ANGELINA ATLAGIĆ: Princeza mašte

Moj stil razlikuje se od predstave do predstave. Ali u svemu čega se latim tražim svoj maksimum. Za poslednji balet "Uspavana lepotica" trudila sam se da sve što znam o baletu uložila sam neverovatan napor da savladam sve prepreke koje mogu da budu najrazličitije. U ovom slučaju nije bilo idejnih razmimoilaženja, jako dobro sam se razumela sa koreografom, ali sama realizcija kostima je uvek komplikovana bez obzira da li je budžet mali ili milionski. To je kao Marfijev zakon, ako imate novac, onda nemate vreme, ako imate i jedno i drugo, problem su radionice, uvek postoji karika koja nije savršena

Srpska "princeza mašte", kako je Angelinu Atlagić, akademskog kostimografa i slikara, opisao kompozitor Zoran Hristić, našla se u prestižnoj monografiji "Izuzetne žene Srbije 20. i 21.veka" rame uz rame sa Nadeždom Petrović, Milenom Pavlović Barili, Marinom Abramović, Cucom Sokić, Roksandom Ilinčić...

Njen kostimografski rad cenjen je i na međunarodnoj pozorišnoj sceni koju je pokorila kreirajući kostime za čuveni balet "Uspavana lepotica" u Sankt Peterburgu posle čega je postala prva umetnica čije su se kreacije sa pozorišne scene premestile i na modnu pistu. Žena za koju je Jovan Ćirilov rekao da je "u životu tiha, ali u umetnosti snažna" za Ekspres otkriva tajnu svog uspeha.

Šta žene koje su se našle u monografiji "Izuzetne žene Srbije" čini izuzetnim po vašem mišljenju?
- Pre svega posvećenost profesiji, to je ono što izuzetne žene odvaja od veoma uspešnih. One su ceo svoj život posvetile profesiji, a neke su vrlo zanimljive poput Milene Pavlović Barili. Velika je čast i priznanje naći se među tim ženama. Bila sam zaista iznenađena kada su me pozvali i rekli da sam u knjizi u kojoj su pobrojane i istorijske ličnosti, ali i moje savremenice, što nije uobičajeno.
Vi ste najtraženiji kostimograf u regionu. Koliko je u Srbiji teško izboriti se za takvu poziciju?
- Profesija kostimografa je u Srbiji prilično u drugom planu zbog čega sam dodatno bila iznenađena kada sam se našla u ovoj knjizi. Ako ste glumica, pisac ili slikar mnogo više ste centru pažnje, a ovo je primenjena umetnost i osobe koje se bave kostimografijom su uglavnom povučene i retko se eksponiraju. Sa tim uživaju mnogo manju medijsku pažnju bez koje danas kao i da ne postojite. Ako mnogo želite uspeh, to nije dobro. Mislim da je u mom slučaju sve proizvod moje ljubavi prema poslu kojim se bavim. Vrlo često sam bila zavedena pitanjima novinarima i počnem da pričam o svojoj karijeri, iako se u životu nikada nisam bavila karijerom, nego sam išla od posla do posla i to je postepeni uspeh koji nije došao preko noći.
Holivudske glumice i rediteljke se neretko žale kako nemaju isti jednak status kao kolege. Da li ste u svom poslu nailazili na sličan problem?
- Radeći u pozorištu nisam imala taj problem. Srećna sam što kod nas toga nema, nikada nisam osetila da mi je nešto uskraćeno ili da mi ne pripada. Ne znam da li je to posledica socijalizma iz bivše SFRJ, ali uvek sam se osećala ravnopravno i zaštićeno u svom poslu.
Kažete da profesija kostimografa nije primećena, ali za vaše kreacije kažu da su više od kostima.
- Možda je to zato što se uvek borim za svoje mesto, iako je pozorište timski rad, i možda sam pokazala veću borbenost da se moje ideje pojave na sceni što nije uvek jednostavno. Radeći sa rediteljem, scenografom i glumcima često dolazi do modifikacije ideja i sam koncept predstave menja, ali moja istrajnost u tome da očuvam autorski identitet i pečat doveo do toga damoj stil razlikuje od predstave do predstave. Ali u svemu čega se latim tražim svoj maksimum. Za poslednji balet "Uspavana lepotica" trudila sam se da sve što znam o baletu uložila sam neverovatan napor da savladam sve prepreke koje mogu da budu najrazličitije. U ovom slučaju nije bilo idejnih razmimoilaženja, jako dobro sam se razumela sa koreografom, ali sama realizcija kostima je uvek komplikovana, bez obzira da li je budžet mali ili milionski. To je kao Marfijev zakon, ako imate novac, onda nemate vreme, ako imate i jedno i drugo, problem su radionice, uvek postoji karika koja nije savršena budem prepoznatljiva kao autor.
Kada vam je bilo najteže da sprovedete svoje ideje bez obzira na zahteve reditelja, glumaca?
- Nikada nisam pravila kompromise koji bi me kompromitovali, ali su mi dosadni projekti u kojima svi bez pogovara slušaju i prihvataju moje ideje. Ponekad i poteškoća može da bude kreativna i da čitav proces kreacije podigne na viši nivo.
Čuvena je anegdota da je Voja Brajović nevoljno prihvatao vaš kostim u predstavi "Pozorišne iluzije", kao i da je čitava glumačka postava komada "Bure baruta" odbijala da nosi vaše kostime, ali da su ih zavoleli posle uspešne premijere?
- Primetila sam da je protivljenje glumaca konceptu kostima naša specifičnost, dok je u Sloveniji, Rusiji i Nemačkoj to nezamislivo. Kod nas glumci mnogo više učestvuju i profesija kostimografa je često podređena gumačkim zahtevima što je ponekad dobro, volim kad glumac da ideju, ali ne može da pravi koncept. Tako da naša profesija traži stalnu borbu za svoje mesto. Sa rediteljima nemam problem jer uglavnom radim sa onima koje dugo poznajem, a ako ne pronađemo zajednički jezik ne nastavljamo posle prve saradnje.

U Rusiji su kostimografi i scenografi poznati jer u katalozima predstava obavezno stoje njihove biografije i intervjui

Šta Egona Savina, Dejana Mijača, Slobodana Unkovskog, Aleksandra Popovskog i Nikitu Milivojevića izdvaja od reditelja s kojima ste radili jednom i nikad više?
- Reditelj mora da ima otvorenost da primi saradnika i njegovu ideju. Ako sve zna i treba mu samo neko ko će biti izvođač njegovih ideja, a ne kreativni tim kostimografa i scenografa. Ovi reditelji od mene traže ideje i zato volim da radim s njima. Iza nas je dugogodišnja saradnja i poverenje, znaju šta će tačno da dobiju od mene. Na kraju krajeva, nije važan samo rezultat, odnosno premijera, mnogo je lep i sam proces rada, u tome je lepota ovog posla.
Postoji li razlika u načinu rada kada je u pitanju kostim u dramskoj predstavi, operi ili baletu?
Kod nas sam najviše radila dramske predstave i to mnogo volim jer je zanimljiv proces, od analize teksta, likova, razgovora sa glumcima... U poslednje vreme sam često radila i kostim i scenografiju što je takođe zanimljiv proces. U baletu i operi je zanimljivo što je kostim u pokretu, tkanina se kreće i ona je kao igrač na sceni. Radila sam klasični balet u Sankt Peterburgu, kolevki baleta, gde o ovoj umetnosti oni znaju više od mene, a ja sam želela da unesem neke novine u kostime. Bila je zanimljiva ta moja borba sa njihovom stogodišnjom tradicijom, ali nisam želela da budem previše radikalna. Uspela sam da promenim odnos prema boji i težini materijala, moji kostimi su bili ekstremno laki, a imali su veliku formu i zapreminu. Baletskim igračima su uživali da ih nose, jer sam istoriju interpretirala na moderan način i Rusi su to nazvali "nova klasika".
Kostime iz baleta "Uspavana lepotica" preneli ste sa scene na modnu pistu Sankt Peterburga.
- Posle premijere baleta kao da se desilo neko čudo u tom pozorištu. Nekoliko meseci kasnije su organizvali modnu reviju i bila sam jako iznenađena kada mi je u jednom hotelu u Sankt Peterburgu prišao menadžer i pozdravio me imenom i prezimenom. U Rusiji su kostimografi i scenografi poznati jer u katalozima predstava obavezno stoje njihove biografije i intervjui, publiku veoma zanima koncept i pre predstave čitaju šta je moja ideja. Oni koji su gledali predstavu komentarisali su da je šteta što nisu naplaćivane ulaznice za garderobu da mogu da pipnu i fotografišu kostime. To mi je bio veliki kompliment.
Postoji li dramski lik koji vam je bilo najteže da obučete?
- Najteže je ako nema mnogo podataka, istorija je malo lakša, ali kad nema podataka u tekstu onda krenete u izmišljanje biografije. Odeća i svaki detalj govori o osobi, a ako nemam podatak to je najteže.
U monografiji "Izuzetne žene Srbije" citiran je Jovan Ćirilov koji je za vas rekao da ste "u životu tihi, ali u umetnosti snažni".
- Jovan je to napisao 2003.godine u tekstu za moj sajt. Mislim da je našao moju suštinu u toj rečenici. Jovan je pratio moj rad od mog prvog pojavljivanja u pozorištu. On je uvek tragao za novim talentima, nije se oslanjao isključivo za proverene. Video je kako sam kod Jelene Šantić radila "Fausta" za BDP. Prolazio je i video skice i kad se stvorila prilika preporučio me je u JDP za "Pozorišne iluzije", predstavi koja je bila prekretnica ne samo u mom kostimografskom radu nego i u istoriji srpskog pozorišta. Kada je Jovan počeo da režira 2004. počeli smo intenzivno da se družimo i sarađujemo.
Dobitnica ste pet Sterijinih nagrada, ali i uticajnih međunarodnih priznanja, poput "Čajke" u Rusiji i "Maksa" u Španiji koji se smatra pandanu američke nagrade "Toni". Gde ste priznatiji i cenjeniji, u Srbiji ili inostranstvu?
- Nagrade sam dobijala i kod nas i van granica. Međutim, Nemačka i Rusija imaju odnos prema umetnicima koji mi imponuje, kod njih se tačno zna kako se piše "kast lista" i gde je kome mesto. Kod nas je došlo do čudnih promena, pa se kostimografi i scenografi često stavljaju van "kast lista". Nije mi važno samo da dobijem nagrade, već da autorski rad bude priznat. Naših biografija kod nas vrlo često nema u katalozima predstava, a u Rusiji je to nezamislivo.

U jednoj pitalici ste između Moskve i Beograda izabrali srpsku prestonicu. Zašto ste prednost dali Beogradu?
-Život u Moskvi je težak i naporan, tako veliki grad zahteva da ste rođeni u njemu da biste ga prihvatili takvog kakakv jeste - veliku hladnoću, ogromne gužve... Beograd je jedan mali grad, prijatan za život. Volim da odem i u Berlin i Sankt Peterburg, ali volim da se vratim kući i ne bih menjala Beograd ni za jedan drugi grad.
Šta Beograd čini tako posebnim?
-Njegova veličina, položaj na obali dve reke, što se za pet-deset minuta mogu da nađem u potpunoj divljini, što mi nijedan od pomenutih gradova ne pruža. S druge strane, Beograd je toliko zaušten i u urbanističkom haosu, ceo grad treba da bude sređen kao Knez Mihailova, Beograd to zaslužuje.