NEBOJŠA JEVRIĆ: Ilja Moljak

Tolike godine je spremao atentat na Tita, a ovaj umre bez njegove pomoći. Već drugi dan sam tražio Moljka. Mnogo sam se prepao za njega. Sad kad je umro Obješeni, izgubio je razlog za ostanak među nama. Svakog dana posle pete rakije, Ilja Moljak je spremao atentat. Ali ga je Obješeni preduhitrio

U proleće 1977, odveli su nas u kasarnu na Banjici. Sve maturante iz bijelopoljske gimnazije. Umesto maturske ekskurzije, dobili smo mogućnost da kao najbolji mašemo Obješenom zastavama.
Trčali smo s crvenim zastavama oko stadiona, i dok je s nas lio znoj pevali, nadgornjavajući se s pojačalom od milion vati: „Dragi druže, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo."
Posle je nama trojici dosadilo da pevamo čitavu pesmu - pa smo je skratili:
„Dragi druže, mi ti se-ku!"
Oduvek sam voleo kratku formu.
To se nije dopalo drugu sekretaru, profesoru koji je uređivao lokalni književni časopis i umotvorio pesme.
Pa su nas prvo izbacili sa sleta, a onda iz Saveza socijalističke omladine.
Ja nikada nisam bio član SS omladine i nije mi bilo jasno kako mogu da te izbace odande gde nikada nisi ni bio, ali živeli smo u zemlji gde su rađale ljubičice od osamdeset godina, u najboljem od svih svetova gde je sve bilo moguće.
Nazad u malo mesto pod planinom nisam smeo, pa sam povazdan bazao Terazijama.
Noćio sam u studentskom domu koji je nosio ime po čuvenom nesvrstanom drugu Patrisu Lumumbi.
Bilo je to vreme ispita i velikih vrućina.
Već na skveru se čuo lavež.
Stojeći na terasama, studenti iz Šestog muškog bloka lajali su kad god bi se na prozorima Četvrtog ženskog bloka pojavile studentkinje.
To mi se mnogo dopalo, pa sam odlučio da već na jesen počnem da studiram.
Upisao sam filozofiju jer su mi rekli da na toj grupi najviše laju.
Zbog lajanja su odatle najurili šest profesora.
Bio je to dobar razlog mnogima da, umesto u grupu, dolaze u kafanu.
Oni su znali sve.
Imali su duge kose, brade i poznavali najurene profesore lično.
Prezirali su one koji su odlazili na fakultet. Dopadalo mi se više s njima nego na časovima matematičke logike.
Među prvoborcima iz 1968. i studentima filozofije u ostavci, Ilja Moljak, Korobočkin unuk, uvek u zelenoj „vijetnamci", bio je slavan tip.
Ilja se propio kad je pročitao pismo Bakunjina ruskom caru. Tad se stari menjševik razočarao duboko u anarhiste. Jedva sam čekao da popije petu rakiju i rokne Obješenog.
Da vrate izbačene profesore na fakultet i da počnem da studiram.
Katedru za književnost na Slobodnom univerzitetu držao je Ilija Moljković. Kod njega sam počeo da učim za Gogoljevog šegrta. On je lektorisao i redigovao knjige svim srpskim disidentima. Od toga je živeo. S prezirom je odbio da postane član po pozivu Udruženja književnika.
I Ilja Moljak je bio očajan. Tolike godine je spremao atentat na Tita, a ovaj umro bez njegove pomoći.
Već drugi dan sam tražio Moljka.
Mnogo sam se prepao za njega.
Sad kad je umro Obješeni, izgubio je razlog za ostanak među nama.
Svakog dana posle pete rakije, Ilja Moljak je spremao atentat.
Ali ga je Obješeni preduhitrio.
Znao sam da je Ilja ljut još od onog vakta, kada su ga 1954. pretukli žandari u prvoj studentskoj buni u posleratnom Beogradu, oko Studentskog doma „Đilas".
Ilja je za batine okrivio Tita lično i smatrao je da se takva uvreda može oprati samo krvlju.
Ponovo su ga tukli 1962, kada je štrajkovao zbog druga Patrisa Lumumbe.
Kasnije je Ilja Moljak namerno upisao postdiplomske s krajnje sumnjivom tezom „Filozofija u 'Zločinu i kazni'", da bi mogao da učestvuje u studentskoj buni 1968. I u toj buni je dobio po repu.
Zbog svega toga, čim Ilja popije pet rakija, počinjao je da sprema atentat na Obješenog.

Kada je drug Pol Pot bio kod nas na radnoj akciji, na šestom kilometru sreli su se on i Ilja Moljak.
Tada je zapatio nadimak Crveni Kmer.
„Bruje, ruje, zuje, uje, grokću, ropću, sopću protiv svih na svetu Rusa", ponavljao je.
Ilja Moljak je smatrao da mu je Obješeni dužan krv, i nisam znao kako će reagovati na vest da je ovaj umro bez njegove pomoći.
Da li će to smatrati ispravnim!
I dok pored nas prolaze uplakani, obilazim štenare, štekove, krčme po Dorćolu, tragajući za Iljom Moljkom.
On se družio s bogovima, razgovarao s Gogoljem, bio na čaju kod Tolstoja. Kao svi pravi revolucionari, Ilja Moljak je retko spavao. Zato je vazda bio neispavan i kosan. Popravljao je i dopisivao rukopise progonjenih pripadnika.
Nismo ga našli ni kod Marinka Arsića Ivkova.
Marinko je sav bio požuteo od posla i rakije, umazan lepkom, u gomili papira. Pravio je Antologiju srpske udvoričke poezije.
Svakoga dana novine su bile pune pesama koje su pesnici Titu za zdravlje posvećivali.
Ako budućnost ima ime, ime budućnosti je Tito, orilo se književnom čaršijom!
Sve je to trebalo iseći.
I polepiti.
Svi su čekali njegovu smrt pa da počnu neki biznis.
Sanjali smo zvuk sirena pa da krenemo u trku za zlatom.
Na dnu paketa koji sam dobio od kuće ostala su samo dva pregršta oraha.
Soba je bila hladna.
Boca s plinom prazna, tranzistor bez baterija.
Uzeo sam orahe i krenuo ka Kalemegdanskom parku, gde su se veverice namnožile.
Zagađenje im ne smeta, prirodnih neprijatelja nemaju.
Kada se krene od Paviljona „Cvijeta Zuzorić" prema zoo-vrtu, uvek ćeš videti nekog usamljenog dedicu koji kuca orahom o orah i priziva veverice.
Došao sam do borova i počeo da udaram orahom u orah.
Orahe mi je poslala baba Ikonija.
Sklonio sam se u stranu plašeći se da mi ne pokvare biznis, da ne rasteraju veverice.
„Pet za dinar."
„Deset komada, ali lepih, molim vas", iskala je vlasnica cipela od krokodilske kože.
„I ja bih pet", rekla je bakuta koja je odlučila da se švercuje u prevozu, ali da časti veverice.
A onda su naišli žalbenici iz provincije koji su iskoristili sahranu da uzgred posete zoološki vrt.
Do podne mi je nestalo oraha.
Otišao sam do „Kolarca" i naručio prazan pasulj i tri deci belog s kiselom. Kad mi je nestalo novca, vratio sam se nazad.
Veverice su napravile grešku koja im se grdno osvetila. Dopustile su da otkrijem gde skrivaju orahe.
Pokupio sam orahe iz cevi topa i nastavio da ih valjam po pet za dinar.
Naišla je Olja i slikala me za srednju stranu „Studenta".
Tek sutradan, kad se moja slika s vevericama pojavila u novinama, posao mi je krenuo.
Iako su ih svi hranili, veverice su bile sve mršavije.
Od muke. Potpuno su se sludele.
Prodavao sam im iste orahe deseti put.
Na prolaske postmodernista u sedmoprezima potpuno su se navikle.
Iza sedmorice sekretara SKOJ-a ostajala je samo zvezdana prašina.
Hranio sam veverice i razmišljao kako i ja da jednog od tih skojevskih sekretara uvatim. Pa da ga razbinjikam.
Ne znate vi dokle se u taj vakat moglo dogurati uz samo jednog sekretara. Gde je sedam.
Znao sam da su jutros bile penzije i da je od Ali Vaksija i četrdeset poštara dobio četrdeset i jedan dinar i strmopizdio sam mu se za astal. Tano za četiri stomaklije. Bio sam oduševljen što sam ga video. Jedino je on mogao znati šta dalje. Ilja Moljak, poslednji prorok iz Kremana.
„Nije slobodno", rekao je ljutito Ilja Moljak.
„Zašto nije slobodno, druže Moljak?", upitao sam.
„Zato što si kinjio veverice!"
Čak me ni pogledao nije.
On se družio s bogovima, razgovarao s Gogoljem, bio na čaju kod Tolstoja.
Nije imao vremena za boraniju.
Kadrovirao je.
„Koga ćemo sada za predsednika?", zamolio sam Dona Luciju da ga pita.
„Grobarova!", proderao se Ilja Moljak, prorok iz Kremana, poslednji živući junak Fjodora Mihailoviča.