INTERVJU, BORIS ISAKOVIĆ: Iza naše političke "elite" ne stoje nikakva dela, samo puni džepovi

Odluke donose neuki koji ne shvataju šta je sve potrebno čoveku. Regrutovana je gomila ljudi iz sredina u kojima se nikada nije gajilo interesovanje za bilo kakvim kulturnim sadržajima. Njima je to nepoznanica, ubeđen sam da misle kako kultura nikom nije potrebna jer da išta imaju u tim glavama, bar bi rekli: "Sad nemamo, ali trudićemo se jer znamo da je to važno"

Đak je Bore Draškovića, s kojim je snimio prve filmske kadrove u ostvarenju "Vukovar, jedna priča", ali i nekadašnji miljenik Ljubiše Ristića, koji mu je kao svršenom studentu glume otvorio vrata svog KPGT-a i poverio naslovnu ulogu u Šekspirovom "Ričardu Trećem".

Glumačkim zanatom, koji je pekao igrajući u predstavama kao što su "Oslobođenje Skoplja", "Gospoda Glembajevi", "Maksim Crnojević", "Skakavci", danas podučava mlade na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Slovi za novosadsku "gradsku facu" iako je pre nekoliko godina "proteran" iz rodnog grada neobjašnjivim skidanjem sa repertoara Srpskog narodnog pozorišta svih predstava u kojima je igrao tadašnji prvak Drame. Isaković je utočište pronašao u beogradskom JDP-u, gde igra u nekoliko naslova, a poslednju rolu ostvario je u komadu "Pod žrvnjem" u režiji Egona Savina.

Komad "Pod žrvnjem" Dragoslava Nenadića, koji je na sceni JDP-a postavio Egon Savin, napisan je 1908. godine, ali kao da je pisan u današnjem trenutku, kad ekonomska kriza i siromaštvo melju običnog čoveka.

- Predstava jeste aktuelna, samo je pitanje zašto sloj siromašnih postaje nevidljiviji i što se svi trudimo da ne vidimo tu bedu. Ima udžerica i sirotinjskih krajeva i danas po Beogradu, ali pre sto godina to nije moglo da se sakrije kao danas, kad možemo da sklonimo pogled od toga. Zato je ova predstava važna, da izvuče to, da ne okrećemo glavu. I danas je mnogima najveća briga to parče hleba i zato zvoni replika iz komada: "Dajte nam hleba, pa onda tražite poštenje." To je poenta ovog komada. Liberalni kapitalizam doneo je to da nam veći deo života prođe u bavljenju egzistencijom, što strahovito sužava vidike, sputava čoveka i čini ga neslobodnim. Pitanje je koliku slobodu možemo da imamo ako brinemo isključivo o egzistenciji. Sve ostalo nadoknađujemo lakom zabavom, ceo dan rintamo da bismo preživeli, usput pogledamo malo televiziju, i to bi bio život! Ovo je veoma pojednostavljena i ne tako lepa slika ove zemlje, a rekao bih i šire.

Zašto sklanjamo pogled od siromašnih i pravimo se da ih ne vidimo?

- Lakše je ne preuzimati bilo kakvu odgovornost, a jasno je da nismo svi ni pozvani da to rešavamo, zna se ko to treba da radi. Rekao bih ipak da ima razlike između Evrope i nas. U evropskim zemljama socijalni status građana u velikoj meri je rešen, dok je kod nas opšta nebriga i o deci i o starima i o socijalno ugroženima.

A Evropa od nas očekuje da pomognemo migrantima.

- Evropa rešava svoj problem kako misli da treba, i naravno da tu o nekoj humanosti nema ni govora. Svedoci smo ponovnog podizanja zidova, a ne tako davno su rušeni. Dok se jedan zid u Evropi rušio, na ovim prostorima smo podizali iste te zidove, a sada se to dešava i po celoj Evropi. Nemam utisak da Evropa od nas očekuje da mi rešavamo problem migranata, njih je baš briga da li će se izbeglice ovde zaustaviti. Niko o tim ljudima ne vodi računa i niko se ne bavi uzrokom migrantske krize. Ne verujem da iko voli da ode od svoje kuće, zato se treba baviti uzrokom problema, zašto je neko izbombardovao Siriju, zašto su tamo neprestano ratovi...

Kako siromaštvo menja čoveka, šta u bedi isplivava na površinu?

- Borba za život. Neizvesnost donosi strahovito beznađe, i to je odlika ovog vremena u kojem je odsustvo ideala, odsustvo nade. Borba za egzistenciju donosi i velike strahove, puni smo besa, tražimo krivca i naravno da imamo pravo na to jer ne živimo ljudski. Svi imamo nekakve ambicije, ali ne mogu da zamislim kakav je užas kad vam je jedina želja da imate pun tanjir i da ga stavite deci na sto.

Ovaj komad govori i o zloupotrebi dece, o tome kako ih roditelji iz očaja guraju u kriminal, prostituciju...

- Siromaštvo i beda neminovno rađaju i neko zlo. Svašta se radi da bi se preživelo, pa čoveku i kriminal postaje bliska kategorija. U komadu jedna tetka podvodi devojku da bi mogle da prežive, a ja igram oca koji je pred ogromnom dilemom da li da pristane da mu sinovi postanu lopovi jer su doterali do zida, nemaju više izlaza.
Igrali ste u seriji "Sumnjiva lica", koja je objednilla sva Nušićeva dela. To da je

Nušić uvek aktuelan postala je gotovo fraza. Ima mišljenja da se naša tragedija ogleda u svevremenosti Nušića.

- U seriji su sve Nušićeve drame aktuelizovane, preuzeti su likovi, ali scenario je ponovo pisan. Ima li aktuelnije priče o ocu koji želi da kupi sinu diplomu? Živimo u vremenu kad se u medijima svakodnevno provlače imena značajnih ljudi u ovoj zemlji, uglavnom političara, koji su kupovali titule, doktorska zvanja, diplome na raznoraznim fakultetima... Međutim, problem je što se sve te afere pokrenu, ali brzo i zaborave, ali na sreću, kod Nušića to ne iščezava.

Ali nisu samo diplome na prodaju. Vaš lik, Života Cvijović, kaže da je danas sve na prodaju - čast, poštenje, prijateljstvo...

- Novac diktira sve, živimo u potpuno materijalističkom svetu. Nikad nisam pripadao nijednoj političkoj struji, mada sam uvek naginjao levo jer mi se činilo da smo u bivšem sistemu bili posvećeniji duhovnim kategorijama. Čovek danas nema ni vremena da misli na to. Srećom, ima publike po pozorištima, pogotovo kad se spuste cene karata, ali šta je sa onima koji žive u malim sredinama, šta oni imaju od duhovnog? Gotovo ništa. Užasnem se kad vidim kako čitave porodice iz okoline Novog Sada vikendom dolaze u tržne centre, njima je to izlazak. Izlazi se u robnu kuću, a nekad nije moglo da se ne ode sa školom na predstavu, izložbu, koncert, u muzej... Gde i kako da deca usvoje duhovne vrednosti kad se izlazi na mesta koja zadovoljavaju samo materijalne potrebe. Skoro sam čitao Zorana Radmilovića i kako je sa kolegama iz Ateljea 212 sprovodio jednu divnu ideju "Selu u pohode". Išli su u razne zabiti i igrali predstave po domovima kulture, prespavali bi u kući nekog seljaka... Ne znam koliko bi ljudi danas pristalo da se tako organizuje.

Zašto? Da li je novac jedina prepreka?

- Nestala je uzajamnost davanja i primanja. Kada bismo shvatili i uverili se koliko je zadovoljstvo u pružanju, verujem da bi se nekako pojavio i taj prokleti novac.
Umetnici se žale na višegodišnje zanemarivanje kulture i umetnika.
- S jedne strane, to je posledica osiromašenosti države, ali i potpunog odsustva svesti o značaju kulture. Nema tu šta mnogo da se priča. Odluke donose neuki ljudi koji ne shvataju šta je sve potrebno čoveku. Regrutovana je gomila ljudi iz sredina u kojima se nikada nije gajilo interesovanje za bilo kakve kulturne sadržaje. Njima je to nepoznanica, ubeđen sam da misle kako kultura nikom nije potrebna jer da išta imaju u tim glavama, bar bi rekli: "Sad nemamo, ali trudićemo se jer znamo da je to važno." S druge strane, postoje institucije, poput dva ogromna nacionalna teatra, u kojima godinama vlada javašluk i sedi gomila neradnika, ali tu se vrte velike pare, sipa se kao u bunare, dok druga pozorišta moraju da se dovijaju kako da realizuju svoje programe. Neverovatno je da u jednom davno nestalom socijalizmu postoje ti mastodonti koji funkcionišu kao da je komunizam tek stigao. Ne znam zašto se ne otvaraju ti problemi, ako su mogli da se bave fabrikama i otpuste stotine nesrećnih radnika, mogli bi i ovo da reše. Ali tako se stvara privid da se, ipak, nešto ulaže u kulturu.

Nebriga i nezainteresovanost za kulturu govore i o našoj političkoj eliti.

- Ne sviđa mi se ta sintagma jer termin "elita" ima pozitivni predznak, na nju treba da se ugledamo, a teško da možemo na naše političare. Nemamo mi ni organizovanu kulturnu elitu, postoje pojedinci iza kojih stoje dela, poput jednog Ljubomira Simovića, koji će mi uvek biti uzor. A iza tzv. političke elite ne stoje nikakva dela, samo puni džepovi.

Nemamo kulturnu elitu, postoje pojedinci iza kojih stoje dela, poput jednog Ljubomira Simovića, koji će mi uvek biti uzor. A iza tzv. političke elite ne stoje nikakva dela, samo puni džepovi

Ljubiša Ristić, s kojim ste sarađivali na početku karijere, kaže da našu kulturu predvode trećerazredni umetnici.

- S takvom političkom elitom to ide u koncentričnim krugovima, širi se. Nešto što se ranije prepoznavalo kao mediokritetski krugovi neviđenom brzinom se raširilo. Šta seješ, tako ćeš i da žanješ. Nije da Ljubiša nije u pravu.

Nikad niste bili ni u jednoj stranci, ali da li biste, poput Vaših kolega, podržali neku političku ideju?

- Pa koju ideju? Poražavajuće je to što na našoj političkoj sceni nema nikakve ideje ili je ja ne prepoznajem.

A ideja levice?

- Nema je. Kod nas je i to levo vezano za nacionalno, a ja se toga grozim.

Pripremate li svoje studente na to da će, kad završe studije, morati da se suoče sa tim da su odabrali profesiju koja je neizvesna i da će se baviti nečim što u našoj zemlji nije cenjeno i nikom nije važno?

- Jedino što mogu da uradim jeste da im predočim kakva je situacija da bi postali svesni da će sve morati sami. Ti mladi ljudi još uvek su inertni, ali učim ih da im ne treba zgrada da bi imali pozorište i da teatar mogu da stvore gde god im se ukaže prilika. A moraće to da rade jer se vrata institucionalnih pozorišta otvore tek nekome. Na veliko davanje i požrtvovan rad ne može da ne stigne nekakav odgovor.

Čemu se mlad umetnik nadao u vreme kada ste Vi studirali kod Bore Draškovića?

- Sa Akademije sam izašao početkom devedesetih, a prvu predstavu radio sam sa Ljubišom Ristićem 1991. Nije ni to bilo divno vreme, živelo se i tada u velikom siromaštvu. Ali radilo se, stvarale su se predstave bez obzira na nadolazeće ratove, u meni je bilo optimizma, bio sam siguran da ću imati priliku da radim. Nije bilo lako, bilo je perioda kad nije bilo posla u Novom Sadu, ali išao sam u Niš, Suboticu, Beograd, s kolegama sam radio predstave u SKC-u... Hoću da kažem da mladi ne treba da čekaju, treba da uzmu stvari u svoje ruke. To je rezultiralo obnavljanjem Pozorišta promena u Novom Sadu, gde studenti sa Akademije igraju svoje predstave, uspevaju da se od ulaznica skrpe za rekvizite, da ulože u nove predstave...

Pomenuste Pozorište promena. Da li su nam potrebne promene i na kojim nivoima?

- Moj profesor Boro Drašković govorio je da predstava ne može da nastane bez neke zavere ili pobune, a to sve dovodi do promene. Uvek sam za promene i volim da učestvujem u promenama jer to onda rađa i određenu dozu optimizma. Ali više od 20 godina ne možemo da se iščupamo iz ovog vakuuma u koji je ubačen ceo ovaj region. Mi smo još uvek u ratu, nismo razrešili te stvari i upravo te tzv. elite koje ne dozvoljavaju da se to razreši drže nas kao taoce prošlosti i ove naše sadašnjosti i uskraćuju nam pogled na budućnost. Ne slušam ih više, ne gledam televiziju, ne čitam novine. Kamo sreće da sam ranije došao do saznanja da mogu božanstveno da živim bez toga.

Iz Vašeg ugla, mi smo još uvek u ratu. Pre nekoliko dana u Hrvatskoj je obeleženo 25 godina od oslobođenja Vukovara. Bora Drašković je samo tri godine posle pada Vukovara snimio "Vukovar, jedna priča", u kojem ste igrali glavnu ulogu.

- Film je dokument jednog vremena i "Vukovar, jedna priča" dugo će trajati jer je slika koja je izašla iz jednog ranjenog grada. Kao mlad glumac bio sam presrećan što sam dobio tu ulogu, ali nisam ni sanjao da ću dobiti takvu injekciju mraka za ceo život. U tim godinama ne možete da sagledavate život i svet iz takve perspektive, ali dobio sam priliku i veoma sam zahvalan Bori na tome jer me je to veoma odredilo i kao čoveka i kao glumca.

Snimali ste u autentičnom, razrušenom Vukovaru. Kako ste se tada osećali, da li ste tada tražili krivca za rat?

- Ma kog krivca, pitate se samo ko je živeo u toj kući, ko je ubijen u tom dvorištu, zašto je izbušen taj zid... Potpuno vam se promeni percepcija. Sećam se da me je noćima nešto grebalo po vratu, a onda sam iz ćebeta iskopao komad gelera. Jednog dana posekao sam ruku na snimanju, odem u bolnicu da mi to ušiju, a lekar mi kaže da legnem na čaršav koji je imao ogromnu fleku od krvi. Našalim se kako sam došao zbog jednog šava, a ko zna kakve je operacije tu imao, a doktor mi kaže: "Koliko je njih tu ležalo, a koliko nikad nije ustalo..." Užasava me kad pomislim da neko može da vas ponovo povede tamo i kako političari sa obe strane koketiraju s tom mogućnošću.

Da li ste posle snimanja ponovo išli u Vukovar?

- Samo jednom, neposredno posle snimanja, a veoma brzo desila se "Oluja". Zvali su me da dođem da pružim podršku jer su ljudi koje sam upoznao tokom snimanja i sprijateljio se s njima ponovo otišli u rovove. Međutim, na taj poziv odgovorio sam pitanjem da li će i MiG-ovi pružiti podršku.

Strasti u Vukovaru ne smiruju se ni danas.

- Kad se prospe krv do kolena, teško ju je oprati. Zato se naježim na bilo kakvo zveckanje oružjem i na njihova prepucavanja koja vode u tom smislu. To je debilizam, nikako ne mogu da razumem nacionalizam.

Možda zato što ste rođeni i živite u multietničkoj sredini.

- Mogu da me zovu jugonostalgičarem, ovakvim ili onakvim... ali jesam, osetio sam da mi je nešto uskraćeno i oduzeto, živeo sam u velikoj zemlji, imao rodbinu u Skoplju, Mostaru, Zagrebu, Sarajevu... Da bih sebi dokazao da to nije potpuno iščezlo, ove godine s mora sam otišao pravo u Sarajevo na filmski festival, bio sam nedavno i u Zagrebu. Pokušavao sam preko pozorišta da povezujem ljude, da radimo koprodukcije sa Šerbedžijom na Brionima, ali nailazio sam na strašan otpor glumaca, nisam mogao da pojmim da ne žele da učestvuju u tome iz raznoraznih razloga. A gluma je profesija avanture, volim razmenu energije sa kolegama. Zato volim da igram u Beogradu, letos sam na Jahorini snimao film "Muškarci ne plaču", o ratnim veteranima sa svih zaraćenih strana koji se nađu na grupnoj terapiji pokušavajući da se oslobode trauma. To je prvi dugometražni film Alena Drljevića, u kojem igramo Emir Hadžihafizbegović, Leon Lučev i ja.

Nisam verovao da će centar Novog Sada postati mesto u kojem će gruvati turbofolk, da će nadvladati populizam, neukus i prostaštvo

Rado dolazite u prestonicu, ne smeta Vam rivalitet na relaciji Beograd - Novi Sad?

- Ma kakav rivalitet? Pa tu Novi Sad gubi u startu. Novi Sad se mnogo promenio, to više nije moj grad, izgubio se onaj autentični identitet Vojvođanina koji se ogledao u nekoj nepatvorenoj dobroti, čestitosti, gostoprimljivosti... Za 20 godina broj stanovnika se udvostručio, a Novi Sad nije bio dovoljno veliki kao Beograd da primi toliki broj ljudi i proguta te promene koje su postale vidljive. Postojala je specifična sofisticiranost u tom gradu, nestale su kafane sa tamburašima. Nisam verovao da će centar Novog Sada postati mesto u kojem će gruvati turbofolk, da će nadvladati populizam, neukus i prostaštvo.

Šta Vam najviše smeta u "novom" Novom Sadu?

- Nemam čak više ni to pozorište u kojem sam igrao, sklonili su mene i Jasnu (Đuričić, prim. aut.) iz SNP-a, a sem Akademije i rada sa studentima, izgubio se prostor za bilo kakav rad. Ne znam koji je pravi razlog za naše uklanjanje, mada u ovoj zemlji čovek uvek može da se pozove na nepisano pravilo - što si bolji, više smetaš. Nisi potreban, smetaš da bi moglo da se živi u konformizmu, da se ništa ne radi i da prepustiš mediokritetskim krugovima da stvore najboljeg i odrede lestvicu. Nedavno sam konkurisao u gradu sa svojom monodramom, baš me je zanimalo da li ću dobiti koji dinar. Naravno da su me odbili, iako sam nosilac nagrade Novog Sada.

Kako se nosite sa odbačenošću od rođenog grada?

- Srećom da mi to u ovoj fazi života prija. Što bi rekla jedna moja prijateljica: "Ma, šta te briga. Tebe kad šutnu nogom u dupe, ti ideš napred." Važno mi je da osećam napredak, da sam prekinuo ludilo dok sam bio u SNP-u, gde sam na mišiće pokušavao da uradim mnogo toga poput predstave "Galeb", a oni to tako olako srušili. Skinuli su sve predstave u kojima smo igrali Jasna i ja, a gotovo da nema nagrade koju nismo dobili.

Verujete da Novi Sad u startu gubi trku sa Beogradom, ali da li će prilika da postane evropska prestonica kulture 2021. promeniti tok trke?

- To proglašenje za mene je tako formalna stvar, a pokazuje i koliko Evropu suštinski zanima kultura. Ne znam ko će da preuzme i organizuje tu manifestaciju, ko će da smisli programe i sadržaje. Izgradiće se muzička škola, ali da biste opravdali epitet kulturne prestonice, treba na svakom ćošku da ponudite pozorišni program, koncert, izložbu. Ne verujem da će novac da ode u istinske sadržaje, naše iskustvo uči me da moram odmah da posumnjam u to.

Vi idete napred, a ide li Srbija napred? Ova godina je na izmaku, imate li očekivanja u 2017?

- Ne vidim da igde krećemo. Naša stvarnost je sva od iluzija, kao u "Matriksu".

Vaš sugrađanin Slobodan Tišma rekao je u intervjuu za Ekspres da Vojvodina jeste bliža Evropi nego Srbija, a da Srbija treba više da gleda ka Vojvodini ako želi u Evropu. Želi li nas Evropa uopšte?

-Ta prilika je izgubljena. Za status administrativne pokrajine jesam bio i nema Vojvođanina koji vam neće reći da ta zemlja i sredstva treba da ostanu u Vojvodini, nisam izgubio taj lokalni patriotizam. Evropa u tom smislu ne želi ništa, ona funkcioniše na principu novca i koliko bude mogla da nas eksploatiše i koliko joj naša elita to bude dozvoljavala, dotle će imati interes prema Srbiji. Vratismo se na početak razgovora, nema ljudskosti, nema čoveka.