NEBOJŠA JEVRIĆ: Riba sa zubima

NEBOJŠA JEVRIĆ: Riba sa zubima


U zoru trećeg dana neko me je priveo na ovo pojilo. Bila je to gajba narodnog heroja, kome je na vest o smrti komandanta pozlilo.
Hitno je prebačen u bolnicu, a mi smo se prebacili u njegovu gajbu.
Buca je ležao u ćošku sobe i plakao. Hteo je da se ubije…
„Nemoj, Buco”, govorio sam mu i dosipao vinjak.
„Zašto, burazeru, ti si bar nihilista, ti bar znaš da je sve besmisleno.”
Edo je flašom razbio šteker i dve su žice virile iz zida.
Buca je hteo da se uhvati za žice i da se ubije.
„Kako da živim kad njega nema?”, piždrio je.
„Nemoj, budalčino, napravićeš nam kurcšlus. Šta da radimo posle bez struje?!”
Radio-telegrafista na brodu, Ivan, visok sto pedeset i težak isto toliko, zamerio se Bosancima.
Bosanci su voleli Tita i čakije.
Bosanci su stigli u Beograd kad su čuli da sve kafane rade celu noć. Uzgred su radili džep i šljokali na Štajgi.
Jeca i Ceca vrište.
„Šta vrištiš, bona, probudi ćo’jeka!”
Njih dvojica, oprezno da ga ne probude, seku Ivanu nogavice pantalona.
Sat kasnije, u svitanje, Ivan, mornar u vrućim pantalonicama, hekla od Kalenića gumna prema centru. I novčanik su mu uzeli.
Vrata kenjare su slomljena. Niko ne sme unutra. Kako uđe bulumenta koja povraća i plače, urla i smeje se, nagrne za njim.
Noć je, a ja ne znam da je noć. Neko je zaključao vrata i bacio ključ kroz prozor.
Niko nema vremena da se otrezni.
Gospodin Bukovski povraća jer mu je muka od mlakog „Bipovog” piva i ljute rakije iz Krajine.
Dva umetnika na slobodi vode tekuću kulturnu politiku s Batom Ciganinom, džeparošem, starim štajgerom koji s razumevanjem klima glavom. U susednoj sobi zaspali su na krevetu dupljaku Mica i Cica, Edo i Goran, bradati slikar s Krsta.
Zaspali su jedno preko drugog, pijani, naduvani, goli. Edo Višo, musliman iz Trebinja koji se predstavljao kao Eduard Višo, Francuz, potomak Napoleonovih oficira, zaspao je Mici na sisama.
Goran Bradonja zaspao je između Micinih nogu, naslonjen na veliku dlakavu zver.
Zaspao je otvorenih usta.
On uvek hrče kad spava.
On uvek spava na leđima i nema jedan prst, palac na desnoj ruci.
U drugoj sobi, dok ekipa nestaje polako u pijanom snu, Emil i ja pijemo vinjak. Aca Šerif pije „parkopane”, „artane”, i ostale -tane.
Aca nam džabe troši rakiju.
Napunio je šoljicu rakijom, zapalio je, i sad kuva na plamenu rakije opijum u kašici.
Buca, kome je bilo dosta priče o samoubijanju, zaspao je na klozetskoj šolji.
Milutin Kukrika peva uz gitaru:
„Neću da budem isti, dosta mi je mita
Dosta revolucije, partije i Tita!”
Pred zoru, Eduard iz Bosne probudi se među Micinim sisama.
I šta je drugo moglo jednom Bosancu da padne na pamet kad se probudio mamuran među dudama nego da ga negde ugura.
Naduvan i pijan, nije mogao znati da tamo spava Goran, na leđima, i da hrče zarastao u bradu. Slikar se probudio i zagrizao.
Iz stounda nas je trgao vrisak – Eduard, dvometraš, sukulenta, stajao je go na vratima. A iz nabreklog uda šikljala je krv!
„Šta je, Edo?!”, vrisnuli smo misleći da se Buca ubio.
„Nebojša, Emile!!!”
„Šta je, bolan?!”
„Šta ima?”
„Jeličina riba ima zube!”
General se lečio na VMA, a mi smo se lečili kod njega.
Generala smo videli samo na fotografijama, u knjizi „Narodni heroji Jugoslavije”.
Narodni heroji su fini svet.
Imaju fine gajbe i piju fina pića.
Generalova ćerka je bila književno otkriće Saše Plavšića.
Bivšu đankozu, sada šljokaru, pronašao je negde blizu dragstora.
On je žicao lovu, ona je došla da kupi piće.
Nije voljela da šljoka sama pa je pozvala Sašu.
Saša je pozvao ostale.
Oni su pozvali one koje nije pozvao Saša.
Tako je bilo prvih dana.
Posle su za gajbu saznali i oni koje niko nije pozvao. Komšija Grobarov je došao sam. Njega niko nije trebalo da pozove. Njemu niko nije rekao da dođe.
U šlafroku ispod kojeg nije imala ništa, Brana se s velikom šljivom ispod oka vukla kroz stan čiji su podovi bili puni pikavaca, polomljenog stakla, koje niko nije sklanjao, po ispovraćanim persijskim tepisima.
„Nemoj da hodaš bosa, možeš da se posečeš”, molio sam je.
Dopadala su mi se njena gola stopala.
Ne znam da li je ona to znala, ali sela mi je u krilo.
I ja sam se uplašio.
Jer Brana je bila toliko mršava da sam čuo dok je hodala kroz kuću kako joj kloparaju kosti.
A Brani sam se baš dopadao u tom trenutku.
I ko zna kako bi se sve završilo da se nije pojavio Cale, koji je odvukao Branu u krevet.
(Cale, legenda, ostao je nedavno bez žene. Umrla mu je Cana od ciroze. Došao je jednog dana ožalošćen noseći njene cipele.
„Umrla je Cana i, evo, doneo sam ove njene skoro nove gilje da tapnemo za neku kintu. Treba da joj popijemo nešto za dušu.”
Do podne je Cale zaustavljao prolaznike, nudio cipele svoje pokojne žene na prodaju. U podne je cipele otkupila moja gazdarica, gospođa Kajsija Majkić.)
Vatrena je nekada bila kuvarica u Sava mali. Onda su joj izvadili bešiku i stavili kesu s crevom i slavinu. Kad bi se kesa napunila, Vatrena je išla zajedno s nama u muški WC i otvarala slavinu. A punila se često jer je Vatrena pila pivčugu i mnogo je volela da jede. Ona je vadila meso iz zamrzivača i spremala nam klopu.
Jelo se dobro i carski. Dobri su tipovi bili ti generali. Bilo je u zamrzivaču i divljači i srpskih svinja.
Samo u gornjem delu generalske uniforme, obučene na golo telo, Saša je držao banku. Saša je bio dvoribi i nije se ljutio na Caleta.
Saša se predstavljao kao autor romana „Leglo crnih mačaka”, koji nikada niko nije video.
On je zamenik pisca, rekao je i pokazivao u pravcu Brane i štajgera Caleta, koji se znojio i dahtao. Niko nije zamerio Caletu. Bio je korotan zbog Cane i morao je da se teši.
Brana je pozvala na čaj svoju najbolju prijateljicu, takođe Ć. N. H. (ćerku narodnog heroja), pa je odlučila da pravi društvo Brani dok se tata ne vrati.
Ć. N. H. Ljilja je kasnije počela da se bode i još nije toliko pukla kao Brana. I njoj se dopao Saša.
Saša je tukao jednu, pa drugu, pa malog Coleta i s vremena na vreme još ponekog.
Uniforma mu je dobro stajala i nije čudo što im se dopadao.
„On je zamenik pisca, a ja sam zamenik narodnog heroja”, objašnjavao je Emilu i pogađao se s njim da mu uradi portret u generalskoj uniformi. Celu figuru.
Kad su ratnici ušli Beograd, doveli su sa sobom ratne drugarice u vunenim kombinezonima koje su pevale:
„U dolini kraj Bistrice, kajmak jedu drugarice,
Kajmak jedu, a med meze, podmazuju mitraljeze.”
Kao poslednju odbranu, grad im je poslao svilene kombinezone u ložnice.
Ratnici navikli na vuneni doni veš, nisu ni primetili kako grad na njihovim vratovima, u tuđim krevetima koje su osvojili, u polumraku spavaćih soba, od svilenih kombinezona prvi svilene gajtane.
Grad ih je davio jednog po jednog. Iz ordena narodnog heroja, Vera Krečana vadila je perorezom kamenčiće za prodaju.
Mi, kojoti iz podnožja Terazijskog grebena, upadali smo kroz dimnjake, kroz prozore u nebranjene kule čija vrata su nam otvarali produkti raspadanja, potomstvo svilenih kombinezona i ratnika.
Prvi narkomani u Beogradu bila su deca s Dedinja. Leteli su „Lirdžetom” za Dubrovnik, a možda i dalje u Podgoricu, po doup. Prvi su dobili pasoše i stigli do Anda. Prvi do plantaža. Umirali su polako u ustanovama zatvorenog tipa.
Još se ulice Beograda sećaju ćerki Cvijetina Mijatovića.
Samo u gornjem delu generalske uniforme, na golom tijelu, sa ordenom iz kojeg su izvađeni kamenčići, dok mu se između nogu zaplitalo spolovilo, Saša je komandovao napad na poslednje zalihe rakije koje su molioci iz zavičaja donosili generalu.
Na svakoj je bilo ispisano godište i ime onoga koji je flašu donio.
Rakija je mirisala na zavičaj, na daleka sela u Bosni, odakle je general nekada davno krenuo u rat. Mirisala je na seljački znoj, na svitanje pod planinom.
U petosoban stan na Kalenića gumnu uselio se miris Štajge, smog Savamale, ispišanog veša, povraćke, vonj okružnog zatvora Padinska Skela.
Ratnici gradske gerile su razvlačili ratni plijen iz gajbe generala.
Domaćica je vrijedno radila; otvori oči i odmah traži flašu.
A nama je bilo dosadno. Bože, kako nam je bilo dosadno! S gramofona pre nego što smo i njega na Kaleniću zamenili za rakiju, čuo se glas Morisona. Ko zna koliko smo puta okrenuli ploču. Ali smo samo njega slušali.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar