NEBOJŠA JEVRIĆ: Santa Sofija

„Kako ih sve po zlu putu nađeš!", govorila je moja pokojna majka.
Stanovali smo u Sjeničkoj zgradi, preko puta pijace.
Između nas i pijace bile su naherene kućice gradske sirotinje. Musavi dečaci koji su više vremena provodili na pijaci nego u svojim kućercima bili su mi najbolji drugovi.
Dovodio sam ih kući.
„Ko ti je ovo?"
„Džin, Bako, Tršo!", ponosno bih izjavio.
„Koji, Mrčo?", bunila se moja dobra majka.
Oni su bili junaci mog detinjstva. Mnogi od njih nisu više živi. Završili su rano od metaka ili noževa u kafanskim tučama.
„Kako ih sve po zlu putu nađeš?"
Moj otac je bio je profesor ruske književnosti.
Svaki dan sam išao u biblioteku i donosio po dve knjige nekad slavne edicije „Lastavica".
Naveče, dok su svi spavali, čitao sam pod jorganom i baterijskom lampom o Tomu Sojeru i Haklberi Finu, o „Družini Sinji galeb"....
Ujutru bih vraćao knjige u biblioteku.
Nimeta Idrizović, bibliotekarka, strogo me je ispitivala da li sam pročitao knjige.
Otac mi je ozbiljno zabrinut rekao.
„Ti samo trčiš za fabulom. Ne čitaš."
Njihova kletva me sustigla.
Ceo život sam proveo - PO ZLU PUTU TRČEĆI ZA FABULOM.
Evo me, uskoro ću rasitniti sedmu deceniju, a još sam na zlu putu tragajući za pričom.
2.
Bilo nas je trojica braće. Bili smo dobri đaci, ali istovremeno najgori po disciplini u generaciji.
Sve ocene su bile zaključene. Ostalo je da nam nastavničko veće popravi ocenu iz vladanja.
Odlučili smo da tog dana ne idemo u školu, nego da ga provedemo na moru.
Švercovali smo se u vozu do Bara, a onda stopom do Budve.
Dan smo proveli na plaži, i tu smo odlučili da noćimo. Na pesku.
Pred zoru je počela da pada kiša.
Jedino mesto gde smo mogli da se sklonimo bila je kockarnica.
Kibicovali smo igrače na ruletu kad je u kockarnicu ušao Don Francisko.
Igrao je samo na brojeve i posle dva sata, banka je pukla. To se ne viđa svakog dana. Rulet je pokriven crnim platnom.
Lice mu je bilo kao od kamena. Nijednom se nije osmehnuo. Kad su saznali da je Don Francisku zabranjen ulaz u sve evropske kockarnice, bilo je prekasno. Don Francisko je već bio na nekom ostrvu u Tihom okeanu.
Uveliko je svanulo. Prišli smo mu i ponudili se da ga otpratimo do hotela.
On nas je pogledao i prvi put se osmehnuo.
„OK", rekao je.
Otišli smo do restorana zajedno s njim, na doručak.
„U čemu je tajna vašeg uspeha?", pitao sam ga.
„Devedeset devet odsto ljudi proživi život baveći se poslom koji izabere a da nikad ne upozna najboljeg iz branše. Kad upoznaš najboljeg u svom zanatu, shvatiš da je sve moguće."
Kada sam stigao u Beograd, sedamdeset sedme godine prošlog veka,
prvi čovek koga sam upoznao bio je Miodrag Bulatović, autor knjige „Đavoli dolaze".
On me je upoznao s Vladimirom Dedijerom i Milom Gligorijevićem.
Bio je to moj početni kapital. Majstori, majstori, majstori... Ostale majstore upoznao sam sam.
3.
Ovo je priča o Santa Sofiji, čuvenoj vecejki iz Savamale.
Zašto baš o njoj? Sofija je bila kraljica svih baba sera. Mama sera.
Šta da radim kad sam krenuo put Terazija pogrešnom ulicom. Umesto da pođem Balkanskom, ja sam išao Kameničkom.
Sofija je nekad bila kamenjarka u Picinom parku.
Šetkala se u bundici i miniću celu jesen, zimu i proleće. Preko dana je spavala, a noću lovila mušterije na Štajgi. Sve dok je nisu stigle godine.
Niko ne zna koliko je imala godina. Krila ih je. Kad bi se osmehnula, pojavile bi joj se jamice na obrazima. A često se osmehivala pokazujući ponosno svoje zlatne navlake na dva zuba. Ostali zubi su bili blistavo beli, izbeljeni sodom bikarbonom.
Kao i svi Cigani kad dođu do para, i ona se pregojila.
Uvek u belom mantilu, koji je bio zakopčan jednim dugmetom preko stomaka. Nije nigde otišla sa Štajge.
Ostala je tu a da se nikad nije popela do Terazija. Zašto da se penje kad svi na kraju kod nje dođu?
Dragan Lubarda je nacrtao njen portret, koji se našao među hiljadu na čuvenoj njegovoj izložbi.
Grobarov ju je prosio, ali ga je odbila.
Pukovnik ČOS (Četničke obaveštajne službe) iz rimovanog puka „Sava Savanović" predložio joj je vanredno unapređenje.
Bora Čorba joj je posvetio pesmu „Dva dinara druže".
Flaš Gordan i prvoborci iz šezdeset osme su osnovali Odbor za zaštitu imena i dela Santa Sofije.
Još je bilo živih koji su se sećali Sofije iz mladosti i sa setom se prisećali kakva je to riba bila.
Nikada nije imala makroa. Uvek je bila solerka. Uvek se pojavljivala sama na Štajgi.
Bilo je tu poznatih poslastičara, bilo je tu raznih zanatlija. Zalud su kerovi tarabaši, milicajci pozornici, oko nje obigravali - Sofija im ni za pare nije davala.
Volela je da priča viceve o Titu.

Dragan Lubarda je nacrtao njen portret, koji se našao među hiljadu na čuvenoj njegovoj izložbi. Grobarov ju je prosio, ali ga je odbila. Bora Čorba joj je posvetio pesmu „Dva dinara druže". Flaš Gordon i prvoborci iz šezdeset osme su osnovali Odbor za zaštitu imena i dela Santa Sofije. Još je bilo živih koji su se sećali Sofije iz mladosti i sa setom se prisećali kakva je to riba bila. Nikada nije imala makroa. Uvek je bila solerka. Uvek se pojavljivala sama na Štajgi

Kad god bih kod nje došao, ona je imala neki novi. A bogami i ja.
Jedino me je ona tih godina volela.
Jedini ko je imao vajde od fajronta bila je Santa Sofija. Uvek smo kod nje u to vreme, pred fajront, kupovali cigarete. Istina, duplo skuplje.
Jedino se kod nje mogao kupiti čokanj rakije da se uradiš do kraja. Uvek je kod nje bilo bombonica, fićeva, čokanja za poneti.
Od prodavnica, radio je samo dragstor u Nušićevoj, oko kojeg su se stalno šunjali kerovi tarabaški, koji su nas sve poznavali.
„Jevriću, daj ličnu kartu!", tražio mi je Dragan Žuti, milicioner koji je svakoga znao i koga su svi poznavali.
Dokotrljao sam se ubijen do kenjare Santa Sofije.
Uzela me je za ruku i odvukala do ostave za metle, koja je uvek mirisala na „pokošeno seno", osveživač vazduha.
Tu je držala dušek na naduvavanje i mali tranzistor.
Vazda je bilo onih kojima je dva sata treznilišta bilo potrebno.
Santa Sofija je navukla zavesu i upalila svetiljku obavijenu crvenom hartijom.
„'Oćeš li čaja, sine?"
„'Oću rakije, rakije oću, baba..."
„Lezi, odmori, pa kad ustaneš."
Tu, u Sofijinu štenaru, dovodile su štajgerice belokapiće i golobrade vojnike na kres.
Miris „pokošenog sena" mešao se s mirisom užeglog muškog semena.
Spremište ispod stepeništa polako je plutalo na morskim talasima.
Ovde nisu svraćali komesari, ovde nije bilo komsomolaca.
Nisam imao pljuge, nisam imao gajbu, nisam imao ništa.
Samo me je Sofija volela.
Sofija je bila kraljica svih baba sera.
Ona je prva uvela pretplatne karte za upotrebu klonje. I poslednja.
Grafičari iz „Borbe", kojima je lokanje piva zbog trovanja olovom bilo u opisu radnog mesta, odštampali su joj zelene, plave i crvene pretplatne karte.
Zelene su bile nedeljne, plave mesečne, a crvene godišnje.
Svi koji su nešto značili po kafanama u podnožju Terazijskog grebena trudili su se da nabave makar mesečnu pretplatnu kartu Santa Sofije.
U septembru je uvek odlazila u Pribojsku banju da leči reumatizam, koji je zaradila šetajući po Picinom parku. Ostavljala je zamenicu što je pekla od nje zanat, Ciganku iz karton-naselja ispod Nebojšine kule, koje su sve vlasti uzaludno pokušavale da rasele. Sve dok nije nadošao Dunav jedne zime.
„Sofija, daj mi vinjak, umreću...", cvilio sam, pokušavao da je dozovem. Ali i njene zalihe vinjaka su bile pri kraju.
Zavesa se razmakla i Sofija se pojavila sa čašicom od nula tri u ruci.
„Sine, šta ti je, sine?"
„Venitus mutatis, dobra moja Sofija", odgovorio sam i pokušao da je zagrlim. Pokidao sam joj jedno jedino dugme mantila, koji je jedva uspevala da zakopča.
Popio sam vinjak i utrčao u kenjaru.
Rigao sam klečeći naslonjen na klozetsku šolju.
Povraćao sam zelenu pihtijastu smrdljivu masu.
„Šta je to Venitus mutatis?", pitao sam doktora.
„To je jutarnje povraćanje alkoholičara", rekao mi je doktor, koji je u međuvremenu umro i nikoga nije bilo da mi kaže da sam mrtav.
Riganje mi je prijalo.
Ispod dušeka sam izvukao na šapirografu umnožen primerak Ćosićeve pristupne besede SANU-u, govor s kongresa iz šezdeset šeste koji sam kod Sofije štekovao, pesme Gojka Đoga, koji je robijao u Padinskoj Skeli i izašao osvežen u kafanu.
Moje mušterije su bile studenti filozofije, sociologije, ibeovci i ostali antidržavni elementi.
Zalud su pokušavali da me provale. Jedino me je Sofija mogla provaliti, ali ona nije znala da čita. A nikome nije palo na pamet da je pita.
Uvaljao sam pijanim pesnicima Đogove pesme i ogrebao se od dve studentkinje s Filozofskog za bon za menzu u zamenu za Ćosićevu pristupnu besedu. Bio sam opet dobro i spreman da krenem u nove akcije. Polako je padao mrak, a ja sam imao u šteku još antidinastičkih spisa na kojima je pisalo „Skripta iz sociologije morala".
Do mraka sam prodao dobrim pilcima iz ZOIL „Dunav" još dva primerka Đogovih pesama.
Pranje kose i šišanje sam platio pristupnom besedom. Noć je mogla da počne.