JA, OTAKU KRVAVIH RUKU: Cutomu Mijazaki, ili ubica, koji je “proslavio” zaluđenike crtaćima

JA, OTAKU KRVAVIH RUKU: Cutomu Mijazaki, ili ubica, koji je “proslavio” zaluđenike crtaćima

foto Printscreen Youtube/trh200v1tr


Zamislite život u podrumu roditeljske kuće gde imate kompjuter i internet, kosplej kostim za svaku priliku, izolaciju od zahtevne svakodnevice, i na hiljade manga stripova i anime crtaća. U suštini, takav je uglavnom život modernog otakua, osobe koja je svoj hobi podigla na nivo opsesije. Čest je slučaj da otaku osoba ode toliko daleko da potpuno prekine dodir sa realnošću i povuče se u svet fantazje.

Ipak, nisu svi otakui ekstremni u svom otuđenju od sveta, pojedini od njih vole da se druže međusobno i da satima raspravljaju koja anime lepotica ima najslađe oči, ili koje je sledeće tajno oružje superheroja iz stripova, dok pojedini jednostavno gaje veliku ljubav prema mangama i anime crtaćima. U japanskoj prestonici, Tokiju, gde je raj za otakue, postoji čitav distrikt, Akihabara, u kome se okupljaju ljubitelji anime, igrica i kospleja, kako bi potrošili neverovatne sume novca na svoje hobije i uživali u proizvodima specijalno napravljenim za njihovo “tržište”.

Međutim, iako su “otakui” počeli da niču širom planete čim su japanski crtaći izvršili invaziju na globalno tržište, pa su  i razvili sopstvenu supkulturu, ovaj termin često poseduje negativnu konotaciju, zahvaljujući jednom od najbolesnijih japanskih ubica, koji je uz to bio i nekrofil, pedofil i kanibal, Cutomu Mijazakiju, čija su omiljena meta bile devojčice starosti između četiri i sedam godina.

Mijazaki, koji je prozvan “Otaku krvnik” i “Drakula”, delovao je osamdesetih godina, kada je u kratkom vremenskom razdoblju usmrtio davljenjem četiri devojčice, bio je “tipični” otaku. On nije voleo preterano da se druži sa vršnjacima, nije bio blizak sa svojom porodicom, osim sa dedom (čiji je delić pepela i progutao nakon što ga je kremirao, kako bi “vratio parče dedinog duha”).

Mijazaki je rođen sa defektom, zglobovi šaka su mu srasli sa podlakticama, zbog čega nije mogao normalno da okreće ruke i upravlja svojim pokretima, što je doprinelo da se izdvoji od svoje okoline još u najranijem dobu. Ipak, da bi nadomestio przninu u svom društvenom životu, on je sakupljao anime crtaće i stripove, posebno one sa nasilnim sadržajem, međutim, polako su se u njegovoj kolekciji našle i “hentai” anime, odnosno pornografski crtaći, a zatim je počeo da prikuplja i dečiju pornografiju, pa je na kraju imao 5 763 porno-videa, koja je pomno čuvao.

U avgustu 1988. godine, tek jedan dan nakon rođendana, Mijazaki kreće u “lov” na svoj plen, a prva koja je dospela u kandže monstruma bila je Mari Kono, koju je oteo dok se igrala sa drugovima. Bolesni ubica je prvo naterao devojčicu da sedi par minuta pored njega u kolima, u potpunoj tišini, a zatim ju je besomučno davio. Nakon što je nesrećna devojčica preminula na ovako užasan način, Mijazaki je seksualno opštio sa njenim beživotnim telom, koje je potom ostavio nago u polju nadomak njene kuće, ali ne pre nego što je povadio zube, delove kostiju i mesa svoje žrtve, kako bi poneo kući trofeje. Ipak, manijak se nije tu zaustavio, već je samleo deo Marinih kostiju u prah i spakovao ga u kutiju, zajedno sa zubima i slikama njene odeće, koju je poslao njenim roditeljima uz reči: “Mari. Kremirana. Kosti. Istražite. Dokažite”. “Najbolji” deo trofeja Mijazaki je zadržao za sebe, pa je tako šake i stopala devojčice okačio u svom stanu.

Dva meseca kasnije, “Otaku krvnik” je udario ponovo u okolini Tokija, pa su Masami Jošizava i Erika Nanba prošle isto kao i prethodna žrtva, uz to što ih je Mijazaki još i naterao da poziraju gole dok ih fotografiše. I porodice ovih žrtava su primeile istu okrutnu poruku, kao i prethodna, sa istim jezivim sadržajem – ostacima preminule dece.

Sledeća žrtva ovog krvoloka pala je 12 meseci kasnije, 1989. godine, i ovaj put Mijazaki je poneo njene ostatke u stan, gde je poput najmorbidnijeg nekrofila uživao da se slika dok bi seksualno opštio sa beživotnim telom zlosrećne devojčice. A kada je njeno telo počelo da se raspada, on ga je skroz raskomadao, glavu je odneo na groblje, ali je odlučio da ostatak zadrži u ormanu, kako bi mogao da uživa u najogavnijem ručku na svetu – naime, on je pojeo šake svoje žrtve i pio devojčicinu krv.

Mijazaki je konačno uhvaćen kada je pokušao da jednoj devojčici ugura objektiv kamere u vaginu, što je uspeo da spreči detetov otac. Iako je manijak pobega nag sa mesta zločina, policija ga je uhvatila dok se šunjao nazad kako bi povratio svoj auto. U Mijazakijevom stanu je policija ubrzo pronašla ostatke dece kojima se gostio manijak, a kada je Mijazakijev otac čuo za dela svoga sina, odmah je izvršio samoubistvo.

Tokom svojih zločinačkih dana ovaj ubica je crtao strip sa alter-egom, “Čovekom pacovom”, u kome je opisivao detaljno svoje “podvige”, i za kojeg je kasnije tvrdio da ga primorava na neopisive zločine. Mijazakija je ipak sustigla ruka pravde na posve odgovarajući način – japanski sud ga je osudio na vešanje 2008. godine, ali to nije bilo dovoljno da se spere ljaga sa otakua, koja je bačena na njih zahvaljujući ovom bolesnom ubici, pedofilu, nekrofilu i kanibalu. Njegovi zločini su izazvali pravu moralnu paniku protiv otakua i ljudi su masovno optuživali anime i horor filmove da prave ubice i silovatelje od dotad normalnih ljudi. Slične optužbe su pratile i reditelja Stenli Kjubrika kada je zbog filma “Paklena pomorandža”, grupa tinejdžera pevajući silovala ženu na kiši, podražavajući scenu iz Kjubrikovog filma.

Predrasude protiv otakua su pustile dubke korene, i oni su često izjednačavani sa perveznjacima i psihopatama, sve do 2013. godine, kada se javljaju i prvi naučni radovi koji ispituju fenomen otaku supkulture. Jedna od tih studija pripada i Patriku Galbrajtu, “otaku antropologu”, koji je, u svojim istraživanjima, otaku supkulturu povezao sa pojavom globalizacije i otuđenja od mejnstrim tokova kulture.
“Ako bi iko izvršio ubistvo u Ujedinjenim nacijama, pitam se da li bi policija rekla da je to učinio jer je voleo da čita stripove”, navodi Galbrajt, dodajući da veruje kako je japanska policija jednostavno uklopila Mijazakija u stereotip perverznjaka-otakua da bi ga lakše osudila na smrtnu kaznu, budući da se manijak pravdao šizofrenijom i dvostrukom ličnošću.

Iako Galbrajt ističe da je danas otakuima nešto lakše da se slobodno deklarišu kao takvi u modernom društvu i da mogu na miru uživati u feštama koje organizuju u čast svojih omiljenih likova iz sveta mašte, ipak ovaj termin još uvek vuče za sobom dugački “rep” osuda, predrasuda i stereotipnog etiketiranja.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar