PROTIV SAM POLITIČKOG POZORIŠTA ČAK I KAD SE SLAŽEM SA STAVOM KOJI AFIRMIŠE

Ako nemamo narodni muzej, ako nemamo ili ne posećujemo pozorišta, galerije, onda smo šoping mol pored puta. I to loš. Da li će neko odgovarati za to što 15 godina nije radio naš Narodni muzej? Neće. Poražavajuće je to što generacije studenata istorije umetnosti nisu imale priliku da vide velikane čija dela naš muzej poseduje

Nebojša - Cile Ilić (45) nije buntovnik, ali ne prihvata da bude deo primitivnih trendova. On je tih i reklo bi se povučen, ali je na sceni ili ispred kamere veoma raskošan umetnik i istinski zaljubljenik u glumu.

Jedan je od najboljih i najtalentovnijih glumaca srednje generacije. Popularnost je stekao igrajući nespretne likove u filmovima „Lajanje na zvezde“, „Zona Zamfirova“ i „Montevideo, Bog te video“. Priznaje da privatno nije baš dovoljno spretan i da se često ne snalazi u sadašnjem sistemu vrednosti, koje je okupiralo srpsko društvo.

Kao vrhunski glumac dokazao se u bezbroj pozorišnih predstava, ali njega kroz život vodi poruka patrijarha Pavla: „Da budemo ljudi". Detinjstvo je proveo u Šumicama, a danas je zaljubljen u Zemun. Njegovi Ilići su iz Čačka, a poreklo vode iz Krivošija kod Risna. Stalni je član Ateljea 212 od 1998. godine. Igra i u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i u Pozorištu „Boško Buha". Dobitnik je dve „Sterijine nagrade" - 2010. za ulogu u predstavi „Čekaonica" i 2015. za ulogu u predstavi „Providenca".

Radite u pozorištu koje su osnovali naši najznačajniji dramski umetnici. Može li Vaša generacija da očuva tako značajnu zaostavštinu, taj renome koji su stvarali Muci Draškić, Mira Trailović, Zoran Radmilović, Cica Perović?

- Teško je to i nezahvalno pitanje za mene. Ako bih rekao da može, bio bih pretenciozan. To je velika zaostavština i značajni ljudi su u pitanju tako da mislim da ono što mi možemo jeste da se trudimo i da budemo što bolji umemo, a to već radimo i to znam i osećam na svojoj koži po broju proba, po nekim uspesima koje pozorište ostvaruje, a više od svega po generaciji mladih ljudi koja je već došla iza nas, koja je opsednuta pozorištem, glumom, predstavama i mi svi u Ateljeu 212 nemamo ništa značajnije od našeg Ateljea 212.

Vi ste u Ateljeu od 1995. godine. Koliko se pozorišna scena promenila u poslednjih dvadeset godina?  

- Devedesete su bile nesrećne godine zbog ratova, sankcija, viza i svega ostalog, ali je bilo dosta uzbudljivo u pozorištu, na sceni, u bifeu... A onda su dolazile i odlazile neke pozorišne mode, neki pozorišni trendovi, ali ono što je neka neprekinuta nit, i evo sad je opet pominjem, to je taj dolazak mladih ljudi koji kao da nisu primljeni u Atelje, nego na Atelje 212. Moj je utisak takođe bio da ja nisam primljen u Atelje, nego da sam se samo nastavio na neku biljku, na neku lozu koja već postoji, tako da mi je bila nekako prirodna situacija da budem u tom pozorištu.

Igrao sam s reprezentacijom sveta u kojoj su bili Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Dragan Nikolić, Mira Banjac, Branko Pleša, Ljuba Tadić... Kada igraš s takvim glumcima, ti dobijaš lopte od Ronalda, Mesija...

Kazali ste da je u vreme kad ste počinjali bilo mnogo uzbudljivih događaja. Što Vam je ostalo u sećanju?

- Kako da ne. Ajde da počnemo prvo od studentskih protesta 1996. i 1997. godine, u kojima smo svi učestvovali kao studenti. Igrali smo predstavu „Kući" Ljudmile Razmovske, u režiji Raleta Milenkovića, gde smo na poklon izlazili s pištaljkama, gde je dok smo probali u sali bila zaglušujuća buka jer su nam ljudi koji su svakodnevno protestovali stalno disali za vratom, i mi smo nekako odlučili da se u to uključimo, tako da se s našim probama uporedo odvijala neka istorija. Godine 1999. bilo je bombardovanje i igranje predstava u podrumu Ateljea 212, što je takođe bilo više nego uzbudljivo. Predstave su počinjale u pet po podne zbog sirena. Ulaz je bio besplatan...

Igrate u mnogim televizijskim serijama. Kako ocenjujete televizijske sadržaje, pre svega na televizijama s nacionalnom frekvencijom?

- Posledice rijaliti programa ćemo tek videti i osetiti, a posledice će biti kontaminiran milje u kojem živimo, kontaminirana sredina u kojoj se stvara. To ima neku svoju logiku koja nije bliska razumu i osećanju sveta koje ja imam. Što se tiče serija, neke su uspešne, neke su manje uspešne. Veoma je teško napraviti dobru seriju. Ona ne zavisi samo od novca, znanja i umešnosti nego je potrebno i malo sreće. Mi pamtimo i navikli smo na neke stare serije i neke sadržaje koji su bili izvanredni, i zato kao gledaoci imamo visoke kriterijume pa smo često nezadovoljni. Voleo bih, na primer, da se dečji program više afirmiše, da dečje sadržaje pišu veliki pisci, kao nekada.

Odigrali ste bezbroj uloga i na pozorišnoj sceni i pred kamerama. Koja Vas je uloga najviše iscrpla?

- Verovatno je to Boža Dunster iz „Montevidea", koji je i moja najdraža uloga. Ona me je najviše iscrpla. To je nešto zbog čega sam najviše brinuo, što je hodalo po tankoj ivici pa je moglo da ode u karikaturu, a čini mi se, hvala bogu, da ipak nije. To je nešto što je trajalo pet godina, snimali smo i zimi i leti, od Tenerifa, Beograda, Paraćina, Trsta, Jadranskog primorja... To je podvig svoje vrste.

S kojom bi se taktikom Boža Dunster danas suprotstavio Brazilu i Švajcarskoj?

- Ja se zapravo slabo razumem u fudbal pa ne bih da se pravim pametniji od pravog selektora i ljudi koji se razumeju u materiju. Hvala bogu na tome da smo učestvovali na Svetskom prvenstvu posle nekog vremena. Bićemo bolji, imamo mnogo mladih igrača, tako da mislim da nema razloga za očaj. Mi smo ili u nekim tragičnim porazima ili u euforičnim pobedama. Mislim da nam treba malo više mira i razuma.

Možda je trebalo da se suprotstavimo srpskim kolom?

- Da, da, tačno. To je dobar citat, na koji sam zaboravio. U pravu ste, moramo da nađemo neka naša autentična rešenja po kojima se prepoznajemo, a ne da sledimo neke tuđe principe i tuđe načine.

I Boža Dunster i Manulać i štreber Bogoljub Marić su bili dobri, pozitivni likovi, ali nisu se baš snalazili u društvu. Je l' Vama odgovaraju takvi likovi? Postoji li sličnost između Vas privatno i Bože Dunstera, Manulaća i Marića?

- Čim su me reditelji tako videli, siguran sam da su donekle u pravu i siguran sam da postoji sličnost jer ne može se nešto igrati a da nema veze s tobom. Meni je drago da igram neke likove koji se ne snalaze i zaista se i ja često ne snalazim ovde gde živim i u ovim sistemima vrednosti. Mada, naravno, ima nešto i u inerciji pa te stalno trpaju u istu fioku...

U „Urnebesnoj tragediji" igrate Kostu. To je priča o našoj stvarnosti, gde se postavlja pitanje ko je lud. Jesu li ludi oni koji se nalaze u ludnici ili ovi koji su na slobodi?

- Genijalno kod Duška Kovačevića jeste to što su oni koji dođu iz ludnice mnogo normalniji, racionalniji i ozbiljniji ljudi od onih napolju. Ono što je meni u toj predstavi drago jeste da prvi put igram neki takav lik, tako da mi je to dosta različito od onoga što sam do sada igrao pa se mnogo radujem toj predstavi. A mislim da je predstava najviše o tome šta ostavljamo našoj deci, šta ostavljamo mladima koji dolaze, i to pitanje koje taj dečak postavlja na kraju predstave - „ko sam ja" - najbolje ilustruje zbunjenost u kojoj mi više ne znamo da li smo partizani ili četnici, da li smo republikanci ili rojalisti, da li smo za istok ili za zapad, ko smo i šta smo. Te rasprave i dalje traju. Deca su zbunjena. Ne znaju odgovore na ta pitanja i ta agonija se produžava.

U „Revizoru“ ste gradonačelnik. To je priča o korupciji, o ljudima koji su nedorasli pozicijama na kojima su se našli. Možemo li danas da se odupremo takvim pojavama?

- Teško. Bojim se da ne možemo i bojim se da je to preveliko iskušenje, ne samo za nas nego i za neke druge narode, a svi ti velikani, svi ti klasici koje tumačimo su upravo zato klasici, što su aktuelni i što govore o našim dnevnim problemima. Apsolutno mogu da zamislim situaciju u kojoj za nekoga u nekom malom mestu pomisle da je revizor i počnu da mu podvode svoje ćerke, žene, da ga potkupljuju i da čine sve ono što čini ta ekipa oko gradonačelnika s činovnikom Hlestakovom na čelu. Mislim da je to i danas potpuno moguće i ta komedija bi danas funkcionisala i van scene, nažalost.

U „Noći bogova“ igrate Molijera. U jednom trenutku, malo pod dejstvom alkohola, Vi saspete u lice jednom apsolutističkom vladaru, kralju Luju, sve što mislite, ukazujete mu na sve njegove greške jer to niko drugi ne sme zato što je on okružen nekim poltronima, ulizicama... Smemo li danas nekome da saspemo u lice istinu?

- Neko sme, a neko ne sme. Oni koji smeju, smeju u svim vremenima, a oni koji ne smeju, ne smeju nikad. Ja bih voleo da se češće ljudima na vlasti saspe u lice ono što treba da čuju i što su zaslužili da čuju. A možda bi i umetnici mogli nešto sebi da zamere! Ima i povika na vlast za koje mi se čini da služe za neku samopromociju. Nije mi blisko političko pozorište. Pozorište koje sudi, presuđuje! Koje nema sebi šta da zameri. Koje je pretenciozno. Nije mi blisko ni kad se slažem sa stavom koji afirmiše. Politički teatar je, naravno, legitiman, ali tako plakatski me ne privlači čak ni kao publiku. Mislim da je veliki problem to što su sve reči pohabane, što su sve ideje isprostituisane. „Konzervativno“, „liberalno“, „demokratsko“, „socijalno“, „levo“, „desno“ ... to sve više ništa ne znači kad kažete jer je neko već uzeo lovu na tu priču. I još je uzima...

Da se vratimo televizijskim serijama, pre svega „Komšijama“. Violinista Ivan Zdravković je dobar komšija na selu. Međutim, stiče se utisak da su se komšije otuđile, da više ne znači ona stara izreka da je komšija važniji od brata. Šta se dešava?

- Pa, eto, dobro ste primetili. To je čudno neko vreme u kojem živimo, u kojem je zaista logično da ti je komšija najbliži, da ti bude bliži od brata, ali eto, brzina i vreme u kojima živimo i sve što se oko nas dešava čini da se ljudi otuđuju, a to ipak nije ni do kraja tako. Ipak ovde ljudi još uvek pomalo drže do toga. Meni je lepo u toj seriji što su oni iz grada otišli da bi malo pobegli od gradske buke, što su puno života i neke vitalnosti i nekih uzbuđenja našli tamo gde su mislili da ga nema, na selu, a tamo je život mnogo intenzivniji, ispada i mnogo uzbudljiviji. Meni je lep taj ugao, da se sretnu ljudi iz grada i ljudi koji žive na selu. Mada više se ne zna šta je selo, a šta je grad, i to je veliko pitanje.

Da li mi kulturu doživljavamo kao luksuz?

- To je tipičan sindrom malih, zapuštenih naroda i ljudi koji su apsolutno nesvesni šta je kultura. Evo, otvorili smo Narodni muzej, koji 15 godina nije radio. To što neko sebi dozvoli da nema narodni muzej 15 godina, dovoljan je povod da se mnogo ljudi odseli iz zemlje i ode jer ne želi da živi u državi koja nema narodni muzej. Ako nemamo narodni muzej, ako nemamo ili ne posećujemo pozorišta, galerije, onda smo šoping mol pored puta. I to loš. Da li će neko odgovarati za to što 15 godina nije radio Narodni muzej? Neće. Generacije studenata istorije umetnosti nisu imale priliku da vide velikane čija dela naš muzej poseduje.

Na sceni ste već više od 20 godina. Od kojih ljudi ste najviše naučili o poslu kojim se bavite?

Najviše sam naučio od profesora Milenka Maričića, između ostalog i to da treba da idem po muzejima, da slušam ozbiljnu muziku, da gledam ozbiljne predstave, da čitam ozbiljne pisce i ozbiljne knjige da bi ono što radim bilo nešto o šta ljudi mogu da se ogreju kada budu gledali.

Koga biste mogli da istaknete od starijih kolega od kojih ste krali zanat?

- Ja sam rastao kao glumac u Ateljeu 212 i moji svakodnevni drugovi na sceni i kolege su bili Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Dragan Nikolić, Mira Banjac, pa i Branko Pleša, Ljuba Tadić... Igrajući s njima, imao sam osećaj da igram s reprezentacijom sveta u kojoj su De Niro, Brando, Paćino... Ali sasvim je sigurno da je najveći uticaj na mene imao Petar Božović. Mnogo smo se družili dok smo radili predstavu „Karolina Nojber“. Kada igraš s takvim glumcima, ti dobijaš lopte od Ronalda, Mesija... I ako ne znaš šta ćeš s loptom, ona te pogodi u glavu i uđe u gol i na kraju piše tvoje ime na semaforu kao da si ti najzaslužniji za pobedu. Ono što je moja neka, da kažem, velika radost jeste to što sam igrao s tim najvećim glumcima i što su oni formirali moj ukus. Mi imamo ozbiljnu glumačku školu, koju je još uspostavio Mata Milošević, i ta škola i danas traje tako da i danas imamo sjajne mlade glumce kao što su Jovana Gavrilović, Jovana Stojiljković, Uroš Jakovljević, Dejan Dedić, Ivan Mihajlović i Tamara Dragičević, koji su kod nas u Ateljeu 212, ali i mnogi drugi mladi glumci koji igraju u drugim pozorištima.

Bitno je šta radiš, a ne šta pričaš

Imate troje dece, kako u ovom vremenu vaspitavate naslednike, kojim vrednostima ih učite?

- Shvatio sam da, šta god da govoriš, nije važno jer oni gledaju kako živiš. Moraš nekako da ih nekim svojim delima i postupcima vaspitavaš. Sve što govoriš čuje se, ali nije presudno za vaspitanje, ali ono što radiš, kako živiš, to je primer koji daješ deci.

Bitno je šta radiš, a ne šta pričaš

Imate troje dece, kako u ovom vremenu vaspitavate naslednike, kojim vrednostima ih učite?

- Shvatio sam da, šta god da govoriš, nije važno jer oni gledaju kako živiš. Moraš nekako da ih nekim svojim delima i postupcima vaspitavaš. Sve što govoriš čuje se, ali nije presudno za vaspitanje, ali ono što radiš, kako živiš, to je primer koji daješ deci.

Brstina je odličan direktor

Na jesen je konkurs za direktora Ateljea 212. Da li sebe vidite na toj poziciji?

- Apsolutno ne. Ja svakako ne bih bio dobar čovek za tu dužnost. Ta dužnost podrazumeva mnogo nekih darova i sasvim sam siguran da mnoge od tih darova nemam.

Kako Branimir Brstina obavlja funkciju upravnika pozorišta?

- To možemo objektivno da vidimo po kasi i prihodima koje Atelje zarađuje. To su predstave koje osvajaju nagrade i na Sterijinom pozorju i na drugim festivalima, mnogobrojna gostovanja, puno mladih ljudi koje je režiralo u pozorištu, koje je dobilo šansu da radi i na velikoj i na maloj sceni, sa šestoro zaposlenih novih mladih glumaca.

Voleli biste da Brstinu vidite u još jednom mandatu?

- Apsolutno. Održali smo sastanak ansambla sa upravnikom na kraju sezone, gde nam je upravnik podneo izveštaj o svom radu u protekle četiri godine, i odmah je dobio nesumnjivu podršku ansambla da nastavi da vodi naše pozorište!