GLUMAC, KAŽI NEŠTO SMEŠNO

Hrljenje naroda na besplatne kulturne događaje samo potvrđuje da smo željni svega. Ne postoji drugi komentar na to nego da smo siromašni, da teško živimo, da jedva sastavljamo kraj s krajem i da smo gladni svega, pa i lepog. Gladni smo kulture. Ne znam da li da se radujem tome ili da tugujem zbog toga

Dama koju smo godinama gledali kako neodoljivim šarmom vedri s malih ekrana vešto prelazeći iz lika u lik, iz serije na pozorišnu scenu, s filma u mjuzikl, prošlu godinu je završila u velikom stilu. Imala je premijeru „Fantoma u operi" na Terazijama, , i pred kraj godine se vratila na male ekrane ključnom ulogom u jednoj od najgledanijih domaćih serija. Pogađate, taj intrigantni ženski lik druge sezone „Ubica mog oca", jedne od najpopularnijih serija na našim prostorima, tumači glumica Milena Vasić. Publika, navikla na komičnu Milenu, sada je gleda u sasvim drugačijem izdanju, kao estradnu umetnicu i udovicu Bibu s dvoje dece čiji je muž mnoge zadužio, zbog čega ona biva na meti mafije...

S Milenom razgovaramo između snimanja i proslave ćerkinog rođendana, jer ona je i majka troje dece, a sa suprugom Jugom Radivojevićem, koji ima sina iz prvog braka, gaji ukupno četvoro klinaca, svuda stiže i sve postiže. Možda njena tajna i jeste u genima, ali je njena snaga upravo u brojnoj porodici, kako nam otkriva. O Bibi i ostalim ulogama, glumcima u Srbiji, braku dva umetnika, o čarima materinstva u najboljim godinama, Milena priča nadahnuto i bez zadrške.

Startovala je druga sezona serije „Ubice mog oca", gde Vi igrate popularnu narodnu pevačicu Bibu. Šta je specifično za taj Vaš lik?

- Biba je jedna vrlo intrigantna i zanimljiva osoba, s vrlo bogatim životnim iskustvom. Osoba koja iz svog socijalnog miljea vrlo dobro poznaje narod. Prosto je omiljena, ima svoju publiku, ali joj nisu strane ni stranputice i zakoni ulice, kao ni struktura ljudi među kojima vladaju drugačiji zakoni. Ona je ono što jeste, ne pretvara se, nije folirant. Žestoka je u svakom smislu, iskrena, otvorena. Za nju se može reći da je lafica, bori se za život i kroz život i hrabro kroči kroz izazove koje on nameće. Ona je i porodičan lik, ima dvoje dece. Njoj je suprug ubijen i posle toga je dobila policijsku pratnju, obezbeđenje. Kako ona kaže: „Kao svaki građanin koji plaća porez, a ja plaćam mnogo veliki porez."

U ovoj sezoni se otvara pitanje da li je Biba deo kriminalnog miljea i da li je upletena u ubistvo koje se dogodilo. Šta možete da nam otkrijete?

- Ona je bila na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, to smo videli još u prvoj sezoni. Samim tim, kad si na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, uvek si nekako upleten, a o tome i govori druga sezona.

Sticajem okolnosti Vi ste jedna od retkih osoba koje možda i znaju ko je ubica.

- Zbog završnih scena, moj lik je morao da ima neke informacije, ali ne znam ko je ubica. Da bih odigrala kako treba, morala sam da znam neke odnose, ali to ne znači da sam saznala i ko je ubica.

Jeste li do sada imali neku ulogu koju biste mogli da uporedite sa ulogom Bibe iz „Ubica"?

- Nisam nikada igrala ovako mračnu, a opet tako zanimljivu ženu. Veoma intrigantan lik za kreiranje uloge.
Šta Vam je bilo posebno izazovno u tom glumačkom zadatku?

- Izazov su mi bila druga glumačka sredstva. Do sada sam na televiziji igrala uglavnom komedije, ne računajući moj prvi film „Konji vrani", gde sam igrala jednu vrlo emotivnu ženu, brđanku, čednu i naivnu. Ali to je emotivno jaka i dramska uloga. Od tada sam igrala samo komične likove na televiziji tako da mi je izbor sredstava za lik Bibe veoma prijao. Došlo je i do promene u mom glumačkom izrazu. Bilo mi je jako zanimljivo da se time bavim, da istražujem, jer je najvažnije da lik branite i da ga volite, ma kakav on bio. Volim da kažem da je Biba pozitivan negativac. Trudila sam se svim svojim bićem da je odbranim i da joj nekako podarim razlog za sve što predstavlja, kako živi i kako se ponaša, i zavolela sam je. To mi je bio najveći izazov, da izaberem potpuno drugačija sredstva od onih na koje smo moja publika i ja navikli do sada.

Da li je pravilo da glumac zavoli svaki svoj lik?

- Na kraju svaki svoj lik zavolite. Ima dosta likova koji su različiti od vas kao čoveka, koji vas nekim postupcima možda čak i nerviraju. I onda je to taj rudarski rad, pravi proces istraživanja i kopanja po sebi kada glumac traži sredstvo da opravda taj svoj lik. Ja branim svoj lik, tome nas zapravo uči škola. Nije to nikakva mistifikacija, svi glumci vole svoje likove.

U čuvenom Veberovom mjuziklu „Fantom iz opere", koji je nedavno premijerno odigran u Pozorištu na Terazijama, igrate Madam Žeri. Recite nam nešto o tome.

- Madam Žeri mi je nekako došla, da li slučajno ili namerno ne znam, ali istovremeno kad i promena tog mog televizijskog komičnog žanra. Kako god, stigla me je i ta velika pozorišna promena. Ona je mračna i vrlo zatvorena, introvertna osoba, vladarka podruma i pozorišnih hodnika gde niko ne zalazi. Madam Žiri jedina zna Fantomovu tajnu, ona ga je nekako i spasla i dovela do tačke gde je. Ona mi je došla u pravom trenutku u pozorišnom smislu i izrazu kao sasvim novi i drugačiji izazov. Za mjuzikl je to jako važno zato što mi je pružilo neverovatnu lepezu muzičkih sredstava.

Pripremajući Madam Žiri, vratili ste se i solo pevanju. Koliko se rad na toj ulozi razlikovao od ciganskog mjuzikla i popularnih numera grupe grupe „ABBA" u „Mamma mia"?

- Karijeru sam počela ulogom Koštane pre mnogo godina, i to je bio etno muzički izraz. Nastavila sam je jednim ciganskim zvukom i načinom i stilom pevanja i posebnom energijom, ulogom Rade u mjuziklu „Cigani lete u nebo". Posle toga je došao klasičan vestendovski, brodvejski hit kakav je „Mamma mia" i pop muzički izraz. I sada mi se desio „Fantom", gde sam belkanto stilom pevanja zaokružila svoju muzičko-glumačku karijeru u Pozorištu na Terazijama. Mislim da ne bi trebalo tamo ništa više ni da igram. Jer su to za mene potpuno tri različite stvari, koje su mi zaista donele veliko ispunjenje i satisfakciju na planu mjuzikla.

Kako ste se izborili na sceni s tako introvertnim likom kao što je Madam Žiri u jednom ekstrovertnom žanru?

- Svi smo se borili, to mogu slobodno da kažem, od prvog do poslednjeg glumca. Od Fantoma i Kristin do Firmana i Andrea. Rediteljski poduhvat koji je imao Jug, da sve bude svedeno, a trpno, bio je veoma zahtevan. Sve se dešava u minimalnom mizancenu i u minimalističkoj kretnji, gde je trebalo da donesem tu energiju i tu tajnu i taj mrak koji Madam Žiri nosi sa sobom. Muzička partitura je bila toliko složena i komplikovana da bi svaki drugi glumački izraz bio preteran. I onda smo sve to fokusirali i sabijali tu energiju u centar da bi bila sprovedena jasna glumačka radnja. Proces je bio zaista težak, dugo se radilo, ali je rezultat božanstven. I publika može da potvrdi da „Fantoma" možemo da smatramo najvećim spektaklom koji se dogodio u pozorištu prošle godine. Taj mjuzikl je praznik i za oči i za uši, i ne znam da li je bolja scenografija, kostim ili muzičke partiture. Zaista sam ponosna što sam deo te predstave.

U Vašem matičnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom, u toku su probe „Mesec dana na selu" Turgenjeva. Recite nam kako teku pripreme, kakva je Vaša uloga i kada možemo da očekujemo premijeru?

- Premijera je početkom februara. Što se proba i atmosfere na njima tiče, dugo nisam susrela tako mirnu, zanimljivu i posvećenu ženu kao što je rediteljka Iva Milošević. Ona vlada komadom, materijom i time šta hoće od glumaca, toliko da sam pomislila, bože ovoj ženi kao da su sve istine jasne. Ima pogled i energiju kao da sve zna. Ekipa je odlična, komad kompleksan, veliki i istinit. Moj lik je Lizaveta Bogdanova, žena koja ima 30 godina, a misli da je već usedelica. I ona i svi oko nje misle da je sve gotovo, da je život prošao. Ona nema nikakva nadanja, nikakve želje. Sputana je u svemu. Reč je o komičnoj predstavi, ali tragika njenog lika je u tome što u njoj vidimo mladu, a već sasušenu ženu.

Šta je suština komada?

- Ljubav kao nešto što je novo i sveže, kojoj svi težimo. Kao potreba da budemo mladi jer u ljubavi su svi mladi. Naći srodnu dušu ili pak ne naći pa se predati, ali bar pokušati i onda reći: bolje išta nego ništa. Suština komada je taj privid sreće koju ljubav nosi. U ovoj rediteljskoj koncepciji vidimo ljubav u mladim i ljubav u poznim godinama. Poenta je da za ljubav godine nisu bitne, da je ona svevremena, večna i kad se zaljubimo, nekako smo živi. Šteta što nam ljubav nije najbitnija u životu, svima bi nam bilo daleko lepše za to kratko vreme koje imamo na zemlji.
U decembru je za svega dva dana rasprodat ceo kontingent karata za januarski repertoar JDP-a, skoro 12.000 ulaznica. Ljudi su od rane zore stajali u redu po hladnoći kako bi obezbedili karte po povoljnim cenama. I to nije prvi put.

Kako objašnjavate tu pojavu?

- Pročitala sam podatak da je jedan od najposećenijih kulturnih događaja u našoj zemlji bila izložba Edgara Degaa letos u „Progresu", koju je videlo oko 40.000 ljudi za dva meseca. Isto se dešavalo i sa sedmodnevnim otvaranjem Muzeja savremene umetnosti, pa s koncertima Beogradske filharmonije na Tašu, koji su besplatni svake godine. Šta da vam kažem? Ne postoji drugi komentar na to nego da smo siromašni, da teško živimo, da jedva sastavljamo kraj s krajem i da smo gladni i željni svega. Gladni smo kulture. Ne znam da li da se radujem tome ili da tugujem zbog toga. U svakom slučaju, mislim da je to bila fantastična akcija JDP-a i banke koja je bila sponzor. To je poklon pozorišta građanima Beograda i jedan vrlo dobar potez JDP-a, a to što su karte planule u tako kratkom roku je još jedan dokaz da smo svega gladni i da se nadamo da će biti bolje. Da će doći trenutak kada ćemo moći da kupimo karte po njenoj pravoj vrednosti, kakva i treba da bude, a da od te iste karte imaju koristi i glumci, jer i oni teško žive.

Kakva je uloga, a kakav položaj glumca u našem društvu?

- Doslovce nas doživljavaju u stilu „glumac, kaži nešto smešno". Traže od nas da se pojavljujemo na nekim događajima gde treba da nam bude čast što su nas pozvali na večeru ili čašu nekog jeftinog vina. No, svako kroji svoj put i svoju sudbinu. Položaj je jako loš. I u odnosu države prema glumcu i u odnosu glumca prema glumcu, a najgori, čini mi se, jeste odnos glumca prema samom sebi.

Objasnite nam to.

- Ono što je loše u odnosu drugih prema glumcima jeste to što za snimanje morate da platite za kameru, reflektor i ostalu tehniku određenu brojku od koje se ne odstupa, ali se zato bez problema zakida glumcima. Stalno im se obara cena, i sve se vrti oko dva, tri ili četiri producenta u zemlji. I onda glumci nemaju mnogo izbora. Ako jedan neće, ima ko hoće. Mislim da nije ništa bolje ni glumcima koji su ušli u producentske vode. Na kraju se sve to svodi na neki rad, proces u kojem je jedina suština vrednost. A posle kad se prebroje pare, narodski rečeno, crva nije ni bilo. Razgovarala sam s jednom koleginicom glumicom koja je četiri godine snimala u blatu po hladnoći i vrućini vrlo popularnu seriju i, kad sam je pitala gde su pare, rekla je: „Pojelo se." Kad četiri godine snimate najgledaniji projekat u zemlji, vi u krajnjoj liniji treba da budete milioner. To se vrti, to je najpopularnija serija, a gde su pare? „Pojelo se."

Gde vidite rešenje?

- Mislim da smo u toj materijalnoj i egzistencijalnoj krizi, i u potrazi za najminimalnijim sredstvima za život, svi pogubili prioritete. Ne mislim da su naši glumci ikada bili nešto posebno plaćeniji, već mi se čini da su bili više uvažavani. Verujem da je za glumca najvažnije da se vrati suštini svog posla, tome zašto je upisao glumu i zašto se njome bavi. Jedno je ono što se dešava na sceni uveče, kad se digne zavesa, i to nema nikakve veze s lajkovima, pratiocima na Instagramu ili bilo kakvim drugim samoreklamerstvom, to su dve potpuno različite stvari. Društvene mreže mogu da posluže kao jedno od sredstava da stignete do publike, ali nikako ne mogu biti osnov i poenta našeg poziva. Mislim da je u svakoj profesiji došlo do neke degradacije, a kroz našu profesiju je to vidljivije zato što je javna.
Tokom dosadašnje karijere radili ste s mnogim velikim glumcima. Ipak, u prvi plan ističete lik i delo Vašeg kolege Nikole Simića.

Zašto baš njega?

- Zato što je Nikola bio glumac koji nikada nije izostao ni sa jedne predstave. Nikada. To je glumac koji nikada nije otkazao predstavu niti ga je iko ikada zamenio u ulozi. Mi smo svi odlazili na porodiljsko odsustvo, bili bolesni, zamenjivale su nas kolege, uskakali smo drugima, i to je sve normalno u pozorištu. Ali Nikola sebi nikada nije dozvolio da otkaže predstavu, niti ga je ikada iko zamenio. I tako 45 godina. To je dovoljan razlog da se spomene Nikola Simić kao primer najodgovornijeg među nama.

Na nekoliko naših televizija se emitovala sjajna kratka forma ?„Mala istorija Srbije", gde ste igrali s Vlastom Velisavljevićem, Lanetom Gutovićem i Milanom Vasićem. Kakve utiske nosite iz tog perioda?

- To je bio vrlo lep projekat, emitovao se na RT Vojvodini i na još nekima kanalima. Po reakcijama publike mislim da smo uradili dobar posao i u toj kratkoj formi doneli i podsetili na važne istorijske i obrazovne podatke i činjenice. A opet smo to sproveli na vrlo šarmantan i duhovit način. Volela bih da se taj projekat nastavi. Tema ima koliko hoćete, samo je pitanje da li će se neki emiter zainteresovati za dalju produkciju.

Koje su najvažnije lekcije koje ste naučili od Nikole, ali i od doajena poput Vlaste i Laneta?

- Od Nikole sam usvojila stav da se komedija igra ozbiljno, od Vlaste da je lepota igre i ono detinje što nosimo u sebi najvažnije u glumi, a od Laneta svašta. I od Laneta ću tek učiti!

Publici ste uglavnom prepoznatljivi po humorističkom žanru. Koji žanr vi preferirate da igrate, a šta volite da gledate u pozorištu i od filmova?

- Što se tiče mog glumačkog izraza, najsrećnija sam kad je raznoliko. Što više drugačijih uloga, izazov je veći i to me čini srećnijom. Šta volim da gledam, zavisi od mog trenutnog osećanja. Svašta može da me okupira. Poslednje što me je fasciniralo jeste dokumentarni film „Denser" o Sergeju Polonjinu. Taj igrač je zaokupio moju pažnju, pogotovo kad sam čula da je bio kod nas, da je ovde živeo i da je ovde spremao projekat koji sada igra u Londonu. Polonjin je vrlo značajna ličnost u svetu baleta, vrhunski umetnik, vrlo zanimljiv i kao osoba i kao umetnička figura. Svima preporučujem taj film.

Vaš suprug Jug Radivojević jedan je od naših najuspešnijih reditelja. Kako izgleda simbioza dva umetnika pod jednim krovom?

- Vrlo je produktivno i maštovito. Svakako je naš život zbog iskustva u zajednici sadržajno bogatiji nego da je svako na svojoj strani. I mislim da je umetnički izraz, i moj i njegov, tim pre zanimljiviji što imamo jedno drugo da se dopunjujemo.

A kako izgleda vaša saradnja na setu ili pozorišnoj sceni?

- Isto kao i sa svima. Svakako da Jug u tim situacijama malo manje pažnje obraća na mene zato što mnoge stvari razumem i bez priče. Opet, s druge strane, on od mene očekuje i nešto više jer zna da ga razumem. Naravno da će se manje baviti mnome, to je normalno. Posle razgovaramo i savetujemo jedno drugo u svakom smislu i u svakom smeru.

Vas dvoje ste se upoznali tokom studija. Iz prethodnih brakova oboje imate već odraslu decu, a zajedno ste dobili sina. Kakav je to osećaj?

- Pa da, čak smo i radili tada zajedno. Ipak, naš poslednji susret bio nam je fatalan i presudan da postanemo par. Lav će sada tri godine i mislim da je to pravo osveženje u svakom smislu. Prijala mi je trudnoća u ovim godinama i toplo bih preporučila svim majkama koje već imaju veliku decu da se osveže jednim malim stvorenjem. U kući je to neverovatna promena i sreća, počevši od mirisa bebe i svega što vam ona donosi, a što je neprocenjivo. Sad još kad je on postao mali čovek i kada ima svoje misli, krilatice, rečenice, to je zaista radost kojoj nema kraja. A sad tek ide najlepši period.

Na koji način uspevate da uskladite lične i profesionalne obaveze, da svi budu namireni i zadovoljni?

- Trudim se, ali ne znam koliko uspevam, uvek neko pomalo trpi. Treba svima izaći u susret, ispuniti želju, porazgovarati, saslušati, čuti, biti aktivan roditelj, to je najvažnije.

Šta ste poželeli sebi za Novu godinu?

- Zdravlje, nove i izazovne uloge, odmor i putovanja s porodicom, šta se više poželeti može.

Zvezda je rođena

Kakav je utisak na Vas ostavila debitantkinja Marta Hadžimanov u ulozi Kristin u „Fantomu"?

- Marta je pravi dar koji se pojavio na kastingu za „Fantoma". Kad se pojavila na sceni u svojoj skromnoj haljini, s nekim šalom preko ruke, i s tim anđeoskim glasom, stvar je bila jasna, to je tako moralo da bude. Marta je za svaku vrstu pohvale, poseduje jedan mir, staloženost, bez imalo frke, što bi rekli mladi, ima koncentraciju i fokus, što je neophodno u glumačkom poslu. Neverovatno je da se radi gotovo o detetu koje zapravo i nije imalo nikakvog profesionalnog pozorišnog iskustva. Naravno da su geni učinili svoje, potiče iz fascinantne porodice, ali ona je sama po sebi talenat, božanstvena je, i sjajnu ulogu Kristin, kao i uspeh mjuzikla, smatram njenim ličnim uspehom.