INTERVJU, DRAGAN PETROVIĆ PELE: Svi ministri kulture su isti, nose ista odela, idu okolo i samo pričaju

Pristojni i školovani ipak su predvidiva grupa ljudi za razliku od primitivnih i neobrazovanih, koji su prilično nepredvidiva gomila. Kad vole nešto, oni ne znaju zbog čega vole, a kad prestanu da vole, počnu da mrze

"Kako je kod vas u Švedskoj? Ladno? Al' standard, jebi ga...", kultna je replika u još kultnijem filmu "Lepa sela lepo gore" koju kao Laza izgovara glumac Dragan Petrović Pele, izazivajući i smeh i suze u isto vreme. Rečenica koja je danas citiranija nego pre dve decenije kada je snimljena ratna drama Srđana Dragojevića asocira na jednu od najbolnijih tema našeg društva - odlazak mladih, a kojom se bavi i nova predstava Zvezdara teatra "Hipnoza jedne ljubavi", koju potpisuje Duško Kovačević.

Uloga u novoj Kovačevićevoj crnohumornoj drami povod je za razgovor sa legendarnim Peletom, koji ostavlja utisak neumornog posvećenika i zaljubljenika u profesiju čije tajne godinama nesebično otkriva nekim novim klincima na Fakultetu dramskih umetnosti.

Kovačević kaže da mu pisanje nijedne drame do sada nije bilo tako bolno i teško kao ovog komada koji govori o odlasku mladih. Kako se Vi nosite sa ovom temom?

- Ovakva tema bez malo komedije ne bi mogla da se podnese, da se svari. Tema je već dugo aktuelna, možda je sada kristalno jasno koje dimenzije je poprimila ta strašna stvar, gubitak naroda, plašim se nepovratno. Koliko znam, nijedna zemlja nije uspela da se izbori sa belom kugom. Pitanje je da li sada možemo išta da promenimo.

Mislite li da nemamo nacionalnu strategiju o kojoj govori i Kovačević, a koja bi trebalo da bude najvažnije pitanje naše politike?

- Nije to pitanje samo politike jer da jeste, nekad bi se rešilo kakve god političare da smo imali. Ovo je pitanje lične i društvene neodgovornosti, infantilnosti i zakasnele adolescencije u kojoj smo kao narod. Nikada nećemo izaći iz puberteta, i to je još jedna bolna tema. Osuđeni smo da nam umesto razuma upravljaju hormoni. Ona Cvijićeva podela na dinarsku violenciju i šumadijsku zavist trajno će ostati u nama i nikada je nećemo proterati.

Odlaze nam najbolji.

- Odlaze ljudi. Iz raznih razloga. Neki imaju rodbinu po inostranstvu i lakše im je da odu nego da se suočavaju sa apsurdima u ovoj zemlji danas, juče i prekjuče, i pre sto godina. Uvek isto.

S kojim apsurdima?

- Ima ih mali milion. Ko god da dođe na vlast, samo priča o krađama i optužuje prethodnike, a niko ne preispituje sebe. Nikako da izađemo iz tog vrzinog kola, da neko kaže: "Dosta više!" Živimo u virtuelnoj stvarnosti, a ponašamo se kao deca i mislimo da će sve biti super ako gurnemo stvari pod tepih.

Zato ste rekli da se za 50 godina ovde ništa neće promeniti?

- Pa ništa se ne menja. Imam 55 godina, a otkako znam za sebe, stalno je kriza, nikako da se okonča i jednostavno ne mogu da verujem da će se za 50 godina nešto promeniti. Mladi će i tada pričati isto kao mi sada. Stvar je prilično komplikovana i zamućena, a niko se ne javlja, svi ćute. Ne znam zašto, mislim da imamo dovoljno pametnih koji bi mogli da kažu nešto mnogo pametnije od mene, ja sam samo glumac koji nešto trabunja. Nisam političar.

Ne mogu da kažem ko je bio bolji, a ko lošiji ministar kulture jer svi nose ista odela, idu okolo i samo pričaju. Bar da naprave neki trik kao britanski ministar inostranih poslova s biciklom

Nemamo mnogo ni od toga što nam pričaju političari.

- Pa što ih slušamo? Ne mrzim nikoga i ne mislim da postoji partija u kojoj su samo loši ili samo dobri ljudi. To bi bio pogrešan ugao gledanja. Budale su ravnomerno raspoređene po svim partijama. Ne postoji najbolja politička opcija, postoje samo dobri i loši ljudi, pošteni i manje pošteni. Upoznao sam ljude iz raznih stranaka koji su dobri i pošteni. Ali ima i ovih drugih. E sad, kojih je više, a kojih manje, zašto jedni ćute, a drugi rade šta im se hoće, ne znam. Neka se pitaju oni kojima gori pod nogama, neka se pita narod, neka se pitaju penzioneri...

Zašto penzioneri?

- Oni najviše trpe, njihova bol je najveća. Radili su 40 godina, a nemaju za hleb. Ako je namera da se uštedi i da se ljudi nauče da štede, pozdravljam je, ali šta ako nemaš od čega da štediš. Ako su ljudi željni svega i naterani da se bore za materijalnu egzistenciju, to je, podvlačim, veoma opasno.

 

U kom smislu?

- Nije zakonitost da slab i golom egzistencijom zamajan čovek neće u jednom trenutku izgubiti kontrolu i učiniti nešto nepromišljeno i glupo. Nije isključeno da to neće poprimiti i tragične posledice i zato je opasno. Kakva god da je finansijska situacija u zemlji, mislim da može da se makar starijima obezbedi da imaju dovoljno za hranu i račune.

Kako ste doživeli gest penzionera koji je vratio jednokratnu pomoć od 5.000 dinara?

- Čovek ima dostojanstvo. Niti mu aplaudiram niti mu zameram. Mi smo zaboravili šta je nacionalni ponos, duhovno dostojanstvo, savest. To više ne postoji.

A kad je postojalo?

- U socijalističkom vremenu, kad su postojali disciplina i strah, ali kad su fabrike radile. Kad nije bilo bitangi koje su ošurile fabrike iz meni nepoznatih razloga. Zamislite to, uzmeš fabriku, potpuno je oljuštiš, dozvoliš da mašine zarđaju, da ljudi izgube posao... Zakolješ vola zbog pola kile mesa! To samo idiot može da uradi i da ne trepne. Nadam se da su ti ljudi srećni i da će dugo trošiti milione koje su tako zaradili. Ne govorim ovo iz mržnje, ali ne shvatam odakle su došli ti ljudi, jesu li to vanzemaljci...

U predstavi "Hipnoza jedne ljubavi" igrate vojnog lekara čiji sin želi da napusti zemlju. Da li biste kao otac podržali svoju decu ako žele da odu?

- Moja deca su ovde. Sinu se ne ide, želi da ostane i ovde pokuša da nešto uradi. Ćerka studira, ali ne verujem da će otići. Naravno da bih ih podržao jer ne vidim smisao da na silu nekoga zadržite. Ali nije reč o tome. Mnogo je pametnih, školovanih, lepih i zdravih koji odlaze jer nemaju drugog izbora. Nije stvar u floskuli "odliv mozgova", već šta odlazi sa takvim čovekom. Odlazi reproduktivni materijal. A ko neće otići? To vam je kao sa vojskom - u vojnike idu samo sposobni i oni ginu u ratovima. Ovo jeste grubo rečeno jer pričamo o ljudima, ali ne može drugačije da se kaže. Ako ode sav zdrav i prav reproduktivni materijal od kojeg treba da postane "sutra", šta će ostati? Oni koji nikom ne trebaju. Pa ćemo za 20-25 godina da se pitamo: šta je ovo, ko su ovi ljudi.

Kovačević strahuje da će potomci čitati njegove drame na engleskom.

- Ili na nekom drugom jeziku. Mnogo smo nemarni prema svojoj zemlji. Nema dana da s nekim ne prozborim o tome šta se to dešava sa nama. Što smo više u problemu, više se usmeravamo ka drugome i njegovim problemima, ali toliko smo surovi u tim intervencijama baš zato što smo zakasneli adolescenti. Ništa pod milim bogom ne radimo već po ceo dan ogovaramo i mrzimo, a ta mržnja se umnožava iz dana u dan.

Mnogi odlaze jer ne vide perspektivu u Srbiji. Možemo li sami da je stvorimo ili smo previše razmaženi, naviknuti da nam drugi sve rešavaju?

- Deus ex machina? Ne postoji ta iznenadna sila koja će da reši sve probleme. Sve sami moramo da uradimo.

Koja je uloga države u tome? Očekujemo li mi zaista da nam sve padne s neba?

- Većina ne očekuje ništa od države, ljudi su digli ruke. Možda neko i ima očekivanja, ali mislim da ni taj ne govori istinu. Bilo bi dobro da se okrenemo sebi, da napravimo svoj unutrašnji inventar, da ne mrzimo jedni druge, da se ne bavimo tuđim problemima, da se smirimo i možda doživimo neku transformaciju.

Kada ste Vi prestali da očekujete bilo šta od naše države i političara?

- Vaspitan sam da ne očekujem ni od koga ništa već da radim, a ako nema posla, da ga tražim i da ne biram. Trudim se da ono što volim radim najbolje što umem, i to me je spaslo. Roditelji mi nisu govorili: "Uči školu da ne bi morao da radiš." To nigde nema osim u Srbiji, to je postala narodna umotvorina.

Mnogi nisu išli u školu, pa...

- Pa ne rade ništa i mnogo zarađuju. To jeste problem. Mi smo mala zemlja, a imamo previše političara. Ovde je politika najvažnije i najinteresantnije zanimanje. Mene politika uopšte me ne zanima, uvek sam je izbegavao, ne želim da učestvujem u tome.

Da li ste dobijali ponude da podržite neku partiju, da se pojavite na nečijoj bini?

- Ljudi se prepoznaju, a mene niko nije prepoznao kao svoga jer mi ne trebaju, ni od koga ništa ne tražim. Imam koliko mi treba, uspeo sam da stvorim svoj unutrašnji inventar i ne postoji razlog da me neko ucenjuje, nemam razloga da ćutim, ali ni da previše lajem.

Kako ste postigli to sa unutrašnjim inventarom?

- Morate da se terate na to. Ako želite da sačuvate zdrav razum, ne smete da izgubite kontrolu. Morate da se trudite koliko možete. Da sam postigao neke bolje rezultate, verovatno bih bio negde na Tibetu... Naravno, ne možete očekivati od čoveka u dvadesetim da trebi neku filozofiju i meditira po ceo dan. Ali žalosno je kad se ljudi u srednjim godinama ponašaju kao da im je 25 godina, nose satove od 50.000 evra i voze kola od 100.000 evra. To je taština, tako i zvuči ta reč, kao velika praznina, jedno veliko ništa.

Kulturni radnici godinama jadikuju kako se nedovoljno izdvaja za kulturu. Budžet za sledeću godinu uvećan je za oko milijardu i dvesta miliona dinara, ali ta sredstva će biti namenjena uglavnom za renoviranje muzeja i drugih ustanova, povećanja plata...

- Mislim da para ima isto kao i pre 20 godina, samo su prioriteti drugačiji. Greška je što se ne izdvaja više za kulturu jer to nije samo umetnost. Sve što živimo jeste kultura, sve što će ostati iza nas, ako ima šta da ostane... Umetnost je samo segment u toj priči. Slušao sam na vestima da smo bolji od Albanije, tamo se manje daje za kulturu. Našli smo s kim da se poredimo, ali ajde. Političari veoma greše. Pristojni i školovani su ipak predvidiva grupa ljudi za razliku od primitivnih i neobrazovanih, koji su prilično nepredvidiva gomila. Kad vole nešto, oni ne znaju zbog čega vole, a kad prestanu da vole, počnu da mrze. Idu iz krajnosti u krajnost, ne možete da ih kontrolišete, i to može da bude veoma bolno i opasno.

Svet se još uvek deli na Rimljane, plebejce i ostale. Mi smo spadamo u te "ostale" a nadamo se ulasku u EU. Nema ništa od toga!

Svet se još uvek deli na Rimljane, plebejce i ostale. Mi smo spadamo u te "ostale" a nadamo se ulasku u EU. Nema ništa od toga!

Da li se planski pravi preraspodela sredstava za kulturu?

- Bilo bi dobro da se to planski usmerava, ali ne postoji plan, sve se radi stihijski, a ministri pojma nemaju šta treba da rade. Ne bih se nikad prihvatio te funkcije.

Zašto?

- Mislim da bih se zaleteo i stvarno počeo da radim jer to shvatam kao služenje narodu, ne kao komandovanje i rukovođenje. Zato bih se verovatno dobro ulupao, zabagovao bih, upao bih u neki "bunar"...

Kako su se Vaše kolege glumci snašli u ministarskim foteljama?

- Glumački su se snašli. Ljudi vole različite stvari. Neko da sedi u fotelji, a neko da trči.

Dragan Bjelogrlić je u intervjuu za Ekspres naveo da posle Nade Perišić nismo imali dobrog ministra kulture.

- Ne pratim to kao Bjela, nisam merio, nemam argumentaciju. Mene to ne zanima jer ne očekujem ništa. Ni od ovog ministra ne očekujem ništa. Mogu i da ukinu ministarstvo, bilo bi mi svejedno. Kada bih osetio neki boljitak u pozorištu ili na filmu, ne mora to da bude veća plata, ali više novca za predstave ili filmove, rekao bih: "U, bre, ovo stvarno postoji." Ali linija je ravna, kao na monitoru koji meri puls. Ne mogu da kažem ko je bio bolji, a ko lošiji ministar kulture jer svi nose ista odela, idu okolo i pričaju, pričaju, pričaju... Bar da naprave neki trik kao britanski ministar inostranih poslova s biciklom. Čak ni to. Pravo pitanje za ministra bilo bi ima li on uopšte posla.

Predočavate li studentima kakav su poziv odabrali i šta ih čeka?

- Prve dve godine nisu svesni gde su došli, misle da je to nastavak srednje škole, a znamo kakvo nam je školstvo. Fakultet je nešto drugo, očekuje se njihova inicijativa, interesovanje, angažovanje. Podstičem ih koliko mogu, stalno im govorim da nisu moji nego svoji. A svi dođu sa željom da budu popularni i prvo razočaranje dožive kada se susretnu s pravim životom. Na akademiji su zaštićeni, niko ih ne maltretira, mi smo blagi prema njima, a posle šamara i nokauta koji ih obori kad izađu sa fakulteta dugo im treba da se povrate.

Da li ste Vi bili spremni na taj šamar posle Akademije?

- To je bilo drugo vreme i niko nije sanjao da će se Jugoslavija raspasti. Onda se dogodio rat, stigle su devedesete, pa sve što se dešavalo posle 2000. godine. Sve gore od goreg! Ali kao student nisam strepeo. Bio sam stipendista Jugoslovenskog dramskog pozorišta već od druge godine. Dolazili su upravnici pozorišta na ispite glume, gledali nas i zvali u JDP, Narodno pozorište, Atelje... Danas je takav sistem neodrživ. Prevaziđen je i mora da se menja. Time bi trebalo da se pozabavi Ministarstvo, da se usvoji zakon o pozorištu i da se već jednom završi priča o institucionalnim pozorištima i stalnim ansamblima, da svi pređu na ugovore, da se tako pruži šansa mladima.

Ovako je gomila glumaca, kako ste rekli, zaštićena poput belih medveda.

- Nisu oni krivi. Kad imate ugovor o stalnom zaposlenju, ne mogu tek tako da vas oteraju. Mnoge godinama ne angažuju i oni su se navikli da ne rade. A plaše se i promena, strahuju da u ovoj bedi i nemaštini ne izgube i to malo što imaju. I tako im prođe život. Odu u penziju a da nikad ništa nisu radili. To je tragično. Gde je to na Zapadu moguće? Tamo bi vas odmah hospitalizovali i rekli: "Ovaj čovek je u teškoj depresiji, dajte da mu pomognemo."

Osuđeni smo da nam umesto razuma upravljaju hormoni. Ona Cvijićeva podela na dinarsku violenciju i šumadijsku zavist trajno će ostati u nama i nikada je nećemo proterati

Ako uđemo u EU, i tome će doći kraj.

- Nećemo nikada ući!

Mislite?

- Znate koliko smo mi daleko od toga? Svet se još uvek deli na Rimljane, plebejce i ostale. Mi smo spadamo u te "ostale" a nadamo se ulasku u EU. Nema ništa od toga! Zato što nemamo inicijativu, ne proizvodimo i ne pokrećemo ništa. Kako da uđete u EU a vodite duple knjige, bavite se prevarama, lažima? I to može da zaustavi jedan čovek ili dvojica-trojica? Ma nema šanse.

Čemu onda ova otvaranja poglavlja?

- Oni se igraju s nama. Britanija izašla iz EU i sad je kao kriza?! U pitanju je samo lova, EU ima glomaznu administraciju, a prosek činovničke plate u Briselu je 10.000-12.000 evra. Da me neko pozove u Brisel da raznosim papire za tu platu, odmah bih otišao, ali da mi ne uskrate mogućnost da ih malo zezam i da se ne naljute. Ceo svet je zastranio, ne samo mi. O tome i govori ova predstava. Ne odlaze samo iz Srbije. Ljudi odlaze odasvud. Ovi nesrećnici sa Istoka beže iz biblijskih, prelepih mesta. Neko je te zemlje zaprašio mržnjom, dao veliku lovu da izbije rat i da se sve rasturi i uništi. A gde beže ti ljudi, ni oni ne znaju. Zapad ih vraća nazad, podiže ograde, oni ih ruše... Gde to vodi? Čovek je kao histerično dete. Neće da se smiri dok ne dobije batine.

A ko će dobiti batine?

- Svi ćemo da budemo izlupani. Vara se svako ko misli da će ostati nepovređen i pošteđen. Užasava me ta suluda ideja da je jedna milijarda dovoljna na planeti. Zato kad Svetska zdravstvena organizacija kaže da je nešto štetno, odmah počnem baš to da radim. Eto, stalno pričaju da je pušenje štetno. Smanjio sam zbog zdravstvenih razloga, ali neću da ostavim cigarete. Zabranili su svuda da se puši, kao, pušenje je krivo za sve. Ma nemoj. Dirljiva mi je ta njihova briga za čovečanstvo.

Dugo Vas nije bilo na filmu, sad imamo priliku da Vas vidimo u kratkoj roli u Kojinom "Stadu". U kakvom je stanju srpska kinematografija? Zašto danas nema, kako kaže Zoran Cvijanović za Ekspres, generacijskog filma poput "Lepa sela lepo gore"?

- Nema dobrih scenarija, prvi preduslov jeste da imate dobru priču, pa onda novac. Imamo i sjajne glumce, ali sve je manje i dobrih reditelja. Zašto je tako, ne znam, jer na Akademiji imamo odlične profesore filmske režije.

Zašto dokazani reditelji, poput Srđana Dragojevića, tek posle osam pokušaja konačno dobiju sredstva da snime film?

- Nije mi jasno kako je moguće da neko ko ima rezultate osam godina ne dobije sredstva. To je pitanje za Ministarstvo kulture i za tu komisiju Filmskog centra.

A zašto nema dobrih scenarija?

- To je mukotrpan posao. Dušan Kovačević sa toliko iskustva godinu dana piše jedan komad. Nije zanemarljivo ni to da li ima para. Mi imamo novca samo za socijalne drame, žanrovske filmove možemo samo da sanjamo. Bjela nekako uspeva da napravi čudo zahvaljujući svojim talentima, menadžerskim i organizacionim, pa i rediteljskim. U našim uslovima to je čudo. I zahvaljujući glumcima koji sa dobrim scenarijem mogu da se igraju. Kao u "Lepim selima", svi smo se bavili režijom, svi smo nešto dodavali, oduzimali i najbolje stvari se i citiraju.

U čemu je tajna tog filma, koji je stekao status kultnog?

- U entuzijazmu, dobrom scenariju i ideji, Bjeli i Koji, koji su to zajedno producirali. Nije bilo lako, pola filma snimljeno je u Bosni, a te '96. bilo je malo rat, malo primirje. Rizikujete realno, ali mi smo išli kao na ekskurziju. Bilo je malo neprijatno kad vidite da je mnogo gore od onoga što ste mislili da ćete da zateknete. Ali kad radite, zaboravite gde ste, i tako smo na entuzijazam, na polet, na snalaženje napravili taj film. Nije to retko, dešava se veoma često u umetnosti da poteškoće budu podsticaj, ali ne bih voleo to da reklamiram.

Igrate i u novoj Bjelinoj seriji "Senke na Balkanu", koja se bavi periodom između Prvog i Drugog svetskog rata. Rekli ste da je nama svaka epoha bliska jer nismo mnogo odmakli poslednjih dvesta godina.

- U to možete da se uverite svaki dan. U Beogradu i danas sretnete na ulici ljude koji skupljaju sekundarne sirovine, a kljuse vuče kola. To nije turistička atrakcija, to kljuse ne prevozi turiste nego stare kartone. A tek kad zađete malo po Srbiji, gde nema puteva, samo kaljuga i blato do guše. Zaista nismo mnogo odmakli.

Zašto?

- Znate onaj vic kad ruski političar pozove našeg u goste. Pita ga naš odakle mu bogatstvo, a Rus će: "Vidiš onaj autoput, suziš po pet centimetara sa obe strane i eto dvorca i 'ferarija'." Posle Rus dođe u Srbiju i ostane zadivljen: "Pa ti imaš više od mene, kako bre?" A ovaj naš će: "Vidiš onaj autoput?" A Rus u čudu pita kakav autoput kad nema ništa. "Pa, to ti pričam", objasni mu Srbin. Eto, zato su kod nas loši putevi.

Igrali ste glavnu ulogu u seriji "Gorki plodovi" Siniše Kovačevića, koju RTS ne reprizira iako se sve ostale serije snimljene u poslednjih tridesetak godina redovno smenjuju na Javnom servisu. Imate li objašnjenje?

- To bi Siniša Kovačević, ljuti Sremac, mogao naširoko da vam priča, po imenu i prezimenu...

Ta serija ocenjena je kao jedna od najboljih jer je bez cenzure i šminke opisala našu realnost, a posebno političare. Možda se zato ne reprizira.

- Serija nikoga ne vređa. Da li se neko prepoznao po imenu i prezimenu? Nije mi stalo da li će me tetka videti na televiziji, ali zašto da se ne reprizira i ta serija. Naučili smo napamet "Bolji život", daj sad neku drugu, ajde redom da ih učimo napamet. Kad već neće da se otvore i snime nešto novo, a ne samo da kupuju službene automobile, odela i troše pare na ekskurzije. Kod nas ništa ne može da uđe u normalne tokove. A čujem mlade kako šapuću: "Ćuti da te ne stave na crnu listu." Koju, bre, crnu listu? Stvarno neverovatno. Ljudi su uplašeni.

Sa ili bez razloga?

- Zašto da se plaše? Šta će da izgube? Ko može bilo šta da im uzme? Ali takvi smo mi, to je još Nušić opisao u "Putu oko sveta". Kad se nađu na pustom ostrvu i sretnu Srbe koji su se posvađali i podelili u dve partije: jedni zabrađeni, drugi obrijani. Ove zabrađene brica neće da brije jer je u drugoj partiji. A gde je zapela stvar? Oko seče šuma. Koje šume na pustom ostrvu? Pa jednog dana će da iznikne, kažu oni, ko će onda da preuzme ministarstvo šuma... Mi smo toliko iracionalni kao narod da se to graniči sa naučnom fantastikom.