NEBOJŠA JEVRIĆ: JAŠA GROBAROV i ništa više

NEBOJŠA JEVRIĆ: JAŠA GROBAROV i ništa više

Foto: O. Radošević


On je bio gospodar beogradske noći. I svi su ga poznavali: kurve, makroi, razbojnici, glumci, ludaci, robijaši, đankoze i dileri, kelneri po Jatagan mali, akademici, pisci… Svi su o njemu izmišljali anegdote i u svaku priču o njemu verovali. Ništa nije bilo toliko neverovatno da se Grobarovu nije moglo pripisati. On je uzimao reket od reketaša, od advokata, od brodskih kapetana i slavnih pisaca, od velikana glumišta i svih ostalih

Kad umrem, napišite mi na grobu: „Vraćam se odmah!”
I zaista, bilo je to sve što je pisalo u oporuci Miladina Kovačevića, poznatijeg u gradu kao Jakov Grobarov.
Njegov stih iz pedesetih godina prošlog veka: „Ja kob, groba rob” pretvorio se u ime pod kojim su ga znali u prestonom gradu.
Nikad niko od pesnika i pripovedača serbskih nije stekao takvu kafansku slavu. „Bez predaka i bez potomaka u literaturi”, napisao je o njemu Brana Petrović.
Dok je postojao Bermudski trougao – „Lipa” „Šumatovac” i „Grmeč” – bio je nekrunisani kralj tog mesta, koji će otići u književnu, novinarsku i muzičku istoriju Beograda.
Rođen je u Mostaru 1913. Ako je uopšte rođen.
Ulazio je u sve kafane grada kao da ulazi u svoju spavaću sobu.
I još je s vrata postavljao svoje čuveno pitanje: „Ko je rekao živeli?”
Naručivao je mazut i počinjao da recituje:
„I tako naoštren na točku oluje,
Avanture ljupke razdiru mi grudi,
Smejem se kad plaču bogovi i ljudi…”
Nekada, pre nego što je dobio potkrovlje iznad kafane „Kalenić”, spavao je po liftovima, hotelima, haustorima… Često i nije spavao.
„Svoje najlepše dane proveo sam noću”, zapisao je Brana Crnčević.
Grobarov je bio gospodar beogradske noći. I svi su ga poznavali: kurve, makroi, razbojnici, glumci, ludaci, robijaši, đankoze i dileri, kelneri po Jatagan mali, akademici, pisci…
„Jašo, gotovo je s tvojim finansijskim problemima”, rekao mu je Ivo Andrić kada je dobio Nobelovu nagradu. „Čeka vas koverta u Udruženju književnika.”
Jaša je cele noći pijančio na crtu iako je spadao u goste visokog stepena rizika i retki su bili konobari koji su mu davali da pije na crtu.
Kad je ujutru otišao u Udruženje književnika, čekala ga je koverta s dve hiljade dinara. Nedovoljno da se isplati dug iz prethodne noći.
Sava Jokić, pesnik i slikar s kojim je Jaša robovao u okružnom zatvoru Padinska Skela, pričao mi je da je Grobarov osnovao biblioteku u Padinjaku i da je bio njen prvi bibliotekar. Posle su prestali da ga hapse. U ugovoru o zakupu Kluba književnika sa Šjor Ivom, koji je u ime Udruženja književnika potpisao Matija Bećković, jedna od stavki bila je da ne smeju da zovu policiju Jaši Grobarovu.
„Jedina noćna mora”, pričao mi je, „jeste kada sanjam kako zajedno s krevetom propadam pravo u ‘Kalenić’.”
Svi su o njemu izmišljali anegdote i u svaku priču o njemu verovali. Ništa nije bilo toliko neverovatno da se Grobarovu nije moglo pripisati.
On je uzimao reket od reketaša, od advokata, od brodskih kapetana i slavnih pisaca, od velikana glumišta i svih ostalih.
Pričalo se: šta misliš, kad prelaziš ulicu između „Lipe” i „Šumatovca”, da li je bolje preći na pešačkom prelazu ili van pešačkog prelaza;
pa, bolje je preći van pešačkog prelaza jer ako pređeš van pešačkog prelaza, presrešće te milicioner i uzeće ti 10.000, ali ako pređeš na pešačkom prelazu, srešćeš Grobarova, koji će ti uzeti 50.000!
Bio je poslednja prava urbana legenda Beograda.
Kad bismo se sreli u polutečnom stanju, pozdravljali smo se samo našom lozinkom:
„Dve barabe jebu babe, joj
Mrtve babe uz tarabe, joj!”
Kretali smo se prema gradu u potrazi za Grobarovim.
Grobarova poznaju svi.
Grobarov dolazi sa svih strana.
Tito je bio mrtav.
Čaršija ze zatvorila, a kafane otvorile.
I svi su čekali šta će reći Grobarov.
Nije postojao sto u Jatagan mali, na Terazijskom grebenu, Kalenića gumnu, u Bermudskom trouglu za koji se nije moglo prići pripitom, dotad neznanom društvu i priupitati:
„Izvinite, da li je možda neko ovih dana video Grobarova?”
Od trojice pijanih za stolom, jedan sigurno poznaje Grobarova.
„Je li taj živ?”
„Živ je i, eto, pre neki dan…”
I tu uletiš s pričom o Grobarovu…
Najbolji pripovedači su pijanci koje alkohol još nije uništio, a koji para za piće nemaju.
Moraju da pričaju toliko dobro da nikome ne padne na pamet da krene.
Šeherezada se borila za glavu, a ti moraš da nabaviš piće jer će te roknuti kriza. Hrana je navika, a piće je potreba.
I dok se snašao onaj što je promucao: „Je li Grobarov živ?”, ja sam već bio za stolom.
I već sam puštao pipke prema flaši vina i od kelnera autoritativno tražio
čašu.
Za Grobarova sam čuo još u Bijelom Polju kao gimnazijalac.
Dramski amateri iz Berana igrali su njegovu dramu „Igra desnog beka” na Festivalu dramskih amatera.
Posle je bila tribina.
Na tribini je Jevrem Brković govorio o tome kao o bolesnoj literaturi i bolesnom piscu.
I meni se baš to dopalo.
O Jaši nam je pričao propali student književnosti i pesnik u koga su bile zaljubljene sve devojčice iz gimnazijske literarne sekcije jer je imao dugu kosu i znao je napamet Miljkovića.
Jednom se čak slikao s Desankom Maksimović.
I pričao nam je kako je pio s Grobarovim u „Poslednjoj šansi”.
Kada sam došao u Beograd, u jesen 1977, prvi koga sam hteo da upoznam bio je Grobarov. Što mi pokojni Miodrag Bulatović nikad nije oprostio.
Grobarov je bio demokrata. Nije bilo nikoga čije bi piće on odbio da popije.
Prvu knjigu, Grobarov je objavio sa slikarom Slavom Bogojevićem.
Slava Bogojević je oslikavao kube Saborne crkve bez skela. Lebdeo je u vazduhu deset metara iznad zemlje.
S vremena na vreme, Slava je spuštao ispod kupole konopac na kojem je Grobarov vezivao čokančiće s rakijom.
Vaspitavali su ga Libero Markoni, Risto Ratković, Žorž anarhista iz Odese, koji je mrzeo papu.
I on je njih pomalo vaspitavao.
Od honorara za prvu knjigu iznajmio je prvu sobu. I pozvao društvo da se proveseli. Knjiga je bila mala. Veličine kutije za šibice. Ali je bila veliki razlog za slavlje. Kad je sledeće noći došao, našao je vrata zaključana.
„Vi više ne stanujete ovde”, rekla mu je gazdarica s druge strane vrata.
„Ali samo da uzmem stvari…”
„Što se stvari tiče, njih mogu da vam dam i kroz ključaonicu.”
Pedeset devete, Grobarov je uz malu pomoć velikih prijatelja stigao do neuropsihijatrije i odeljenja za lečenje alkosa.
Svaki dan u posetu mu je dolazio Slava Bogojević.
I donosio mu je jaja. Jaja iz kojih je špricem izvučen sadržaj, a ufiksana rakija daskovača, nekada čuveno piće.
Jednog dana dok je pio peto po redu jaje, jaje mu se razbilo i rakija se prosula po sobi.
„Druže Grobarov”, pozvao ga je tada doktor, „Ako nastavite da pijete, umrećete za tri meseca.”
Jaša je nastavio da pije.
I zaista je umro posle tri meseca. Doktor!
2.
Grobarov je, kao i uvek, došao iznenada.
U ruci je nosio kavez sa gavranom.
Gavranom koji je ponavljao: „Nikad više”.
Na njemu je lister odelo iz „Jugoeksporta”, svilena košulja i leptir-mašna.
Gledamo ga zbunjeno. I nikome ništa nije jasno.
Konobaru Mikanu se podiglo uvis onih šesnaest dlaka što je od zatiljka pažljivo češljao do početka nosa, poslužavnik se nagnuo, a on sam je zastao otvorivši širom usta.
„E, e, e… daj crte da ti platim, njima viski, meni ko nekad, dupli!”
Mikan je sluđen. Ko zna kakva je grobarovka u pitanju.
Jaša vadi pare i plaća.
Naručuje i porciju sira za gavrana.
“Ćuj, ćuj… vodim vas na ručak kod sina!”
Niko nikada nije čuo za njegovog sina. Ulazimo u taksi. Grobarov komanduje: „Na Dedinje!”
Stajemo u jednoj od poprečnih ulica koje izlaze na Tolstojevu, u rezidencijalnom kvartu, ispred vile koja se jedva vidi od drveća u dubini starog parka.
Grobarov vadi ključeve, a ja snimam kuda da zbrišem ako se vlasnik kuće pojavi.
Na vratima je zvekir.
Jaša ne lupa, već ulazi. Viče:
„E, e e… sine, stigao sam s gostima!”
„Šta ćete da pijete”, pita Grobarov.
„Vinjak, tinjak, sirotinak”, kaže Hrbin Ambrozije Marošević, pesnik.
„Ne može”, kaže Jaša, „To ne pije ni moja sekretarica”.
Pijemo „armanjak napoleon”.
Jaša iz zamrzivača vadi smrznutog fazana. Uspostavljamo vruću telefonsku liniju s Ljiljom, Ambrozijevom devojkom, koja nam daje instrukcije da spremimo fazana.
Ljilja nas zove svakih deset minuta. Da smanjimo vatru. Da pojačamo vatru.
„E, sad da se ruča, momci!”, kaže Jaša i postavlja četiri tanjira.
„Za koga ti je ovaj četvrti tanjir, Jašo?”
„Za mog sina.”
„Jesam li vam rekao da idemo kod mog sina na ručak?”
Jaša se penje na sprat i uskoro se vraća s dedicom koji ima više od devedeset godina. Jaša ga pridržava dok polako silaze niz stepenice.
„Zdravo, ja sam Mile”, kaže dedica i oslanja se s jedne strane na štap, a s druge na Jašu.
„Mile Mesec, bre, moj sin. Je l’ tako, sine?”
„Tako je”, drhturavim glasom potvrdi on.
Jaša ga seda u stolicu, veže mu portiklicu oko vrata. Jaša mu preti da mora sve da pojede.
Mile poslušno jede.
Posle nam sipa po čašu vina, a Miletu pola čaše.
„On ne sme puno da pije. Još je mali.”
Po ručku, Jaša nam se izvinjava. Mora da nas ostavi na pola sata. Ide da uspava malog.
Na vest o Titovoj smrti, Mile, predratni advokat koji nigde nikoga nije imao, predloži Jaši kao ratnom siročetu da ga usvoji.
Ali Grobarov na to nije pristao.
Jer i deda Mile je bio ratno siroče. Istina, iz Prvog svetskog rata.
I tako se dogovore da Jaša usvoji njega.
Posle nekoliko dana dolazi Grobarov u iscepanim pantalonama, bez mašne, traži piće na crtu.
„Šta je, Jašo, bilo sa sinom?”
„Pusti ga u majčinu! Oženio se, a njegova me žena ne trpi.”
Jaša je napravio kobnu grešku. Odveo je Sonju Konj na gajbu kod Mileta na Dedinje. Ostavio ju je da spava, a on je otišao na Štajgu.
Kad se vratio, brava je bila promenjena.
Sonja Konj je ubedila Mileta da treba da se njome oženi.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Александар Јовановић

    Пренето: Небојша Јеврић: Јаша Гробаров и ништа више – http://cirilizovano.blogspot.rs/2017/08/blog-post_14.html

    Честитам редакцији на избору.
    Поздрав Небојши, мада од оно коло дванаестогодишње ракије, што писмо код Мирка Јовића почетком 90-их, ја од Небојше не стигох ни до треће чашице.

+ Ostavite komentar