ZAŠTO JE SLOBA UHAPSIO MILUTINOVIĆA

Slobodan Milošević držao je više meseci posle bombardovanja 1999. Milana Milutinovića u nekoj vrsti kućnog pritvora. Navodno, predsednik Republike bio je kažnjen „pojačanim merama nadzora“, kako je to Služba nazivala, zbog spremnosti da sarađuje sa Haškim tribunalom

Milan Milutinović je imao ovlašćenja kao britanska kraljica. Nije mogao da sastavlja vladu, ni da raspusti parlament... Kao što je jednom rekao prvi predsednik Austrije, jedino u šta je on mogao da zabode nos bila je njegova maramica, objasnio je svojevremeno haškim sudijama profesor Ustavnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu Ratko Marković.

(AP Photo/POOL/Michael Kooren)

Ima ozbiljnih indicija da se Milan Milutinović nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora i izolacije, da je pod neprestanom kontrolom porodice na vlasti i da mu je čak i život u opasnosti, izjavio je 1999. Žarko Jokanović iz ND

Milan Milutinović u sećanju srpske javnosti ostao je upamćen upravo tako - kao zlatna ribica u akvarijumu na Slobinom stolu sa Koraksove karikature. Prijateljstvo sa Slobodanom Miloševićem još iz studentskih dana pratilo ga je do kraja političke karijere, koja je okončana odlaskom u Haški tribunal. Još sedamdesetih godina, kao ministar za obrazovanje i nauku, učestvovao je u udaljavanju grupe od osam istaknutih profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, da bi nakon dolaska Miloševića na vlast postao ambasador u jugoslovenskom Ministarstvu inostranih poslova i načelnik Uprave za štampu, kulturu i informacije. Već septembra 1989. postao je ambasador SFRJ u Atini, da bi na mesto šefa diplomatije SRJ bio imenovan avgusta 1995. U tom svojstvu Milutinović je bio član Miloševićeve delegacije u Dejtonu, gde je potpisan mirovni sporazum.

Znao samo prvi prsten

Taj niz nastavljen je i kasnije kada je decembra 1997. godine kao kandidat SPS, Jugoslovenske levice i Nove demokratije izabran na funkciju predsednika Srbije. Na istoj funkciji, čudnim spletom okolnosti i igri prestola, ostao je sve do 2002. A sa trona direktno u Hag. Iako je, prema svedočenju savremenika i pisanju uticajnih medija, to na sve načine pokušao da izbegne.

Upravo zbog tog motiva je i upao u hladni rat sa najuticajnijom osobom tog vremena u Srbiji. Onom koju su u to vreme, umesto predsednika Milutinovića, pojedini srpski vojni generali nazivali „vrhovnim komandantom“. Svojim drugom iz studentskih dana. Slobom Miloševićem.

U vreme dok je Srbija vodila (ili bolje rečeno trpela) rat sa najjačom vojnom Alijansom, Milutinović je vodio (ili bolje rečeno trpeo) rat sa Miloševićem koji ga je doslovno držao u nekoj vrsti kućnog pritvora. Upravo tu formulaciju, kućni pritvor, i sam Milutinović pomenuo je u razgovoru sa svojim prijateljima od poverenja, ali i pojedinim koalicionim partnerima. U kompletnu akciju, koja se i posle dvadeset godina krije pod velom tajne, u državi je znalo svega nekoliko ljudi - Milošević i Mira Marković, Rade Marković, Vlajko Stojiljković, sam Milutinović, njegova supruga, kao i Nenad Batočanin, koji je upravo bio i zadužen za sprovođenje mere pojačanog nadzora uz selektivna ograničenja kretanja. Sve to naravno uz usmenu konsultaciju sa Radetom Markovićem.

Sve je počelo tokom bombardovanja 1999. godine, kada je Milutinović svega pet dana pre kraja agresije napustio komandni položaj. Navodno, Milošević je imao saznanja da Milutinović bez njegovog znanja dogovara saradnju sa Haškim tribunalom. I to preko svog kuma, inače diplomate u Hagu. Sve se dešava u trenutku kada se uveliko najavljuju haške optužnice, koje Tužilaštvo iz Haga uskoro i podiže. Optužnica za ratne zločine na Kosovu protiv Milutinovića, Miloševića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića podignuta je 24. maja 1999. godine, ali postaje javna tek u septembru 2000. godine, neposredno pred odlučujuće izbore u Srbiji. Moguće je da je problem između dvojice predsednika nastao zato što Milutinović nije postigao dogovor sa Amerikancima o Kosovu.

O saradnji Milutinovića sa strancima i sa Zapadom govori se u knjizi Martija Ahtisarija, gde se navodi da su Ahtisari, Šreder, Širak i Talbot umesto sa Miloševićem hteli sa Milutinovićem da pregovaraju o prestanku bombardovanja. To je očigledno bilo dovoljno da Milošević Milutinovića uzme na zub. Makar za početak. Priča o Milutinovićevom kućnom pritvoru kratko je zagrmela na srpskoj medijskoj i javnoj sceni, a potom je isto tako munjevito i zataškana. Naime, septembra 1999. šef poslaničke grupe Nove demokratije Žarko Jokanović javno je zatražio formiranje nezavisne komisije koja bi utvrdila da li je predsednik Milutinović sposoban da obavlja funkciju koja mu je propisana Ustavom.

- Ima ozbiljnih indicija da se predsednik Srbije Milan Milutinović nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora i izolacije, da je pod neprestanom kontrolom porodice na vlasti i da mu je i život u opasnosti - izjavio je tom prilikom Jokanović na konferenciji za novinare. Nešto kasnije izvori bliski Predsedništvu Srbije rekli su agenciji Beta da Milutinović „redovno obavlja svoje radne dužnosti“ i da oni koji to žele mogu „svaki dan da ga vide kako dolazi i odlazi na posao“. A celokupnu priču javno je demantovao i tadašnji portparol SPS Ivica Dačić. Ubrzo potom, Prvo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu predložilo je pokretanje istrage protiv Jokanovića kako bi se utvrdilo da li je počinio krivično delo širenja lažnih vesti zbog izjava o predsedniku Srbije. Povodom optužbi za verbalni delikt, Nova demokratija upozorila je da je u pitanju veoma opasan presedan u kojem se političkim liderima sudi zbog političkih izjava, umesto da se, kao što je i glasio predlog ND, formira parlamentarna komisija. Međutim, ovaj slučaj nikada nije dobio sudski epilog.

Paparaco lov ispred Predsedništva

Mediji su se kratko uzdrmali sve dok reporteri tadašnjeg „Glasa javnosti“ nisu obavili pravi mali paparaco lov u Pionirskom parku, kada su čekali i dočekali da uslikaju Milutinovića kako odlazi sa svog radnog mesta i u pratnji obezbeđenja ulazi u službeni automobil. To je bio krunski dokaz da je sa Milutinovićem sve u redu, da je predsednik slobodan čovek, a samo novi povod da se ponovo pokrene polemika o Milutinovićevom statusu fikusa u političkom životu.

(AP Photo)

Razlika između dvojice predsednika Miloševića i Milutinovića je u tome što je prvi bio na čelu najveće partije, a Milutinović nije imao tu političku potporu. Zato nikad nije bio centralna politička figura, ocenjuje profesor Ratko Marković

- Reporteri „Glasa“ tvrde da se predsednik „brzim koracima i nasmejanog lica“ spustio stepenicama Predsedništva i ušao u službeni crni „mercedes“. Na objavljenoj fotografiji ne vidi se, doduše, onaj karakteristični, široki Milutinovićev smešak, tako da je teško zaključiti u kakvom je trenutno raspoloženju predsednik Srbije. Dežurna ekipa „Glasa“ stajala je očito prilično daleko od zgrade Predsedništva, tako da nije bilo prilike ni za predsednikovo karakteristično obraćanje novinarima (kad je dobro raspoložen): „Što ste se nagurali, je l’ igra mečka“. Bez obzira na nedostatak dodatnih informacija o raspoloženju predsednika Srbije, fotografijom sa naslovne strane „Glasa“ bar donekle je demantovana aktuelna čaršijska priča, a zatim i tvrdnja Žarka Jokanovića - napisao je tada Nenad Lj. Stefanović u jednom nedeljniku i dodao:

- Po socijalistima, Milutinoviću život za sada ugrožava samo visok krvni pritisak i suvišna kilaža zbog koje sve teže staje u svoja omiljena maturska odela koja i dalje uporno nosi. To što je Jokanović u nekom političkom salonu ili na nekoj svadbi pokupio priču o „zarobljenom predsedniku“ i odmah je pretočio u zvanično saopštenje, bez ikakvih dokaza, odavno spada u manir srpske opozicije „važno je da se pleše“.

Iako u takve mere retko ko i danas, posle punih 20 godina, želi da poveruje, s obzirom na Milutinovićevu političku i državničku reputaciju, o ovome su pisali i uticajni evropski mediji. Pre svega, naravno, oni britanski.

Tako je ugledni britanski list „Gardijan“ septembra 1999. godine pisao kako kruže glasine da je najuži krug Miloševićevih saradnika zabrinut za svoju budućnost, kako zbog Haškog tribunala, tako i zbog toga što se nalaze na evropskoj crnoj listi.

- Evropska unija je zabranila ulazak u zemlje članice za oko 300 jugoslovenskih zvaničnika. Na toj listi se nalazi i Milutinović. Ironično, svoju predsedničku kampanju vodio je pod sloganom „Srbija i svet“ pisao je tada „Gardijan“, dodajući da Milutinović nije izlazio u javnost nekoliko nedelja:

- Beogradske novine su prenele da se nalazi u bolnici zbog visokog pritiska.

U istom članku Britanci prenose i izjavu Nebojše Čovića, tadašnjeg lidera Demokratske alternative: „Navodi o Milutinoviću moraju da se provere. Međutim, postoje indikacije da je to tačno i da je još nekoliko ljudi iz iste partije u sličnoj situaciji“.

Zanimljivo je da je tri godine kasnije, tačnije februara 2002. godine BBC objavio da postoje informacije kako bi Milutinović mogao da svedoči protiv svog bivšeg šefa, ali da bi u tom slučaju to „skupo naplatio“.

Miloševićev „yes, man“

O ovom slučaju 2003. pisao je i britanski „Telegraf“ prenoseći kako je Milutinović izjavio da se ne oseća odgovornim za zločine za koje je optužen, tvrdeći da je kao predsednik Srbije imao vrlo male realne moći.

- Karla del Ponte, glavni tužilac Ujedinjenih nacija, planira da upozna Milutinovića nakon njegovog dolaska, rekao je portparol Haškog tribunala i dodao da je ona odbila dalje da komentariše spekulacija kako bi on mogao da bude pozvan da svedoči protiv Miloševića. Milutinović se nadao da će ostavkom Miloševića u kritičnom trenutku izbeći krivično gonjenje za ratne zločine u Haškom tribunalu. Ta nada je bila srušena juče kada mu je ostalo samo da se preda Tribunalu. Vlada Srbije mu je rekla da je vreme da se suoči sa posledicama toga što je bio „yes, man“ u vladi Miloševića - pisao je „Telegraf“ i dodao da je u jednom intervjuu Milutinović izjavio: „Lagao bih ako kažem da se ne plašim odlaska u Hag“.

Nasuprot tome, svi aktivni i nekadašnji socijalisti, koji su u to vreme bili u bliskom Miloševićevom okruženju, danas su, nažalost, ili pokojni ili za celokupnu priču o kućnom pritvoru tvrde da su to budalaštine i besmislice. Osim najužeg kruga oko Miloševića, svi drugi za ovo, ako znaju, znaju samo posredno, ali su verovatno iz ličnih razloga nezainteresovani da to podele sa javnošću. Ni sam Milutinović nije bio raspoložen za razgovor za „Ekspres“. S druge strane, Žarko Jokanović obećao je da će nam u skorije vreme dati precizan i istinit odgovor o ovim dešavanjima, zahtevajući autorizaciju, jer kako kaže - u pitanju su vrlo ozbiljne stvari.

Profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ratko Marković, koji je bio jedan od najbližih saradnika Miloševića i koji je svedočio u suđenjima i Miloševiću i Milutinoviću u Hagu (u jednom postupku bio je činjenični svedok, a u drugom i u svojstvu eksperta), u izjavi za „Ekspres“ kaže da nikada nije čuo da je Milošević na ovaj način nadzirao Milutinovića.

- To što pominjete kao kućni pritvor zaista prvi put čujem, mislim da je to samo glasina. Moguće je da je to posledica samoizolacije koju je Milutinović odabrao kad je shvatio da je politika na čijim idejama je došao na vlast otišla u prošlost. U to vreme strašno se manipulisalo pričom i pretnjama Hagom, tako da je možda i to bio njegov motiv za nepojavljivanje. Iako je bio predsednik do 2002. godine, u toj poslednjoj fazi je bio prilično marginalizovan, da li mu je nova vlada nešto uskraćivala ne znam, ali u politici je sve moguće - objašnjava Marković.

Kako kažu upućeni, Milutinovićev prvi dan „na slobodi“ bio je 6. oktobar 2000. Upravo on je bio među onim Miloševićevim saradnicima koji su ga savetovali da prizna poraz od strane Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima.

- Čelnici DOS-a tražili su podršku da ne dođe do najgoreg, ja sam to i obećao, tako da je to bila dramatična epizoda koja se dobro završila - govorio je kasnije Milutinović.

Peti oktobar preloman

Nova vlast prvo je formirana na saveznom nivou, a u Srbiji je, do izbora održanih 23. decembra 2000, teren za potpuni transfer vlasti pripremala prelazna vlada, koju su činili predstavnici DOS, SPS i SPO. Sporazum o formiranju prelazne vlade 16. oktobra 2000. potpisali su, kao garanti, upravo Koštunica i Milutinović. U tom trenutku, posle petooktobarskih promena, njegovi socijalisti očekivali su od Milutinovića da uspori zakonske predloge novih vlasti i spreči odlazak Miloševića u Hag.

Međutim, bez oslonca u jakoj partiji koja je potpuno poražena na izborima, i uz strah da će biti izručen Hagu, Milutinović nije učinio ništa. Već se i sam tri godine kasnije predao Tribunalu. Sve do tada Milutinović, za razliku od kompletne socijalističke garniture, nije sišao sa vlasti. Makar formalno. To što se ni struji saveznog predsednika Koštunice ni premijera Srbije Zorana Đinđića nije žurilo sa predsedničkim izborima dok traje njihovo odmeravanje snaga, Milutinoviću je ostavilo prostora da na funkciji ostane do kraja mandata, sve do 2002. godine.

- Nakon 5. oktobra Milutinović je postao dvostruko hendikepiran. Osim toga što nije bio predsednik stranke, čiji je bio kandidat na izborima, imao je vladu koju je činila druga vladajuća većina. On je imao politički legitimitet, kao neposredno izabrani predsednik Republike, kao i ustavna ovlašćenja. Ona nisu bila preširoka, jer je deo ovlašćenja bio prebačen prvo na nivo federacije, a kasnije na savezni nivo. I tada Vlada je bila ta koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Međutim, Miloševića opozicija nije volela, kao uvek što se dešava kada je vođa vladajuće koalicije jaka politička figura. Iz te mržnje prema Miloševiću stvorena je mržnja prema čitavoj instituciji. Ona je veličana i hiperbolisana iako to formalno nije bilo istina. Razlika između Miloševića i Milutinovića je u tome što je prvi bio na čelu najveće partije, a Milutinović nije imao tu političku potporu. Zato nikad nije bio centralna politička figura - objašnjava Marković za „Ekspres“ i dodaje da Milutinović nije imao ingerencije prema policiji i vojsci, iako su ga kasnije u Hagu teretili po tom osnovu.

I zaista, oslobađajuću presudu Milutinoviću, po svih pet tačaka optužnice, veće sudije Jana Bonomija 2009. je obrazložilo nalazom da nije dokazano da je on „značajno doprineo zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ budući da nije imao direktnu kontrolu nad snagama Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji su ga sprovodili:

„Pretresno veće ne prihvata da je Milutinović imao zakonsku obavezu proisteklu samo iz službene zakletve, a bez značajne de jure i de fakto vlasti, da deluje da bi sprečio događaje do kojih je došlo na Kosovu. Pored toga, pretresno veće nije spremno da prihvati da je njegov doprinos putem propusta bio značajan, s obzirom na to da Milutinović nije imao ovlašćenja nad snaga ma koje su počinile date zločine“, navodi se u obrazloženju presude, kojom su ostala petorica optuženih osuđena na kazne od 15 do 22 godine zatvora. Sudsko veće osudilo je na po 22 godine zatvora nekadašnjeg potpredsednika Vlade SR Jugoslavije Nikolu Šainovića, komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije Nebojšu Pavkovića i načelnika štaba MUP-a na Kosovu Sretena Lukića za zajednički zločinački poduhvat, dok su vojni generali Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević dobili kazne od 15 godina zatvora zato što su „pomagali i podržavali“ činjenja zločina u okviru sprovođenja tog poduhvata, ali nisu imali nameru da Albance masovno rasele.

Iz zatvora u Sheveningenu, dve godine kasnije, oglasio se i general Pavković, tvrdeći da je Milutinović pokušao da njega i „ostale Miloševićeve generale“ namesti 8. oktobra 2000. godine, kada ih je sve, po prvi put, pozvao kod njega u kabinet. - Cilj je bio da se inscenira vojni udar na novu demokratsku vlast. Trebalo je da se ceo vojni vrh skupi kod Milutinovića, da upadne neka pripremljena jedinica, možda i iz inostranstva, i da nas pohapsi kao pučiste. Milutinović bi verovatno bio pošteđen, a možda bi se i on našao u istoj priči. Tako bi se nova vlast jednim udarcem, na jednostavan način rešila i vojnog vrha i predsednika Srbije - opisao je Pavković, dodajući da je odmah procenio da je reč o „slabo planiranoj klopci“ i da zato nije u tome učestvovao. I tako počinje ono što ljudi koji su bili bliski Slobi zovu „prekomerna kooperativnost“ Milutinovića prema novim vlastima, koja je nekad išla do granice servilnosti. Tome u prilog govori podatak da je vrlo lako raspisao parlamentarne izbore već krajem 2000. Tada se i mnogo češće pojavljivao u medijima nego prethodne godine.

Pravi „acting president“

Novinarka Bojana Lekić, koja je u to vreme bila glavna i odgovorna urednica informativnog programa na B92, kaže da Milutinovićevo odsustvo iz javnosti nikom nije nedostajalo.

- Da je tu zaista bilo reči o kućnom pritvoru, takva stvar ne bi mogla da ne bude velika tema u medijima, a to tada nije bio slučaj. Međutim, imajući u vidu da je Milutinović bio „acting president“, ali u onom značenju da glumi predsednika, a ne da zaista vrši tu funkciju, moguće je da se stvorio taj utisak. U javnim nastupima znao je više da nas nasmeje nego da saopšti važnu političku odluku. Možda je baš zbog toga Milošević sugerisao da se što manje pojavljuje u medijima, a svaka Miloševićeva sugestija tumačena je kao naredba - podvlači Lekićeva.

Prema tvrdnjama nekadašnjeg glavnog urednika „Politike“ i odanog prijatelja Mire Marković, Hadži Dragana Antića, Milošević je osećao gorčinu zbog toga „što su ga prevarili svi, pored ostalih i Milan Milutinović, koji je kao tadašnji predsednik Srbije imao pravo da potpiše odluku o Miloševićevoj aboliciji“. Trivije radi, Milutinović je 2000. pomilovao Luku Bojovića.

Kažu da bi dobar predsednik trebalo da liči na iskusnog fudbalskog sudiju: da dosta trči i radi, vidi i kontroliše sve, dozvoljava da se igra razvije, a da u suštini bude nevidljiv i nenametljiv i da interveniše i oglasi se samo onda kada se ne poštuju pravila igre. Milutinović je, izgleda, preozbiljno shvatio tu definiciju. Međutim, problem je nastao kad je Sloba iskoristio VAR sistem.

 

Put kojim se ređe ide

Da je Milošević umesto kućnog pritvora Milutinovića hipotetički želeo da procesuira za veleizdaju ili da ga opozove, to ne bi bilo išlo glatko. Prema tada važećem Ustavu iz 1990, predsednik je uživao imunitet kao narodni poslanik. To je podrazumevalo da nijedan „narodni poslanik ne može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine, osim ako je zatečen u vršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina“. Opozvati demokratski izabranog predsednika tek nije bilo jednostavno. Trebalo je obezbediti dvotrećinsku većinu u Narodnoj skupštini, koja će podržati da je predsednik prekršio Ustav, a tek onda raspisati izbore. „O opozivu predsednika Republike odlučuje se neposrednim i tajnim izjašnjavanjem birača. Predsednik Republike je opozvan ako za opoziv glasa većina od ukupnog broja birača“, navodi se u članu 88 tadašnjeg Ustava. Upravo zbog svega ovoga Sloba je verovatno izabrao lakši put.