26 GODINA OD SMRTI 12 BANJALUČKIH BEBA I OPERACIJE ” DAH ŽIVOTA” Kako su piloti VRS rizikovali život da dopreme kiseonik u banjalučko porodilište

26 GODINA OD SMRTI 12 BANJALUČKIH BEBA I OPERACIJE ” DAH ŽIVOTA” Kako su piloti VRS rizikovali život da dopreme kiseonik u banjalučko porodilište

Foto: Printscreen Youtube


Republika Srpska danas obeležava 26 godina od jezive humanitarne katastrofe koja je rezultirala smrću 12 beba u banjalučkom Kliničkom centru. Naime te daleke 1992. od 22. maja do 19. juna, u banjalučkom porodilištu umrlo je 12 beba zbog nedostatka kiseonika. Kiseonik nije mogao biti dopremljen kopnenim putem zbog blokade Banjaluke, a ni vazdušnim putem zbog odluke Saveta bezbednosti UN o zabrani letova iznad teritorije BiH.

Ipak manja grupa pilota helikoptera VRS odlučila se da uprkos zabrani svesno rizikujući svoj život dopreme neophodni kiseonik u banjalučko porodilište. Ovo je priča o operaciji ” Dah života”.

Sredina je maja, ratne 1992. godine, cela banjalučka regija, pa sve tamo do Knina, Benkovca i Obrovca, sa više od milion stanovnika, bila je u neprijateljskom okruženju. Bili su to dani puni straha i velike nezivesnosti. Nije bilo struje, goriva, a u zdravstvenim ustanovama ponestajalo je lekova i sanitetskog materijala. Bolnice su ostale i bez kiseonika, nije bilo ni tečnosti za hemodijalizu bubrežnih bolesnika, humanitarna katastrofa, koju je pratila smrt je kucala na vrata.

Najkritičnije stanje bilo je u banjalučkom porodilištu, gde je preko bio neophodan kiseonik za inkubatore u kojima su bile tek novorođene bebe. Tadašnji gradonačelnik Banja Luke uputio je apel za pomoć putem radija, televizije, organizacije UNICEF, kao i preko ostalih međunarodnih humanitarnih organizacija, da se dostavi preko potrebni kiseonik za prevremeno rođene bebe…

Međutim, svetski moćnici su se od taj apel oglušili, kao da ih to nije zanimalo. Ubrzo zatim zbog nedostatka kiseonika umrlo je 12 novorođenčadi na Klinici za dečije bolesti u Banja Luci. Iako su doktori pokušali da upotrebe i industrijski kiseonik, kog su dobili od VRS, to nije bilo dovoljno da se bebe spasu.

U takvoj situaciji postojala su samo dva izlaza: ili se prepustiti na milost i nemilost neprijatelju ili krenuti u 41 borbu za put života.

Na konferenciji za novinare u Press centru 1. Krajiškog korpusa VRS se saznalo da su Crveni krst Srbije i Kolo srpskih sestara obezbedili velike količine tečnosti za hemodijalizu i kiseonik u bocama koji se nalazi na aerodromu Batajnica, ali da zbog zabrane letenja kroz vazdušni prostor iznad BiH ne može da bude dopremljen na aerodrom Mahovljani.

” Ne postoji ni jedan tehnički ili bezbednosni razlog za sprečavanje dotura humanitarne pomoći vazdušnim putem. Aerodrom Mahovljani je tehnički opremljen za prihvat najvećih aviona transportne avijacije. Let na maršruti od Beograda na visinama preko 5 kilometara je potpuno siguran jer niko sem nas nema raketne sisteme za dejstvo na letilice na tim visinama, a za zonu sletanja mi garantujemo sigurnost. Odluka o zabrani dotura humanitarne pomoći je čisto politička, a pošto izaziva umiranje nemoćnih optužujem one koji su je doneli za zločin protiv čovještva, izjavio je posle konferencije za novinare tadašnji zamenik komandanta V i PVO VRS general Božo Novak za TV Banjaluka.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

 

U akciju se mora krenuti

 

Posle konferencije za štampu pukovnik, a od 1. juna 1992. i general Živomir Ninković komadant V i PVO VRS naredio je da se helikopterima V i PVO VRS organizuje akcija prebacivanja boca sa kiseonikom i tečnosti za hemodijalizu sa aerodroma Batajnica jednim helikopterom HT -40 (Mil Mi-8) za Banjaluku.
Za taj delikatan i veoma važan zadatak određena je bila posada u sastavu kapetan Darko Mijatović i poručnik Dušan Četković kao piloti. U pratnji su se nalazili kapetan Grmuša koji je sa puškomitraljezom osmatrao kroz otvorena vrata helikoptera spreman da trenutno dejstvuje usled delovanja neprijateljske vatre. U pratnji se nalazio i general Božo Novak, kao i aviomehaničari. Helikopterska posada je posle preletanja Ozrena letela nekih 25 minuta na ekstremno maloj visni iznad Konjuha i Zvijezde dodirjući letelicom vrhove crnogorice, zatim je usledilo obrušavanje niz padinu i prelazak u penjanje uz kloparanje elisa kao da će u svakom trenutku da se polome. Piloti su letelicom pratili reljef terena. Helikopteri u sastavu V i PVO VRS inače nisu bili oklopljeni i mogli su biti oboreni puščanom vatrom svakog trenutka. Kada se letelica dočepala Romanije prešlo se u normalni režim leta sve do aerodroma Batajnice.

Pošto se helikopter spustio na Batajnicu, posada je otišla u hangar u kome se nalazilo nekoliko desetina čeličnih boca sa kiseonikom i stotinjak plastičnih kanistera tečnosti za hemodijalizu. Posada helikoptera je tom prilikom na Batajnici upoznala predsednicu Kola srpskih sestara Divnu Kundajica i predsednika republičkog odbora Crvenog krsta Srbije, kao i posadu čuvenog transportnog aviona “ Kikaš”, koji su bili ogorčeni pošto im je bilo zabranjeno da dopreme humanitarnu pomoć u Banjaluku.

Pilot čuvenog ” Boinga 707″ Steva Popov je tom prilikom tad generalu Novaku rekao da je u avionu “ Kikaš” 40 tona sredstava, da je nekoliko puta molio i zahtevao dozvolu da poleti, ali je nije dobio. On je rekao i da je jednom doneo odluku da poleti. Na pragu Poletno – sletne staze pre samog poletanja mu se javio komandant RV i PVO SR Jugoslavije general Božidar Stevanović, koji je naredio da se avion vrati na stajanku, i da će ako poleti narediti jedinicama PVO da ga obore.

 Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Za to vreme, na Batajnici oko helikoptera koji je doleteo iz Banjaluke okupilo stotinjak ljudi, žena i dece, koji su hteli da uđu u helikopter i da prelete u Banjaluku. Vojna policija posle donesene odluke komandanta baze masu civila udaljila od helikoptera na 50 metara. Sa okupljenima je krenulo ubeđivanje da je let smrtno opasan i da moraju da sačekaju da se završi operacija “ Koridor”, kada će biti omogućen njihov povratak kućama. Ljudi su bili neumoljivi, pa je zbog toga general Ninković odobrio da se u helikopter ukrca 10 osoba, i oko 2 tone kiseonika i tečnosti za dijalizu i da se letelica vrati u Banjaluku, a da će narednog dana na Batajnicu biti poslata još dva helikoptera, što ranije nije bilo planirano kako bi ukupna količina prevezenih sredstava bila tri puta veća od planiranih. Zbog toga je bilo i nezadovoljstva jer se na uštrb neophodnih sredstava ukrcavaju ljudi, ali se sve ubrzo smirilo.

 Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

 

U udarnom terminu Dnevnika 2 na TV Beograd tada je objavljena informacija o umiranju banjalučkih beba što je srpsku javnost diglo na noge.
Narednog dana kako je general Ninković naredio je da na Batajnicu dolete još dva transportna helikoptera.

U prvoj letelicu posadu su činili piloti Mijatović i Ćetković, a u drugom Zdravko Volaš i kapetan Ratko Tomić, kao i podoficiri aviomehaničari koji su bili deo ove humanitarne misije.

Po sletanju veliki broj civila je opet navalio po istom metodu da se dočepaju helikoptera, zbog čega je vojna policija morala da interveniše. Izdato je odobrenje da u svaku letelicu se primi po pet cvila i tri tone medicinskih sredstava. Posle poletanja sa Batajnice, helikopteri su sleteli na aerodrom Ponikve.

Poletanje je bilo izvršeno protrčavanjem, to znači zapravo da se helikopter ne diže iz mesta u vis pa prelazi u horizontalni let, nego helikopter kao avion uzima zalet po poletno-sletnoj stazi i kad dostigne potrebnu brzinu lagano se odvaja od nje. Razlog ovakvog poletanja najverovatnije je ležao u ređem vazduhu, pošto se aerodrom Ponikve nalazio na većoj nadmorskoj visini.  Oba helikoptera su uz zaglušujuću buku odvojila od piste i preletala preko Drine, usledila je Romanija koju su preleteli sasvim bezbedno dok nije stigla Zvijezda kada je usledilo obrušavanje sa velike visine, i prelazak na esktremno niski let, pa opet propinjane, pa spuštanje i tako punih 25 minuta uz kloparanje elisa. Letelice su inače bile ukrcane do propisane granice nosivosti sa maksimalnim opterećenjem. Mnogi su se pitali hoće li letelice izdržati ili će se polomiti i uništiti pod pritiskom tereta bez bilo kakvog dejstva neprijatelja.

Kada su helikopteri napustili Konjuh prešlo se na let na sigurnoj visni prema aerodromu Mahovljani.

Preživele bebe su zahvaljujući pilotima helikoptera VRS dočekale spas sa neba. Pre svega ta zasluga najviše pripada hrabrim pilotima i aviomehaničarima V i PVO VRS koji su odlučili za ovaj riskantan i veoma hrabar let na relaciji Mahovljani- Batajnica.

 

 

Oni su za takve zadatke školovani, niko drugi to ne može da izvrši, zbog toga postoje, žive

Tokom ratnih 1992 i 1993 svaki let helikoptera je bio borbeni. Na tim letovima V i PVO VRS zabeležila je i prve gubitke. Raketom iznad Brčkog oboren je jedan helikopter, a u njemu su poginuli komandant 92. mabr potpukovnik Kusturić Slobodan, komandant eskadrile Ećimović, zamenik komandanta helikopterske eskadrile sa suprugom i dvoje dece, pilot poručnik Božić. Kod Brčkog je ranjen pilot Vujić Lazar a poginula su dva putnika. Na pitanje da li se boje kad lete uglavnom su odgovarali da pre leta razmišljaju samo o zadatku, kako ga izvršiti što sigurnije i bezbednije: maršruta, visina, manevar, u toku leta nemaju vremena za strah jer su koncentrisani na sam let, a da se o preživljenim opasnostima razmišlja tek nakon leta. Osnovni motiv je: “ oni su za takve zadatke školovani, niko drugi to ne može da izvrši, zbog toga postoje, žive” .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar