ne bismo imali rat, ne bismo imali probleme, sankcije…

Govorite samo o njima ili generalno?

– Generalno. Za sve koji tako žele da zadrže Kosovo imam pitanje, na koje se jako zbune, koje neće da im se postavi: Zamislite čarobni štapić koji nas vrati na 1990. godinu i mi usvojimo njihov statut, Albanci obrazuju pokrajinsku skupštinu i onda se izbori za republičku skupštinu održe na teritoriji Kosova. Znate li koja je posledica?
Pa 25 odsto poslanika Albanaca u parlamentu.

– Barem 60 ili 70 poslanika, tačijevaca ili haradinajevaca u skupštini. E to im se ne sviđa. E pa ne može jedno bez drugog. Znate li šta je 70 poslanika?

Ne funkcioniše država.

– Tako je. Sve bi bilo blokirano i sve sa njima moraš da dogovaraš. Ili da postaviš drugo pitanje: da li ste za to da se i dalje svakog dana iz budžeta Srbije izdvaja 800.000 evra za tu de fakto autonomiju na severu Kosova. To toliko košta svakoga dana, a godišnje od 350 do 400 miliona evra. Dakle, na pitanje da li da date Kosovo, 90 odsto Srba će da kaže ne. Hoćeš li da ideš da ratuješ za Kosovo? Ne. Hoćeš da daš pare? Ne. Jesi li bio ikada na Kosovu? Nisam. Da se vratimo na još jednu stvar. Kada je raspisan taj unutrašnji dijalog, bila je jasno izražena želja, u tri jasno upotrebljena prideva, da se kaže nešto što je „realno, racionalno i održivo”. To je Vučić ponovio nebrojeno puta. Te reči se mogu svesti na kompromis. Pošto sam pravnik, ne mogu da govorim o istorijskim korenima, nisam ni politikolog da govorim o političko-sociološkim problemima, mogu da zamislim šta se dešava u psihi prosečnog građanina Srbije kada se pojavi neko i kaže da Kosovo više neće biti deo Srbije, nego realna unija. Ali pravno posmatrano, ako hoćemo da budemo realni, danas je to tako. Mislim da je moj predlog realan, ali neću reći da je jedini.

Rekli ste da realne unije kratko traju, da li je to rešenje onda održivo?

– Održivost je nešto što neće izazvati ponovo konflikt i izazvaće podjednako zadovoljstvo ili podjednako nezadovoljstvo. Zbog toga je održivo. Posebna odlika realnih unija je kratkotrajnost, ali mi smo na korak do prijema u EU. Belgija je čudesna tvorevina iz koje možemo mnogo da naučimo. To je federalna država, bez federalnih organa. Tamo postoje sve vrste federalizma. I personalnih i nacionalnih i jezički… Ali ona je u EU. Kada biste merili stepen mržnje Flamanaca i Valonca, to je neverovatno. Takav stepen mržnje kod nas ne postoji, možda je samo bilo tokom sukoba ustaša i četnika. Ali kod njih nema tuče, oni se ne biju, samo ne komuniciraju. Nema brakova, druženja, ničega, ne prelaze jedni kod drugih na teritoriju. Oni se mrze, ali se mrze na taj kultivisani, evropski način. Nikad se ne tuku. Kad bismo mi dostigli taj nivo. To je zamrznut konflikt. A status ništa. Oni od zajedničke države imaju samo kralja. Dakle, ako se tražilo rešenje koje je realno, ovo je realno u ovom trenutku. One 2008. je bilo realno nešto drugo, pre 2000. nešto treće, pre 1946. nešto četvrto… Rešenje mora da bude zasnovano na razumu. Nije racionalno pobiti sve Albance ili ih iseliti. Može neko da kaže ajde da ih otrujemo, ali to nije razumno. Čuo sam čak predlog ja sam za zamrznut konflikt, treba sačekati, biće veliki rat, Rusi će da pobede i onda ćemo da budemo na pobedničkoj strani. Strašno. To možda jeste realno, ali nije održivo. To je nametanje, proterivanje. Lično sam nastojao da ispunim sva tri uslova, da bude realno, racionalno i održivo.

Zašto drugi modeli, kao recimo dve Nemačke, ne ispunjavaju te uslove?

– Koja je mana sporazuma dve Nemačke? To su dva dela nemačkog naroda, međusobno se sporazumevaju. To bi bilo odličan model za nas i za Republiku Srpsku. Kako mi da primenimo model da se sporazumeju srpski i albanski narod. Iako je Zapadna Nemačka u tom trenutku to manje doživljavala kao okupaciju, ali je i ona počela kao okupaciona zona. Nemačku su podelili na četiri zone, pri čemu su se ove tri spojile vamo, a ova četvrta ostala. Ta država je bila podeljena, a oni su imali toliko nacionalne svesti da napišu još 1949. godine da se njihov ustav zove Osnovni zakon, a zvaće se Ustav kad svi Nemci budu u jednoj državi. Oni su 1949. ratni zločinci, započeli dva svetska rata, a gledali su toliko daleko u budućnost. Isto tako, Irci i Severna Irska se dogovorili da reše konflikt sa državom Irskom i sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Irski ustav u članu četiri kaže da oni neće odustati dok ne prisajedine Severnu Irsku. To je nešto slično našoj formulaciji u preambuli, ali još gore, jer piše u tekstu ustava, pa nije sporna pravna priroda. Oni nikada neće odustati od toga, i onda dodaju „mirnim sredstvima”. Glavni nedostatak svih tih sporazuma je u tome da mi treba da zaključimo sporazum sa Albancima, koji su nam u ovom trenutku nacionalno, verski i politički neprijateljsko društvo. Ne zaključujemo mi sporazum sa severnim Kosovom ili Republikom Srpskom. Zbog toga je to neprimenjivo.

Bio je predlog i model Južni Tirol…

– Južni Tirol je sastavni deo države. To je mnogo manje od onoga što Albanci imaju. Daj bože da to bude. Ali, to nema šanse. Zašto bi se Albanci vratili unazad i postali sastavni deo Srbije, kad već imaju više od toga. Bolje im je onda protektorat nego Južni Tirol.
A podela, to što u Prištini kažu da je to rat direktno i da to ne može mirnim sredstvima da se reši?

– Pa ako i nije rat, ne možeš ti da kažeš, ajde sad da podelimo Kosovo. A šta ćemo da radimo sa Albanijom. Šta ćemo da radimo sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom. Onda je nemoguće posle braniti opšte razvezivanje granica. Hoćeš sever Kosova? Da, ali daj Preševsku dolinu. A šta se onda događa sa Sandžakom? To nije realno, racionalno i održivo. Ako ikada dođe do našeg prijema u EU, u tom trenutku će se sve ovo izduvati. Ljudi se vode svojim interesima. Ja se tu ne bih ljutio. Oni mrze naprednjake i Vučića iz drugih razloga, pa onda ova stvar treba da bude natpartijska i nadnacionalna. Šta god ko mislio, treba da mu oda priznanje. Da li će Vučić da uspe u tome, ko to zna. Ja mislim da hoće.

Da li će ga taj stav koštati nekih sledećih izbora?

– Zavisi kako se pitanje postavi. Ako se postavi pitanje, jesi li za to da imaš 75 šiptarskih poslanika u Narodnoj skupštini, to je cena tvog zamrznutog konflikta ili integracije Kosova u Srbiju. I da li ćeš da daješ pare i da li ćeš za to da ideš da ratuješ?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar