ZATO SE HRVATI STIDE DANA POBEDE NAD FAŠIZMOM

Zvanični Zagreb ni ove godine nije, ni sam ni sa ostatkom Evrope, obeležio Dan pobede. Dok je trajala vojna parada u Moskvi 9. maja, u Hrvatskoj su jedinu proslavu organizovali Rusi. Državni vrh nije našao za shodno da se oglasi, čak ni „priopćenjem“

Deveti maj 1945. „Pobedila je pravedna stvar ujedinjenih naroda nad onim razornim silama koje su htele nametnuti čovečanstvu takozvani novi poredak, poredak ropstva i patnji. Došao je dan pobede nad zajedničkim neprijateljem, dan zajedničke pobede, zajednički praznik svih ujedinjenih naroda“, poručio je Josip Broz Tito. Spomenuo je i Majdanek i Jasenovac. Partizane sa Sutjeske i Neretve. A onda je pozvao i sve zavađene „bez obzira na to da li su u četnicima, ustašama, domobranima, da odmah polože svoje oružje i predaju se najbližim vlastima“.

Deveti maj 2018. u Sarajevu je započeo porukom Bakira Izetbegovića u kojoj građanima BiH čestita Dan pobede nad fašizmom, Dan Evrope i Zlatnih ljiljana ističući da Bosna „baštini dugu tradiciju antifašizma i zajedničkog života, zasnovanog na toleranciji i jedinstvu različitosti“. Isti dan Srbiji je osvanuo u Moskvi, gde je Aleksandar Vučić kolegi Vladimiru Putinu saopštio da mu je pesma „Dan pobede“ omiljena ruska pesma. Zajedno su je i zapevali. Dan pobede u Hrvatskoj nije ni osvanuo.

Trg Bana Jelačića 8. maj 1945 ulazak partizanskih jedinica u oslobođeni Zagreb

Prošlogodišnja „proslava“ 9. maja, održana u dvorani „Vatroslav Lisinski“ u Zagrebu, bila je samo uvertira u ovogodi­ šnji scenario. Ni pojavom, ni saopštenjem tada se nije oglasio niko od najviše trojke dr­ žavnog vrha. Dok su zagrebač­ ki mediji ocenili da se „minut ćutnje odužio na ceo dan“, premijer Andrej Plenković kratko je rekao: „Imao sam druge obaveze“. Ove godine Plenković i Kolinda zaboravili su da pošalju čak i svoje izaslanike. Zaboravili su i da uopšte organizuju proslavu. I to ne samo Dana pobede nad fašizmom već i Dana oslobođenja Zagreba. Šutnja. Jedina ceremonija održana je u Batini na istoku Hrvatske, na drugom najve­ ćem groblju crvenoarmejaca. Ipak, to su organizovali Rusi. - Ne samo da se Sabor Republike Hrvatske stidi Dana pobede, već se stidi i bitaka na Neretvi i Sutjesci, gde su poginule hiljade Hrvata koji su učestvovali u NOB-u. Ustaški pozdrav „Za dom spremni“ političke elite su gotovo potpuno legalizovale u Hrvatskoj. Ploča s pozdravom ZDS bila je mesecima i u Jasenovcu, pa zato sada već tri godine hrvatska vlada sama, bez predstavnika žrtava, komemorira datum proboja iz logora. Da je Dan pobede nešto čega se treba stideti, nešto što treba pre­ ćutkivati, dok je pozdrav ZDS dobar, misle i neki akademici, misle i sudovi, misle gradona­ čelnici i političari. Nije o njegovoj upotrebi sigurna ni predsednica Hrvatske - navodi profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu Tvrtko Jakovina u autorskom tekstu za hrvatski nedeljnik „Globus“ i dodaje da je danas važnije pitati šta je uopšte ostalo od Dana pobede i u kakvom se to društvu Hrvati žele kretati.

Ulazak nemačkih četa u Zagreb 10. april 1941.

- Kao da je danas manje važno da li je postojao mali narod čije su mase, zajedno sa Srbima u Hrvatskoj, pohrlile u borbu i zemlju, u kojoj je deo stanovništva bio uz Hitlera, preveli na stranu pobednika. Zaborav Dana pobede u Hrvatskoj 2018. jedinstven je i dugo će se objašnjavati budućim generacijama šta se to učinilo zemlji koja je trebalo da na svom ratnom uspehu gradi buduć­ nost u društvu najboljih i najbogatijih. Biti zemlja koja je lako svima mogla biti primer, a ne zemlja kojoj drugi daju lekcije. Treba da se objasni da je jedna generacija učinila sve da se izbriše povezanost s najsnažnijim državama sveta, sa svojim NATO saveznicima. Slavio se taj dan pobede pre sedamdeset i tri godine, a obeležavao se i nadalje. Svet iz 1945. još uvek je tu, modifikovan, ali određen dobrim i zlim onoga vremena. Mnogi su u međuvremenu postali razočarani, ali Dan pobede ostao je trenutak kada je najveće ubijanje u istoriji prestalo i zato je ostao važan moralni orijentir

 

- Da je Tuđman iz 1990. vi­ še slušao sebe iz ranijih godina, Hrvatska bi danas bila u boljoj situaciji. Da je članstvo Tuđmanove stranke vi­ še slušalo ili razumelo svog vo­ đu, možda bi takođe bilo bolje. Da je jednostavno bilo vi­ še hrabrosti da se prizna istina, da su naučnici više bili profesionalci, ne bismo danas bili u ovakvoj situaciji kakvoj jesmo. Da Hrvatska od 1990. nije činila sa svojom prošlosti ono što je činila, da je ostala više usidrena uz najrazvijenije države, bili bismo u puno ve­ ćoj saglasnosti s istinom, Zapadom i uz puno više „zajedni­ štva“ lakše bismo gradili svet 21. veka. Tako se nikada ne bi dogodile tri kolone u Jasenovcu i tajne posete Kolinde Grabar Kitarović. Pitanje poklona ovog ili onog političara stradalima u ustaškom logoru, gde je pobijeno 83.847 ljudi, ne bi bilo mesto aktuelne sramote, nego mesto odakle bi se slale poruke mladima. Hiljade bi školske dece tamo upoznalo najgori deo hrvatske savremene istorije i znale da ne žele da se ikada nešto slično ponovi. Društvo bi bilo zdravije. Da se želelo razumeti šta se desilo 8. maja, Hrvatska zbog interpretacije prošlosti ne bi imala me­ đunarodne probleme i ne bi bila ismejana, kao što se to događa 2018. Zar više puta izre­ čene tvrdnje izraelske predstavnice u Hrvatskoj nisu žalosno podsećanje na ono šta bi trebalo da govorimo sami? O rastućoj fašizaciji nedavno su govorili i Rusi, mada se njihova upozorenja lakše odbijaju, jer Rusija teško da je u prilici davati lekcije. Lekcije su u mogućnosti da daju Francuzi, koji su zabranili svojim diplomata kontakt sa Karamarko-Ore­ škovićevim ministrom kulture u Vladi RH Zlatkom Hasanbegovićem. Amerikanci u svojim izveštajima o stanju ljudskih prava takođe apostrofiraju neke od ličnosti koje su upravo simboli različitih ekstremnih, pa i ekstremnih revizionistič­ kih politika - navodi Jakovina.

U iscrpnom autorskom tekstu profesor ističe i da se Hrvatskoj ne bi dogodilo sve što im se događa u Austriji samo da su imali uravnote­ žen odnos prema prošlosti. On ističe da su u svega nekoliko nedelja Austrijanci odredili i koreografiju za Blajburg i pokazali hrvatskom pravosuđu „šta se i kako treba činiti sa simbolima poražene ideologije i koljačke vojske“, pa da se čak i crkva u Austriji, i to katolič­ ka i univerzalna, nakon packi iz Nemačke, ograđuju od crkve u Hrvata. A onda se prebacuje na Srbiju...

- Nažalost, Hrvatska se sama dovela u situaciju da sve teže verodostojno može odgovoriti na takve kritike. Kako će to učiniti neko ko finansira Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac, koje direktno negira Holokaust, stradanje Srba i Roma, stradanje Hrvata? Kako uopšte pokazati da ima onih koji su zahvalni što se rat 8. maja 1945. završio kada je u gradovima sve manje mesta koja su otvorena onima koji žele obeležiti Dan pobede. Sve što se danas Hrvatskoj dešava bilo je vrlo lako predvideti. Oni koji su upozoravali često su bili napadani i vređani. Niko takve glasove nije slušao, jer na temama iz prošlosti decenijama se bazirala ukupna politika u zemlji. Poslednjih nekoliko godina sve je ubrzano. Odluka da se promeni ime Trgu maršala Tita bilo je simbolično prihvatanje da je došlo do svrstavanja na stranu pora­ ženih. Poraženi su potom dobili mogućnosti za obnavljanje izuma iz NDH, poput Hrvatske pravoslavne crkve. Sisački biskup Košić, pa i drugi u zemlji domaćini su ovog maja promociji knjige o ovoj „Crkvi“. Biv­ ša direktorka Spomen-podru­ čja Jasenovac Nataša Jovičić dopustila je da negatori Holokausta polože cveće ispod spomenika u Jasenovcu, kao da nije reč o ruganju žrtvama. Posle je postala savetnica za Holokaust Kolindi, koja u Argentini 2018. pozdravlja samo one koji su 1945. pobegli u diktaturu generala Perona kako bi tamo našli „prostor slobode“. Nije, verovatno, reč o onome što je govorio novi izaslanik Kolinde, da se pomire, usaglase brojke stradalih: 700.000 iz Gradine i 84.000 iz Jasenovca, jer je takvo poravnanje nemoguće. Da li bi u tom slučaju Hrvati povećali svoju brojku za 150.000-200.000 mrtvih,a Srbi spustili svoje za isti broj? - upitao je Jakovina, dodavši podugačkom spisku i sistemsko pretvaranje partizana u negativce, a ustaše u hrvatsku vojsku i ispravne borce samo zato što su Hrvati. „Kao da su partizanovci bili nehrvati“, primetio je autor.

- Srbija je, dodu­še, činila suprotno od Hrvatske. Srbi su sve svoje borce pretvorili u borce za slobodu, a sva ubijanja zanemarili. Samo su u Hrvatskoj stvari suprotne. Zato smo sada tu gde jesmo. Ako aktuelno prepucavanje s Dačićem nema neku svrhu, puno efikasnije bi bilo da Hrvatska može odgovoriti, ne nabrajanjem onoga što su u ratu činili Srbi - po modelu „i vi ste“ - nego bi mogla pokazati svoje mrtve s Neretve, jasan odnos prema žrtvama Jasenovca, kao i strogo poštovanje naučne prakse u utvrđivanju žrtvi i okolnosti zločina u Blajburgu. Takvoj zemlji, u kojoj bi se o Holokaustu, genocidu, učilo i govorilo jasno niko ne bi mogao prigovoriti, jer bi to bilo dru­ štvu koje zaista želi biti jedno od najboljih u Evropi. U takvoj bi zemlji kolone u Jasenovcu činili građani, ne političari, i o prošlosti se ne bi govorilo drugačije do s pijetetom. Pa pogledajte kako to radi Angela Merkel - poentirao je Jakovina.

S druge strane, njegov kolega, profesor istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu Hrvoje Klasić u izjavi za „Ekspres“ podseća da se u Hrvatskoj ni ranije nije mnogo slavio 9. maj kao Dan pobede. On ističe da je to nasleđe iz jugoslovenskog perioda, kada se više pažnje poklanjalo Danu ustanka, 4. julu, ili proslavi ustanaka po republikama.

- Jedino se u Zagrebu vi­ še obeležavao 9. maj i ranije, ali kao Dan oslobođenja grada. Pritom, još je Tuđman kao partizanski borac i general-major JNA, nakon sticanja nezavisnosti proglasio 22. jun za slu­ žbeni praznik kao Dan antifa­ šističke borbe, jer je tog datuma 1941. u Sisku formiran prvi partizanski pokret u tada okupiranoj Evropi. Međutim, postoji službena praksa koja se uči u školama i ona koja se vidi napolju. Tu postoji potpuno šizofreni odnos. Antifašizam je upisan u Ustavu, a rušeni su spomenici narodnim herojima, menjani su nazivi ulica i trgova, a dobijali su imena po istaknutim pojedincima iz NDH. To je i sam Tuđman prećutno odobravao. Tako će sad više članova vlade otići u Blajburg nego što će se pokloniti žrtvama Jasenovca - ocenjuje Klasić dodajući da je Hrvatska po tome jedinstvena u Evropi. - Imamo vrlo specifičnu situaciju. Ljudi koji su izgubili u ratu i razbežali se svuda po svetu devedesetih su se vratili i počeli da vode državu. Zato su želeli da do tada važeću istinu o partizanima i antifašistima kao oslobodiocima preina­ če, jer nije im bilo prijatno da njih, njihove očeve ili dedove neko proglašava ratnim zločincima. Da se razumemo, u Blajburgu je nastradalo 70.000 ljudi i ma šta mi mislili o njima, to je ogroman masakr, ali treba imati isti odnos prema svim žrtvama. Zamislite da se isto desilo u Nemačkoj. I nacisti su bežali u Argentinu ili Paragvaj, ali im nije palo na pamet da se ikada vrate u Nemačku - napominje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, skoro tri decenije takvog čudnog odnosa stvari se polako menjaju. Ipak, kako kaže, to nije zasluga Evropske unije.

- Brisel nije preterano zainteresovan za to šta neki hrvatski ministar misli o Drugom svetskom ratu kad zna šta aktuelne vlade po Evropi rade. To je problem za nas. Međutim, iako sam ja istori­ čar, ne mislim da je suočavanje sa prošlošću najvažnija stvar. Mnogo je bitnije pitanje da li su ljudi koji veličaju usta­ šku ideologiju spremni ponoviti zločine od pre 75 godina - dodaje Klasić.

I onda zaista ostaju enigme o kojima se da diskutovati: Ko je Hrvatima kidnapovao Dan pobede? Franjo, koji u osami piše dnevnike. Ili možda Tuđ­ man hadezeovac? Da li su Bosanci zaista najtolerantniji antifašisti? I kada će Srbija prestati da ćuti Šešelju i Vulinu?

 

 

Hrvati i slavna prošlost

Istoričar i socijalista s ove strane Dunava Predrag J. Marković za „Ekspres“ kaže da i ne očekuje da će Hrvati ikada proslavljati Dan pobede sa ostatkom Evrope. Oni, kako kaže, slave nešto drugo... - Vrlo teško to može da se desi imajući u vidu da oni slave žrtve Dana pobede. Ljudi poginuli u Blajburgu su bežali od oslobodilaca. Uzgred, mi bi trebalo to mesto da zovemo kao Slovenci Pliburk, a ne da koristimo nemački naziv. Hrvati su imali slavnu antifašističku prošlost, koju su delili sa Srbima i Slovencima. Umesto da se ponose time, oni su je se odrekli. Oni slave poslednje naciste u Evropi, a tokom poslednjih decenija porušili su oko 3.000 spomenika, podignutim i srpskim i hrvatskim partizanima. To je šteta za same Hrvate - zaključuje Marković.