ZEMLJOTRES I OPELA: Srpsko postizborno političko groblje

Na srpskom političkom bunjištu predsednički izbori su doneli pravi zemljotres i više političkih opela

Uklapaju se u onu božansku poruku Miloša Crnjanskog: „Nema smrti, ima Seoba". Dakle, da se ne ljubimo, put vam je poznat, vi ste ga trasirali - Pravac političko groblje.

Mnogi među vama počinili su ozbiljne zločine protiv Srbije i njenih građana. Da je Srbija normalna država, nosili biste odavno poprečno prugasto dizajnirana odela. Nažalost, Srbija to nije. Vi ste se na umiranju Srbije obogatili, bili ste moćni, vešti i beskrupulozni. Prodavali ste maglu za dukate.

Na srpskom političkom bunjištu predsednički izbori su doneli pravi zemljotres i više političkih opela. Ti izbori uradili su baš ono što su Srbi, da su posedovali bar minimum političke zrelosti i državne odgovornosti, morali uraditi pre bar petnaest godina.

Dakle, novi žitelji srpskog političkog groblja su uglednici i dojučerašnji moćnici Vojislav Šešelj, Velimir Ilić, Nenad Čanak, Zoran Živković, Čedomir Jovanović, Boris Tadić, Dragan Šutanovac, Sanda Rašković Ivić, Boško Obradović, Saša Radulović...

Pođimo redom. Vojislav Šešelj, vojvoda od SRS, u politici je tri decenije. Mera učinka njegovog tridesetogodišnjeg politikovanja je rastegljiva i zavisi od tačke gledišta. Vojvoda će reći „moj najveći politički i državnički uspeh je u tome što sam pobedio zločinački Haški tribunal." Kamo lepe sreće da je tako, da je rasturena ta sramotna skalamerija od međunarodnog prava. Nažalost, eno je živa i zdrava. Istina, Šešelj je tamo bez krivice robijao 11 godina, ali nije ga pobedio.

Istorija će ubeležiti vođu radikala crnim slovima jer je produžio politički život Slobodana Milošević za tri godine, zajedno s njim odveo nas u ratnu avanturu bez saveznika, posle čega smo doživeli nacionalni poraz veći od onog kosovskog. Da je Srbija normalno društvo, Šešelj i Milošević ne bi ni videli Hag. Sudili bi im za nacionalnu veleizdaju u Beogradu. Predsednički izbori smestili su vojvodu na pravo mesto.

Velimir Ilić je najkoloritnija politička fizionomija. Taj prodavac magle plivao je savršeno u svim mutnim vodama, bivao ministar i ministar, pa kad su ga kaširali, on se opet otrgao s lanca. Magistar Ilić, zajedno s vojvodom u srpsku političku praksu uveo je prostakluk i primitivizam, od politike su napravili rijaliti. Uspešno je pravio hajdučke zasede za nova ministarska mesta, majstor je za lukreativne poslove i za kukanje siromaha. Živeo je i vodio politiku tako da iz kuće nije smeo izaći bez advokata. Na političko groblje odlazi kao bogat čovek. Sve je to siromašna Srbija namirila.

Nenad Čanak, najpoznatiji prvoligaš na Balkanu, duhovit, vispren, roker, bajker (zato hramlje), tamburaš, hedonist... i pomalo političar. Politika mu je bila legitimacija za sve pomenuto, ili sve pomenuto mu je bila ulaznica u politiku. Vodio je politiku, u ranim radovima, kao kabinetski revolucionar, a posle je stigao DOS i u političku Srbiju uneo regularnu stavku pljačke i razbojništva. I u tim vodama savršeno je plivao.
Držao se devize „sa svima lepo, ni sa kim iskreno", mudro je igrao na žiletu između okorelog autonomaša i čvrstog autonomnog saveza Vojvodine i Srbije. Na predsedničkim izborima u Novom Sadu osvojio je taman toliko da kupi kartu za političko groblje.

Zoran Živković je ostavio toliko dubok trag u srpskoj politici da srpski novinari redovno traže pomoć Gugla da se prisete kako mu se zove politička stranka. Sudbina se još jednom surovo poigrala sa Srbijom: kad je, uz saglasnost dela vlade, ubijen Zoran Đinđić, daroviti i obrazovani političar, zamenio ga je Zoran Živković, koji je završio kratak švercerski kurs i dva razreda ulice. Reklo bi se - na političko groblje odlazi pokojnik o kojem nema šta da se kaže.

Čedomir Jovanović, studentski lider, dramaturg bez posla, biznismen, najnovije vesti kažu da je i glumac, junak iz svojih snova... političar koji je zaboravio šta mu je politički target. Osim lepog života. Sve što je u životu postigao, stekao je zahvaljujući mentoru Đinđiću. Rastao se od njega u maglovitim okolnostima. Da li o tome dovoljno govori činjenica da posle Zoranovog streljanja Ružica Đinđić ne govori s Čedomirom. Niti sa Bebom.
Šta je Srbiji u dobrobit ostalo kao rezultat Čedomirove politike? Ostao je njegov lagodan, komotan i situiran život. A šta da radi Srbija sa tom dobiti? Na to pitanje ni Čedomir nema odgovor, žuri na političko groblje.
Lepi Boris. Za njego je Tijanić svojevremeno duhovito objasnio da je Boris Tadić izgubio izbore 2012. zbog toga što lepi Boris nije stigao svakoj ženi lično da zahvali što će za njega glasati.

Rastao je u porodici intelektualaca, u kružoku Korčulanske škole, PEN kluba, disidentske elite iz Simine ulice... U njegovo obrazovanje, dakako političko, bili su najdirektnije uključeni njegov otac Ljubomir - gromada od intelektualca i erudite i Dobrica Ćosić. Ćosić je posle izjavio da je Boris za njega najveće razočarenje. Nije Boris svoj politički zenit potrošio baš ni u šta. Otvorio je on mnoga evropska i regionalna vrata u spoljnoj politici, njegovi politički protivnici nisu strahovali za svoju bezbednost, on je tako hteo, nije se razumeo u politiku, obećanja data u evropskim prestonicama, niti u srpsku ekonomiju, a mnogo je to voleo. Danas je politički mrtav čovek.

Dragan Šutanovac je zanimljiva priča. Poznat kao zet Miroslava Ilića, o tome ne govorimo maliciozno. On se u politici kao lider pogrešno zaposlio. U osrednjem političkom orkestru mogao je da bude treća violina. Ali precenio je svoj lumen. Ući će u istoriju kao čovek koji je potpisao smrtnu presudu Demokratskoj stranci onog časa kad se izborio da joj bude čelnik, zaboravljajući da je u demokratskoj Srbiji Demokratska stranka politički oltar, prva ikona kojoj se svi pismeni Srbi klanjaju.

Njegova šansa za dnevno produženje političkog života bio je Saša Janković. Na duže staze Janković i realni politički život pozobali bi Šuleta. Treba samo neko da mu javi da je on novi žitelj srpskog političkog groblja.
O Sandi Rašković Ivić, Bošku Obradoviću, ima im još društva, ne bih, valja štedeti papir za čitanije vesti.