NEBOJŠA JEVRIĆ: Vlada Grk

NEBOJŠA JEVRIĆ: Vlada Grk


Vlada Dobri bio je dečak iz beogradskih solitera, bio je žut, mali, bez jednog oka koje je izgubio na fudbalskoj utakmici – bacio se za loptom i ispalo mu je oko

Vlada Grk ili Vlada Dobri bio je dečak iz beogradskih solitera kod koga su noćili beogradski pisci i slikari beskućnici. Živeo je sam u velikom stanu, koji je uvek bio uredan uprkos kršu i lomu koji bismo mi za sobom ostavili. Imao je telefon, što je bila velika prednost. Jer u štenarama u kojima smo živeli nije bilo telefona.
Bio je žut, mali, bez jednog oka. Na fudbalskoj utakmici u kraju Vlada je bio golman. Bacio se za loptom i ispalo mu je oko. Utakmica je prekinuta i svi su krenuli Vladino oko da traže.
Jedne gladne godine držao je celu zimu na stanu i na hrani poznatog glumca Slavka Štimca. Štimac je bio u velikom piću i niko se nije usuđivao da mu da ulogu.
Štimac je bio genije. Kao i svi mi ostali.
Jednom nas je moj otac pokupio pijane i odveo u Bijelo Polje u treznilište. Tu sam ja napisao monodramu za Štimca „Tajna Bermudskog trougla”.
Štimac je odigrao uspešno u bjelopoljskoj gimnaziji, a onda smo krenuli na turneju po Crnoj Gori. I u piće, normalno.
Bili smo u Baru, gde je još nekako prošlo, a onda u Cetinju.
U međuvremenu smo svratili u Podgoricu, koja se još zvala Titograd. Tu smo se nalizali kao lile i stigli u Cetinje kod direktora gimnazije Vukićevića, koji je bio kum mom stricu Slobu. Strikan, inače šofer, kupio je novo odelo, stavio kravatu i krenuo s nama da vidi sočinjenije sinovca i glumca.
Tekst monodrame smo nekako uzgred i izgubili.
Sala je bila puna. Prodato je šeststo karata.
Mi smo bili skromni. Tražili smo da nam se na pozornicu iznesu sto i četiri flaše piva.
Publika je sela, a i ja kao šaptač pored Štimca, ali predstava nikako da počne.
Ja sam pokušao da se setim početka, ali nije išlo. Tu je bilo pivo. Krenuo sam da se dozom prizovem pameti, ali flaša je bila zatvorena. Kad je video da pokušavam da pijem pivo iz zatvorene flaše, strikan Slobo je bacio kravatu i izjurio besan iz sale. Za njim su krenuli ostali.
„Svi mogu dobiti svoj novac na blagajni”, rekao je organizator Kodžak, profesor engleskog.
U sali smo ostali samo Štimac i ja, i strika Slobova krevata na patosu.
Bio je to najveći promašaj u istoriji našeg glumišta.
U međuvremenu, „Politika” je pisala da je nestao glumac Slavko Štimac, koga traže zbog uloge u filmu „Braća po materi”. Štimac je otputovao, ali mene su zadržali pun mesec u Bijelom Polju da se otreznim. I tek posle toga, krenuo sam ponovo na studije kod Vlade Grka.
Svi iz našeg društva radili su nešto, samo Vlada nije bio ništa. Naprosto, on je bio Vlada Grk. Živeo je sam i mnogo puta smo zaglavljivali kod njega na gajbi. Uvek je imao u šteku još jednu flašu vinjaka. Život je živeo Vlada Grk sam u velikom gradu. Mi smo mu bili porodica. Niko se ne seća s kim je u Klub književnika došao. Neki su tvrdili da je to bio Pera Konj, drugi da je sa Acom Sekulićem stigao. I ostao tu. Na pojilu među srpskim piscima. Družili smo se godinama.
Kad god bi nam nestalo pića, kod Šoleta Bokseta, kod Zore s Trošarine, kod Gorana Govečeta, kod Deda Jove… uvek je tu bio Vlada Grk. Tele-apel da se pojavi s flašom konjaka.
Bile su to te slavne osamdesete, kad nije bilo kafe, kad se vozilo par-nepar, kad je još postojao član 133 za verbalni delikt. Kad je Titova milicija hapsila koga je htela i kad je htela.
A onda je opet počeo jedan rat.
Ja sam otišao u Sarajevo.
Gorele su Neđariće s četiri strane. Gorelo je nebo nad gradom. Tu sam upoznao porodicu hercegovačkih junaka, braću Grkoviće. Vlada Grk – Vlada Grković hteo je da pođe s nama. Hteo je da upozna te Grkoviće.

Jedne gladne godine držao je celu zimu na stanu i na hrani poznatog glumca Slavka Štimca. Štimac je bio u velikom piću i niko se nije usuđivao da mu da ulogu

Logiku rata je pohvatao pre svih nas. Opet je ko zna kako kod Vlade bila flaša vinjaka. Gotovo providan vukao se hodnicima hotela „Terma”. Soba u kojoj je spavao bila je okrenuta ka turskim položajima.
Vlada je ustao iz kreveta mamuran i snajperski metak je prošao i razbio staklo.
Vlada se bacio na krevet i rekao: „Ja ne ustajem više.” Od tada je ležao u „Termi” kad god ne bi bilo akcije. I pio vinjak.
Tako je sprijateljio sa Čedom iz Žitišta.
Neslavno se završio naš boravak u Neđarićima.
Došlo je do svađe između Neđariđana i dobrovoljaca. Izbila je tuča koja se umalo nije krvavo završila. Spasio nas je Aca Legija, koji je tenkovima opkolio Neđarićane, koji su pak opkolili „Termu”, u kojoj smo bili mi, Bokanovi dobrovoljci.
Ja sam u besu ujeo Ginu Ruskinju za dupe. Ona se posle žalila mojoj ženi.
Pod oružanom pratnjom, vratili smo se do Drine, pa odande kud koji.
Posle povratka iz hotela „Terme”, na Iliđži, Vlada i Čeda su rešili da se okrenu poslu, da se rata manu. Bila je to ’93. godina. Glad.
Vlada je imao stan u Beogradu preko puta Sava centra, Čeda kafanu u Žitištu. Imao je Čeda i ženu i sina. Kada je otišao u rat, otišla je i žena i odvela sina.
Grk je prodao stan i odlučio da uloži novac u javnu kuću koju će njih dvojica otvoriti u Žitištu.
Kupac za stan se našao lako, a i prvu Ruskinju su pazarili jeftino, za samo sedamsto maraka na tri meseca.
Olja je bila i prva i poslednja Ruskinja koja je u Čedinu kafanu došla. Bila je zima ’93. i čitav dan si mogao da piješ za deset maraka. A Vlada je imao trideset hiljada maraka, svoju Ruskinju i svoju kafanu. I zaljubio se. Dobri Vlada Grk da počne da živi kao ruski knez u selu Žitištu, po šorovima.
Kupio je auto i zaposlio šofera. I dve sekretarice. Iznajmio je još jednu kafanu preko puta Čedine i doveo dve muzike.
Kad bi im dosadila kafana, dovodili su obe muzike kod Čede kući i muzika je morala da svira i dok su moja dva ratna druga Čeda i Vlada spavali.
Kafane su bile pune, ali je piće plaćao uglavnom gazda Vlada.
Posle tri meseca, Olji, prelepoj Ruskinji s kojom je Vlada Grk ludovao po Žitištu, nestalo je tajanstvenih pilula koje je svakoga dana gutala. Bili su to teški neuroleptici.
Počela je da divlja i da lomi. Dugo je Vladi trebalo da poveruje da je njegova dragana bila bolesna.
I teško se bilo malom Vladi da se odvoji od svoje Ruskinje. Ali i novac je bio pri kraju.
Tek tada su saznali da je ono nešto, onaj tajanstveni plamen u ćošku oka zbog kojeg je kao Akulkin muž lumpovao Vlada Grk, bolest teška i neizlečiva.
U pratnji organa reda i medicinskog osoblja, odletela je Olja, Luda Olja, u matušku Rusiju.
Nastavili su Vlada i Čeda da lumpuju još mesec dana, dok je trajao novac, a onda su se vratili tamo gde su me ostavili, u Srpsko Sarajevo, u Srpsku, u zemlju ni Davidovu ni Carsku ni Spahijsku.
Kad se rat završio, Vlada Grk je zbavio neki kombi koji je parkirao na Bulevaru. Prodavao je knjige, a i tu je među knjigama spavao. Sanjao je svoju prvu i poslednju ljubav. Zarade je bilo za piće. Onda bi ubacio knjige u kombi i tu je noćivao. Među knjigama.
Od poverilaca kojima je Vlada šakom i kapom davao novac, niko se nije pojavljivao.
Ali je bilo da se preživi.
A onda je i njega nešto počelo da boli.
Tu u prsima. Ali nije bilo od pušenja. Bila je podla i zla bolest. Karcinom pluća.
Posetio sam ga u vreme bombardovanja.
Ležao je među čaršavima.
„Slušaj me, piskaralo. Ti svakog belaja znaš. Je l’ bi se mogao nabaviti jedan kamion eksploziva, ja neću još dugo, da se odvezem do NATO punkta? Da sve podignem u vazduh!”
Tako mi je rekao. Posle tri dana je umro mali Vlada Grk.
Bez posmrtnih plakata, sveštenika. Umro je nečujno kao što je i živeo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar