ZORAN LILIĆ O AFERI "LIBIJSKI LEKOVI": Sve to smrdi na kriminal!

Najupućeniji čovek u srpsko-libijske odnose i dugogodišnji prijatelj Muamera el Gadafija, bivši predsednik SR Jugoslavije, do detalja opisuje kako su tekli pregovori oko prebijanja međudržavnog duga u najpoznatijem šatoru na svetu i tvrdi da se u arapskom svetu vraća dinar za dinar

Ne postoji demokratska zemlja osim Libije na celoj planeti, Muamer el Gadafi

Od trenutka kada je „Ekspres" otvorio pitanje o tome da li je Srbija ikada platila bar deo višedecenijskog dugovanja prema Libiji, svi sagovornici koji su na ovu temu uopšte pristali da pričaju na kraju bi nam, kao po pravilu, savetovali isto: najbolje bi bilo da pozovete Zorana Lilića, on je ekspert za Libiju.
Tapiju na poznavanje ove afričke zemlje, Lilić je dobio zahvaljujući višegodišnjem, čak višedecenijskom drugovanju sa čuvenim pukovnikom iz pustinje, „doajenom među arapskim vladarima", svetskim teroristom (kako ga je smatrao američki predsednik Ronald Regan), ekscentričnim vladarom na severu Afrike - Muamerom el Gadafijem.

Kućni prijatelji
Gadafiju je, očigledno, bilo svejedno da li mu Lilić u Tripoli dolazi kao predsednik bratske države, kao potpredsednik Savezne vlade Momira Bulatovića, kao predsednik UO „Jugoimporta" ili UO Puteva Srbije, kao predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije, lični izaslanik Slobodana Miloševića, predvodnik zvaničnih ili nezvaničnih delegacija, prijatelj ili neko ko traži pare i naftu za Srbiju. Lilić je kod Gadafija uvek bio rado viđen gost. Kako i zašto - niko sa sigurnošću ne zna. Poneki zlobnici bi rekli da je Lilić više puta u Libiji boravio u Gadafijevom šatoru nego u hotelu. Međutim, činjenica je da je bivši predsednik SR Jugoslavije „pod šatru" u Tripoli dovodio brojne srpske državnike, političare i biznismene, da je kumovao pravljenju brojnih ugovora i poslova. Čak i onih ispod žita ili pustinjskog peska...
Lilić je visokom libijskom društvu kao neiskusnu devojku predstavio čak i bivšeg predsednika Borisa Tadića. Tako je na lični zahtev Gadafija, Lilić bio i član Tadićeve delegacije na obeležavanju 40. godišnjice libijske revolucije u Tripoliju 2009, a Lilić je bio i najtraženiji sagovornik srpskih medija u trenutku kada su slike brutalno ubijenog Gadafija obišle svet... Sve ovo dovoljne su reference da Lilića pitamo šta zna o dugu koji Srbija ni dan-danas nije regulisala prema Libiji.
Kako je „Ekspres" već objavio, Srbija je sukcesijom od SFRJ nasledila dug prema Libiji od oko 40 miliona evra. Godinama se taj „problemčić" gurao pod tepih, da bi tek 2010. godine na Mešovitom komitetu, koji je ispred Srbije predvodio Milutin Mrkonjić, a s libijske strane ondašnji ministar zdravlja, država sklopila međudržavni sporazum s Libijom da se višemilionska dugovanja umanje isporukom farmaceutskih proizvoda kompanije „Hemofarm". Vrednost ugovora iznosila je 16 miliona evra (oko 40 odsto ukupnog srpskog duga).
Međutim, tu nastaje problem. Kako nam je i zvanično potvrđeno, „Hemofarm" je Libiji isporučio sve dogovorene lekove (u periodu od 2010. do 2015. godine, a o čemu svedoče i SWIFT poruke iz 2014. godine kojima je Narodna banka Libije nakon primljene robe kolegama u Srbiji potvrdila da će umanjiti dug), država je „Hemofarmu" refundirala dugovanje, ali je dug nekim čudom ostao isti - 44,7 miliona dolara (zvanični podatak Ministarstva finansija iz maja 2017. godine).
Iako nam je jedan od nekadašnjih rukovodilaca „Hemofarma" Aleksandar Popović, inače i visoki funkcioner DSS, objasnio da je „dug ostao isti zbog kamate od čak pet odsto, koja nam godinama otkucava nad glavom", pomenuto ministarstvo tvrdi da će kamata tek biti obračunata jer je u martu ove godine libijska strana pozvana na pregovore?!
Dakle, ostaje pitanje nad pitanjima: šta smo mi, građani ove zemlje i poreski obveznici, platili 16 miliona evra? Da li je sav novac bačen na isplatu kamate? Ko je utvrdio tu kamatu?

Dug na crtu
U razgovoru za „Ekspres", Zoran Lilić je potvrdio da u celoj priči nešto nedostaje (možda 16 miliona evra, prim. aut.) i tvrdi da arapski svet, a posebno Gadafi, nikada nije priznavao niti obračunavao kamatu!
Faktički, kod Gadafija se uzimalo na crtu, ali ne i na kamatu...
Za dugovanja Srbije prema Libiji, Lilić je, kaže, saznao 1999. godine, kada je na molbu ili zahtev (ko će to više znati) Slobodana Miloševića otišao u Tripoli da od Gadafija naplati potraživanja srpskih kompanija...
- To je bilo odmah nakon bombardovanja Srbije, kad je devizna kasa presušila i hitno su nam trebale pare. Milošević me je tada pozvao iako već tada nismo bili u sjajnim odnosima, i rekao mi da treba da idem kod Gadafija da naplatim zaostala potraživanja srpskih firmi, uglavnom građevinskih, koje su u Libiji poslovale. Tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković mi je rekao: donesite što više para da ne bi bilo hapšenja. Otišao sam kod Gadafija, on me je primio istog dana, i odmah sam mu rekao zbog čega smo došli. Gadafi me je tada pitao: Kako si zamislio da ti damo pare? Milošević stalno šalje poruke da vi nastavljate kontinuitet bivše Jugoslavije, a da li znate da i dalje postoji dug SFRJ prema Libiji? Tako i Srbija ima dug prema Libiji? Osim toga, vi nama dugujete više nego mi vama..." Predložio mi je da dugove jednostavno prebijemo, što bi i bilo logično. Međutim, to bi značilo da se u Srbiju vratim bez ijednog jedinog dolara. Zamolio sam ga da nakratko zaboravi naš dug, isplati naša potraživanja, a mi ćemo naš deo vratiti u roku od pet godina. Shvatio je o čemu se radi.... Pošto je uvek želeo da pomogne Srbiji, odmah je izdao nalog da se Srbiji sve plati - priseća se Lilić.

Gadafi je imao vrlo jednostavnu praksu: ugovor se potpisuje u libijskim dinarima, ali se nikada nije znalo koji će on kurs kasnije računati. Nama je priznao sve i naplatili smo stoprocentni dug. Ni u jednom ugovoru koji sam ja napravio s njima ne postoji kamata. Kamata generalno ne postoji u arapskom svetu jer oni smatraju da je to zloupotreba para, kaže Zoran Lilić

Nakon razgovora s Gadafijem, srpska delegacija, s Lilićem na čelu, još petnaestak dana je s libijskom stranom obavljala tehničke detalje i sravnjivala papire. Međutim, Libijci ni tada nisu izvadili pare na saharsko sunce...
- Kada ni nakon svih tih dana nismo videli novac, deo delegacije u kojoj je bila i Borka Vučić vratio se za Beograd, a ostatku sam savetovao da skupe i operu prljavu odeću jer iz Tripolija ne odlazimo praznih ruku. Tadašnji otpravnik poslova, a sadašnji ambasador u Albaniji Miroljub Zarić je bukvalno svakoga dana pravio zasede libijskom guverneru, koji je izbegavao da nam potpiše nalog za isplatu. Oni su valjda, kao i u svim koruptivnim zemljama, očekivali da im mi nešto damo zauzvrat, a mi nismo smeli da smanjujemo cifru koju vraćamo u Beograd. Na kraju smo uspeli da ga uhvatimo - priseća se uz smeh Lilić i dodaje da je od tog trenutka nastao novi problem: kako pare prebaciti u Srbiju?

Noćna poseta
- Sloba je hteo da pare prvo prebacimo u Kinu, pa je onda predlagao i Rusiju. Mi na to nismo pristali jer pare nisu bile državne, već srpskih kompanija. To da li će oni posle s državom napraviti neki aranžman, nije me zanimalo. Meni je bilo važno da mi pare donesemo u Srbiju, a posle neka rade šta god hoće... Zbog toga smo se posvađali. U međuvremenu se desio i incident jer je sve vreme neko na suptilan način iz Beograda hteo da nam napravi ozbiljne probleme. Ni danas ne mogu da tvrdim ko je to učinio. Naime, jedne noći, pred zoru, u hotel je došao načelnik Generalštaba u Libiji i saopštio mi da je, u trenutku kada oni pokušavaju da nam pomognu, u UN stigla nota iz Beograda u kojoj se Libija naziva terorističkom zemljom. Mi smo ih prvo ubeđivali da je to nemoguće, dok nam nisu pokazali papir. Milošević me preko telefona ubeđivao da ne zna ništa o tome, isto i Momir Bulatović i Živadin Jovanović, koji je tada bio šef diplomatije. Posle se ispostavilo da je Savezni MUP SFRJ poslalo neku notu 20 ili 30 godina ranije i da je ona tek tada aktivirana u UN. Da bi se sve ispeglalo, naš MSP je Libijcima uputio zvaničan dopis da je u pitanju greška i da je u tekstu, umesto Libija, trebalo da piše Liban. Ne znam ko je u to trebalo da poveruje. Ja sam to svakako odneo Gadafiju i rekao mu da, kao i on, mislim da je to besmislen izgovor i da ću, kada se vratim u Srbiju, tražiti da budu smenjeni odgovorni. Gadafi je prećutao iako mu je sve očigledno bilo jasno. Novac smo na kraju konačno i dobili. Tada meni i viceguverneru Žarku Trbojeviću, koji je sve vreme bio sa mnom, savetuju iz Beograda da keš stavimo u avion i donesemo ga lično. Međutim, znao sam da nas neko negde može presresti i onda nema ni para ni nas...
Tada su, kako kaže Lilić, uz saglasnost srpskog guvernera, otvorili poseban račun Narodne banke Srbije u Centralnoj banci Libije, gde su pohranili sav novac, koji je posle uz njihove potpise mogao da se podigne u Srbiji.

Sve ispod stola
Nakon toga je tadašnji premijer Srbije Mirko Marjanović, verovatno po Miloševićevom nalogu, pozvao sve direktore firmi čija su potraživanja naplaćena u Libiji i objasnio im da sav taj novac treba da ustupe Vladi, koja će im to naknadno vratiti. Od tog novca je posle trebalo da se isplate višegodišnje zaostale plate radnicima. Direktori su takav aranžman prvo odbijali, dok na scenu nije ponovo stupio ministar Vlajko Stojiljković, koji je uspeo da ih nagovori.
- Ne sećam se više tačnih brojki, ali znam da su naša potraživanja u tom trenutku bila nešto manja od 40 miliona dolara, a njihova nešto malo veća. Jedan deo potraživanja naših kompanija i dalje su ostala tamo jer pojedine firme, poput „Trudbenika", nisu htele da nam daju dozvolu da naplatimo u njihovo ime. Mislili su da imaju bolje kanale i da će to uspeti sami. Međutim, u Libiji se sve radi ispod tepiha i uvek moraš da imaš nekog svog.

Čudi me da je neko samo tako napravio dogovor i da je odabir pao baš na „Hemofarm". Libijcima je i „Galenika" veoma bliska i prepoznatljiva. Sve to smrdi na neku prljavu priču u kojoj je očigledno neko uzeo ozbiljne pare. Rekao bih da je sve organizovao Tadić ili vojska. Mada ništa ne mogu da tvrdim, poručuje bivši predsednik SR Jugoslavije

U ovoj, malo je reći filmskoj priči, za našu priču najvažniji je detalj - nigde nije bilo kamate!
- Mi smo bili presrećni što smo uspeli da dobijemo dolar za dolar. O kamati se nije ni pričalo iako je na papiru napisano da će se o njoj eventualno razgovarati kasnije. Gadafi je imao vrlo jednostavnu praksu: ugovor se potpisuje u libijskim dinarima, ali se nikada nije znalo koji će on kurs kasnije računati. Nama je priznao sve i naplatili smo stoprocentni dug. Ni u jednom ugovoru koji sam ja napravio s njima ne postoji kamata. Kamata generalno ne postoji u arapskom svetu jer oni smatraju da je to zloupotreba para. Tako je gledao i Gadafi. Da sam ja slučajno počeo priču o kamati, mi ne bismo tada dobili ni jedan jedini cent. Kada sam samo spomenuo kamatu u jednoj rečenici, rečeno mi je: hoćete li vi pare ili nećete? Mi smo se pogađali na kraju oko kursnih razlika, a ne oko kamate. Zato sam ubeđen da se nije obračunavala nikakva kamata na naš dug prema Libiji. To je nemoguće. Čak ni prilikom naplate naših potraživanja nismo smeli da pomenemo ni dolar kamate jer onda ne bismo dobili bukvalno ništa. Znam da je naš dug prema Libiji ostao jer su pet godina kasnije ministra Dragišu Pešića, tokom njegove posete Libiji, pitali kada nameravamo da vratimo dug. Meni Gadafi te pare više nikada nije pomenuo iako smo se intenzivno viđali sve dok ga nisu ubili - navodi Lilić.

Smrdi na kriminal
Pored sporne kamate i misterioznog nestanka 16 miliona evra, u čitavom aranžmanu između Srbije i Libije ostaje nepoznanica i zbog čega je 2010. čitav posao prepušten u ruke baš kompaniji „Hemofarm", koja se već tada nalazila u vlasništvu nemačkog „Štada", a ne, recimo, državnoj farmaceutskoj kući „Galenika". Upućeni ali anonimni sagovornici „Ekspresa" objasnili su nam da iza svega stoji lobiranje i uplitanje visoke politike, s tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem na čelu.
Ovakav odabir iznenadio je i Zorana Lilića, koji kaže da bi najlogičnije bilo da je kompletan posao išao preko Ministarstva zdravlja i svih drugih prvenstveno srpskih farmaceutskih kompanija.
- Čudi me da je neko samo tako napravio dogovor i da je odabir pao baš na „Hemofarm". Libijcima je i „Galenika" veoma bliska i prepoznatljiva. Sve to smrdi na neku prljavu priču u kojoj je očigledno neko uzeo ozbiljne pare. Sumnjam da je Mrkonjić u tome na taj način učestvovao, pre bih rekao da je sve organizovao Tadić ili vojska. Mada ništa ne mogu da tvrdim. Tadić je zahvaljujući mojim ličnim kontaktima imao dosta dobar prijem u Libiji, ali ga Gadafi nikada nije voleo. Ipak, sve ovo liči na političku i pomalo kriminalnu priču - zaključuje Lilić.
Tadić, kao ni prethodne dve nedelje, nije odgovorio na naše pozive i poruke.

LIBIJCI BI GADAFIJA PRAVILI OD PESKA

Lilić je zasigurno bio poslednji srpski političar koji je video živog Gadafija jer je u posetu u Tripoli otišao neposredno pred pad i ubistvo pustinjskog komandanta. Kako kaže, nemiri su tada već bili u punom jeku, a on je jedva uspeo da odleti u Libiju.
- Rekao sam mu tada da mora samo da primeni savete koje je on nama, Srbiji, ranije davao. Rekao sam mu da ne sme da napravi iste greške koje smo mi činili. Odgovorio mi je da se ne brinem jer zna šta radi - kaže Lilić.
On dodaje da ne želi danas da se bavi kvalifikacijama i ocenama toga da li je Gadafi bio reformista ili ne, ali da je činjenica da su ga upravo njegovi projekti survali s trona kojim je decenijama suvereno vladao.
- Gadafi je napravio veštačku reku, a od pustinje je napravio plodnu ravnicu, mnogo plodniju i od Vojvodine. U jednom trenutku je odlučio da se nafta više ne može plaćati u dolarima, već da će valuta biti zlatni dinar, jer je imao nenormalne količine zlata. To je ozbiljno ugrožavalo američku privredu i uslovilo pad dolara. Zato je i stradao. Sada Libijci žive veoma teško, i verovatno bi ga sada napravili od peska kada bi mogli...

MILOŠEVIĆ: LILIĆU, GADAFI JE LUD KAO I TI!

Prema rečima Zorana Lilića, Gadafi nikada nije voleo Slobodana Miloševića, ali ga je veoma poštovao jer se usudio da se suprotstavi Amerikancima i Alijansi. Zbog toga je za Srbiju uvek imao spremnu pomoć...
- U vreme rata, dok sam bio kod njega u Libiji, rekao mi je da će mi dati sve što oni imaju, da će pomoći Srbiji na bilo koji način ukoliko mu odgovorim na samo jedno pitanje. Tada je zagonetno izustio: Da li onaj Milošević može da napravi neku veću štetu NATO-u i da im potopi nosače avione? Znao sam da me zapravo pita da li imamo S-300, o kojem sam još ja pregovarao s Lukašenkom. Kada sam mu objasnio da nemamo takve sisteme, on mi je rekao: Poruči Miloševiću da vama ne treba ništa osim malo više mozga. Jer prejaku ruku prvo moraš da pomaziš i opustiš da bi je slomio. Uđite u NATO, družite se s njima, imaćete glas i razbijte ih iznutra. Preneo sam Slobi poruku, a on mi je samo rekao: On je lud koliko i ti...

GADAFI TADIĆU: ZAŠTO NISTE U HAG POSLALI SLOBINOG DVOJNIKA

Tokom jedne od zvaničnih poseta Gadafiju, Boris Tadić je u svojoj vojnoj delegaciji poveo i „plavca" iz Batajnice, koji je neverovatno ličio na Slobodana Miloševića. To je, naravno, Gadafiju zapalo za oko.
- Prisutan je bio i pokojni ambasador Oliver Potežica, a ja nisam išao jer tada više nisam imao živaca i nisam mogao da pratim te Tadićeve aktivnosti... I dalje ljut što je Srbija isporučila Slobu Hagu, Gadafi je u jednom trenutku pitao: Zašto se isporučili onog Slobu u Hag? Pa, evo, mogli ste da pošaljete ovog generala! Tadić se nevešto pravdao, a prisutni su se jedva suzdržali da ne prsnu u smeh. Gadafi je imao stila i smisla za humor - priseća se Lilić.