ŽETVA DUŠA

Početkom dvadesetih godina šesnaestog veka Inigo Lopez de Lojola, baskijski vojnik, kockar, ženskaroš i ubica, ozbiljno je ranjen u nogu i prebačen u bolnicu u Manresi, pored Barselone.

Šta se tamo dešavalo, niko tačno ne zna, osim da je bolelo, da je ranjeni Bask meditirao i da je, po sopstvenim rečima, imao nadnaravni susret sa Svevišnjim.

Rezultat su bile čuvene „Duhovne vežbe", didaktički priručnik kojim se tri duševne moći - pamćenje, razum i volja - stavljaju u službu hrišćanske religije.

Rezultat je bio i nastanak reda jezuita (isusovaca), sa čijeg vrha je Ignacio Lojola, što je ime po kojem čuvenog Baska poznajemo, počeo da širi hrišćanstvo po tek otkrivenim svetovima.

Sve zajedno dobili smo i propagandu (od reči „propagare", što bukvalno znači „širenje") pošto je papa Pavle III taj izraz upotrebio u buli pod nazivom „Upravi crkvene vojske", a kojom je autorizovao Društvo Isusovo (Lojoline jezuite) i odredio mu zadatke. Širenje vere je bio jedan od ključnih zadataka.

Vrlo brzo (sedam decenija je u istorijskom pogledu kratak period) novom papskom bulom, ovaj put pape Grgura XV, čiji naslov je bio: „Nedokučive misterije božanskog proviđenja", pri Svetoj stolici je formirana i Sveta kongregacija za propagiranje vere, svakako prvo ministarstvo propagande (i informisanja, koje je, hteli mi to ili ne, uvek vrlo blizu propagande), i crkva je zvanično ušla u posao koji je započeo Lojola, a čiji naziv je isti i danas - lov, ribarenje iliti žetva duša. Skupljanje sledbenika, pojednostavljeno.

Svašta se promenilo od tada, za ovih pet-šest vekova, ali jedan aksiom je ostao isti i nalazi se kao moto u „Duhovnim vežbama". „Sve stvari za sve ljude", rekao je Lojola, prvi koji je shvatio da se svim ljudima gospodari na jedan jedini način. Tako što postaneš gospodar njihove mašte.

I sada smo upravo tamo gde smo i krenuli. Kod pitanja ko gospodari maštom ljudi u Srbiji?

Odgovor, naravno, daju rezultati izbora, po kojima je Aleksandar Vučić master u upravljanju srpskom maštom, ali on sigurno nije konačan.

Pre svega zato što prvi čovek Srbije nikada nije ni probao da kontaktira sa Svevišnjim, ali je svakako upoznat i s Lojolom i sa svim ostalim velikim magovima te ribarske potrage za dušama.

I zna gde se, kada, kako i zašto baca ta mreža, zna gde je koncentracija najveća, a pogotovo zna šta u mreži treba da bude.

Lekcija koju njegovi protivnici nikada nisu savladali. Pod jedan, oni i dalje love one duše koje im ionako pripadaju.

Zatim, nikada se ne bave onom temom koju duše u Srbiji doživljavaju kao važnu, i da sve bude još gore, pokušavaju da ih, te dušice srpske, ubede da to što ih zanima u stvari i nije važno.

Treće, fali im ono što je Lojola ustanovio kao prioritet. Disciplina. Svakodnevni težak rad. Jasni koraci koji se preduzimaju i koji nikada nisu ni usamljeni (uvek postoji nastavak), a još manje besmisleni.

I kada se pogleda ono što je radio Lojola, a srpski opozicionari nikada to, bahato, nisu uradili, jasno se vidi na čemu se zasniva svako širenje ideje i svaki lov na duše.

Kontrolisana autosugestija, to su Lojoline „Duhovne vežbe". I uključivale su ne samo maštu nego i sva čula - sluh, ukus, miris, dodir - sve u cilju doživljavanja posebnog spiritualnog iskustva, tokom kojeg su se smenjivale slike krajnjeg blaženstva, a onda, u pravilnom ritmu, slike samog pakla i svih njegovih užasa. Pa opet sve to iz početka.

Strah i nada. Suština svake propagande svodi se na to. I mora da ti pokaže istovremeno i gadnu konsekvencu, opasnu pretnju, ali i spas.

Kada reklamiraš prašak za veš, prvo ide blatnjava mrlja, a onda spas u malenoj kapsuli, ili u čarobnom belom prahu.

I ništa drugačije nije ni u politici. Ali da bi se time igrao, prvo moraš da shvatiš čega se ljudi, ona njihova većina koja ti je potrebna da ostvariš svoje ciljeve, zaista plaši.

Zato i izgleda tako sumanuto kada u trenutku u kojem onoliki svet nasrne na „Lidl" (koji Vučić pametno koristi kao spas) zato što se plaši za svoju egzistenciju, brine o cenama, o kućnom budžetu, gleda da uštedi, srpska opozicija isti taj svet plaši - rijalitijem.

Ma nemoj! A šta će im biti ako gledaju „Parove" ili „Zadrugu"? Porašće im rep? Izgubiće pravo na mesto u raju, u koji ionako ne veruju. Ispašće im zubi koje nemaju?

No, takva vrsta promašaja sasvim je logična pošto srpskoj opoziciji najpre fali ono što je osnova svakog širenja vere. Žar, koji proizvodi posvećenost, iz koje onda proizilazi ogroman trud i svakodnevni težak rad na ostvarivanju cilja.

Vučić to ima, svidelo se nekome ono što radi ili ne, a opozicija nema. I izgledaju kao da ni sami ne veruju u to šta rade, a još manje u to zašto to rade.

Nemaju doktrinu, koju takođe proizvodi pomenuti žar, a možete to da nazovete i strašću, verom.

I u jednoj knjizi piše doslovce ovako: „Sa verskim žarom i fanatičnom odanošću, na Dan vaznesenja Bogorodice godine 1534. u kapeli Notr Dam de Monmartr u Parizu, Ignacio Lojola je sa šestoricom prijatelja osnovao Društvo Isusovo".

Šest godina kasnije, papskom bulom, postao je zvanični predvodnik zvanične božje vojske. Koja je širila veru.

Ko to nije pročitao i shvatio, ne treba ni da se bavi propagandom, politikom, niti treba bilo čemu da se u tom poslu nada.